NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

U vrtlogu tržišne strasti

U kineskim fabrikama proizvode se italijanske cipele, španske kravate, američke farmerke, japanski televizori, čak i čuveni irski peškiri marke "lisadel"... Ima li granica kineskoj snalažljivosti?

      (Od stalnog dopisnika NIN iz Pekinga)
      
       Već i kratka poseta poznatim pekinškim bazarima - San Litunu, Svilenoj pijaci ili Pamučnoj pijaci - ostaviće kod stranca dilemu: da li Kinezi išta proizvode u svojoj zemlji ili svu tu robu uvoze iz inostranstva?
       Sudeći po etiketama, sve je stiglo iz Italije, Španije, SAD ili Japana. Na cipelama piše da su proizvedene u Italiji, na košuljama da su iz Amerike, kravate nose špansku oznaku, tehnička roba mahom je japanska ili tajvanska itd. čak i na nekim peškirima piše da su proizvedeni u Irskoj i to u čuvenoj fabrici "Lisadel" koja snabdeva najbolje svetske hotele. E, sad zamislite tu irsku fabriku koja prodaje svoju robu na pekinškoj pijaci !
       Nema proizvoda na kome piše "made in china" iako je sve to proizvedeno možda već iza prvog ćoška.
       Trgovina je velika nepoznanica, a kineska snalažljivost u tome bez presedana. Oni proizvode desetine vrsta najpoznatijih "američkih cigareta". Ni sa viskijem nikada niste sigurni, iako na etiketama piše da su škotski.
       Zašto Kinezi ne deklarišu da se košulje proizvode u provinciji Guandžou, a prekrasne kravate u Fuđijenu?
       Tu nema mnogo filozofije. Kinezi slabo stoje sa imidžom svojih firmi, njihova imena su slabo poznata i ponekad je bolje prećutati gde je šta proizvedeno. U svom prodoru u svet oni zato koriste, najčešće nelegalno, poznate strane marke. Samo što će ponekad, umesto Adidas, napisati "aididas", ili umesto lee, na etiketi će biti samo le. Ali to su ređi slučajevi i namenjeni su domaćim potrošačima kod kojih slične "greške" još mogu da prođu.
       Reč je o tome da desetine miliona Kineza preživljava praveći, bez legalnih ugovora i plaćanja tzv. intelektualnih prava, milijarde pari sportskih patika, trenerki, košulja, sakoa, cipela, farmerki itd. Da nema tog posla, pitanje je od čega bi živeli.
      
       Paralelna proizvodnja
       Radi se najčešće o "paralelnoj proizvodnji" jer velike svetske firme imaju svoje fabrike u Kini. NJihovo "ime" se posebno plaća, pa je Kinezima mnogo unosnije da pored zvanične fabrike izgrade još jednu ili nekoliko ilegalnih koje proizvode istu robu i samostalno je plasiraju. Ili da deo proizvodnje, pod izgovorom da je sa greškom, daju na tržište . To je bio slučaj i sa "ilegalnim fabrikama" za proizvodnju kompakt diskova, protiv čega su Amerikanci svojevremeno oštro protestovali i pretili Kini uvođenjem sankcija. (A oni sami bili su najveći investitori u tim fabrikama.)
       Kinezi sve rade imajući u vidu računicu.
       Na svakih deset dolara koje strani partner plaća, kineskom proizvođaču koji radi po stranoj licenci ostaje samo dva dolara. Ostalo uzimaju investitori, vlasnici "imena", prevoznici itd. Kod "ilegalaca" slučaj je obrnut: oni uzimaju osam od deset dolara i samo mali deo prepuštaju posrednicima. Dilema - zaraditi osam ili dva dolara ( od deset) isuviše je velika da bi se čovek lako opredelio.
       Kinesko tržište je još uvek nedovoljno sređeno i zakonski regulisano. Na njemu kao da vlada pravilo o "cvetanju 100 škola snalažljivosti". Mnogi nastoje da se što pre obogate, često izigravajući ne samo svoje partnere i kupce, već i pravne propise. Kinezi su majstori za izigravanje propisa. O tome rečito govori slučaj sa prezervativima.
      
       " Slučaj prezervativ"
       U Šangaju je izbila velika afera sa prezervativima. Glavna uprava carine saopštila je da je naglo povećan uvoz prezervativa i da je njihova cena enormno povećana. Prošle godine, u odnosnu na prethodnu, Šangajci su uvezli pet i po puta više prezervativa, po ceni koja je 25 puta veća !
       Detaljniji uvid ukazuje da je carina registrovala uvoz 152 tone ovog proizvoda (svaki kilogram košta 500 dolara). Godinu dana ranije kilogram uvezenih prezervativa koštao je 120 - 180 dolara, a još godinu pre toga samo 35 do 50 dolara.
       Pošto na svetskom tržištu nije bilo nekog " skokovitog rasta" a Kinezi i dalje uglavnom besplatno dobijaju (na radnom mestu) ovo sredstvo zaštite, javnost se upitala o čemu se, u stvari, radi?
       Objašnjenje je došlo iz banke(!?):
       Kineske firme mogu u bankama kupiti devizna sredstva po zvaničnom kursu pod uslovom da za njih uvezu robu iz inostranstva. Zato firme nabijaju cene uvezene robe i prikazuju nepostojeće količine, da bi mogli da otkupe što više dolara. Te dolare zatim menjaju na crnom tržištu za domaće juane, a razliku ulažu u novu kupovinu deviza kod banke. Spirala ide naviše.
       Sa finansijskom mućkom povezana je još jedna stara kineska tradicija: to su takozvani "narodni zajmovi". U drugim zemljama reklo bi se da se radi o zelenašenju.
       Kineske banke, naime, veoma retko daju kredite stanovništvu, pa je ono prisiljeno da se obraća za pomoć onima koji imaju pare. Takva praksa u Kini poznata je već hiljadama godina, a računa se da danas na selu čak 20 odsto ljudi živi od tog unosnog posla.
       Novčane pozajmice pokrivaju različite hitne potrebe: namenjene su za svadbe ili sahrane, rođenje ili plaćanje bolnice itd. Odobravaju se najduže na četiri meseca a mesečna kamata je jednaka godišnjoj državnoj kamati.
       Jedan seljak iz provincije Shansi, piše kineska štampa, posudio je za sahranu majke 600 juana, još 1964. godine. Krajem 1992. godine, pošto to nije vratio, njegov dug se povećao 51 put. Do 1999. godine, nesretni seljak uspeo je da isplati 13. 334 juana, ali on i dalje plaća i sigurno je da će neisplaćene obaveze nastaviti da isplaćuje i njegov sin (Možda će mu, ipak, državna banka priskočiti u pomoć: najavljeno je, naime, da će za dve godine banke početi sa odobravanjem novčanih kredita za "obične" Kineze.)
       Odakle seoskim lihvarima pare? Kinezi tvrde da su iz različitih izvora. To je najčešće novac zarađen u trgovini i snalaženjem svake vrste. Radi se o ljudima koji su iskoristili prvi talas reformi i koji su se, uz odobrenje Denga, obogatili "pre drugih". Ali, umesto da sada oni pomažu druge, siromašnije, kao što je Deng svojevremeno zamislio, oni ih još više eksploatišu.
      
       Hronična bolest: korupcija
       Makaze socijalne nejednakosti u Kini se šire i one se ne odnose samo na stanovništvo, već i na gradove, regione i provincije. (Dvanaest miliona štediša u bankama raspolažu istim ulozima kao 400 miliona drugih, zajedno).
       Stanovnici grada DŽuhaia u proseku su 34 puta bogatiji nego stanovnici nedalekog gradića Hepin, a Šangajci su 14 puta bogatiji od stanovnika Guodžoua! U Sjedinjenim Državama raspon između najbogatijih i najsiromašnijih gradova ne prelazi 1:3.
       Pored preterane doze "snalažljivosti" u proizvodnji i finansijskim poslovima, Kinezi pate još od jedne hronične bolesti: korupcije. U stvari, sve su to samo različiti aspekti istog društvenog problema.
       Korupcija, takođe, nije neka posebno kineska karakteristika, ali prema anketi časopisa "Ejša vik" Kina je među azijskim državama jedna od najugroženijih. Apsolutni lider u korupciji je Indonezija, dok su Singapur i Hongkong među zemljama i regionima u kojima je ona svedena na najmanju meru i gde se država uspešno bori protiv nje.
       Jedan drugi časopis dovodi u vezu stepen korupcije sa platama državnih funkcionera i službenika. Proizlazi da zemlje sa najmanjim platama imaju najveći stepen korupcije i obratno.
       Navedene su plate predsednika vlade, ministra finansija i nižeg državnog službenika, kao i plate vodeće ličnosti u nekoj velikoj privrednoj kompaniji, finansijskog direktora i sekretarice.
       U Kini je zvanična plata premijera - 266 dolara, ministra finansija - 169 i sekretarice 72 dolara (u privrednoj strukturi su veće: 2 865 dolara, 2 457 dolara i 393 dolara).
       U Indoneziji su ove plate (u zagradi je privredna struktura): 2 000 dolara (3 500), 278 dolara (2 400), 20 dolara (210), a u Indiji - 585 dolara
       (1 746), 273 dolara (1066) i 117 dolara (176).
       Daleko najveća primanja državnih i privrednih funkcionera su u Singapuru i Hongkongu.
       U Singapuru - predsednik vlade prima 43 300 dolara mesečno, a ministar finansija 35 900, sekretarica 1 326. U Hongkongu šef lokalne vlade ima platu 34 800 dolara, ministar finansija 26 300, a sekretarica 1 728 dolara.
       Naravno, u zemljama poput Kine, Indije i drugih, nosioci izvršne vlasti imaju druge materijalne pogodnosti i besplatne usluge. Oni ne plaćaju stanovanje, poslugu, medicinsku zaštitu itd., ali najviše što ide sa funkcijom jeste vlast, često neograničena, kojom mogu da se nadoknade i kompenzuju niska primanja ne samo za sebe, već i za čitavu porodicu. Kineski premijer DŽu Žungđi, kojeg u narodu zovu " čisti premijer" jer je dokazani protivnik svake zloupotrebe lične vlasti, a posebno žestoki protivnik korupcije, proglašen je prošle godine za drugu najuticajniju ličnost u Aziji. A prima, zvanično, manje od 300 dolara mesečno.
       Da je sve, ipak, relativno, potvrđuje i jedan funkcioner na nižem nivou u Kini: on je priznao da svoja niska primanja ne bi menjao ni za godišnju platu od 100 000 dolara. Više mu se isplati da ima vlast i sve ono što uz nju ide.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu