Ovogodišnji laureat Sabora u Guči, autor kultne "Mesečine". govori o svojim počecima, saradnji sa Kusturicom, Bregovićem i Lajkom Feliksom, i otkriva tajnu velike popularnosti domaće bleh muzike u inostranstvu

      On je pravi junak Vladičinog Hana; dok hodamo glavnom ulicom ljudi mu oduševljeno prilaze, ljube ga i čestitaju mu petu pobedu na Saboru u Guči. Ležeran i nasmejan Boban Marković (35), trpi bujice komplimenata: "Neću da kažu da sam prepotentan: 'E, sad misli da je slavan, udarila mu slava u glavu!' Znam da me vole i uvek imam minut vremena da stanem i popričam sa ljudima. Posebno mi je drago što sam pobedio na Saboru ove milenijumske 2000. godine, jer ko zna ko će pobediti 3000?! Bila mi je pukla usna, što me je uplašilo da ne podbacim na pozornici, ali imam izuzetno jak orkestar, sa njima mogu i na kraj sveta." Specifičnost Bobana Markovića u muzičkom smislu, uz nestandardno prisustvo saksofona u orkestru, jeste aranžerska osmišljenost i smirenost u izvođenju, što je i njegova lična osobina.
      
       VELIKI MAJSTORI: Imao sam šest, sedam godina kad sam dobio malu trubu, ali ja sam nju često zaboravljao u pesku. Ispočetka sam se igrao s njom, dok nisam naučio da pravilno duvam. Otac mi je bio glavni učitelj; nije bio trubač, svirao je bas, ali bio je strog. Stalno me je jurio da vežbam, s obzirom da u školi nisam bio neki đak, a trebalo je da imam neki zanat. E, dok sam se zarazio malo time, zavoleo trubu, onda se nisam odvajao od nje. Bila mi je želja da budem dobar trubač i, na kraju krajeva, mislim da mi se ispunila želja.
       Počeo sam da sviram po svadbama i napravio sam orkestar. Išao sam u Guču nekoliko godina, i nisam mogao da prođem. Bili su tu trubači, stvarno vrhunski: Bakija Bakić, koji je bio moj idol, pa Junuz Ismailović, pa je bio Fejat Sejdić - evo da iskoristim da ga pozdravim, čuo sam da je nešto bolestan, naći ću vremena malo da ga posetim. Hoću da kažem da su oni već bili zvezde, veliki majstori, što sam ja uvek imao cilj da dostignem taj nivo njihov, da mogu i ja da budem idol. Neko od njih je bio mekaniji trubač, svirao prijatno za uvo, drugi je možda imao veću tehniku pa je snažnije svirao, a onda sam ja, u stvari, "pokupio" sve što je bilo vredno - od nekog mekoću, što ja volim mekano da sviram, od drugog tehniku, od trećeg stav, kako stoji dok svira. Mislim da sad sam uglavnom kompletan.
      
       NIŠTA BEZ DUŠE: Jedne godine, možda '85, bilo je predtakmičenje u Vranju, ja sam svirao neki stakato. Kad je Bakija Bakić to čuo, on je počeo mene da ljubi, i rekao: "Sinko, ja sam to pokušavao da sviram godinama, i nisam mogao!" Ne znam da l' će mi neko verovati, ali to je bilo tako. Što je meni bilo posebno drago, da meni nije trebalo veće priznanje. Naprotiv, tad sam dobio diskvalifikaciju! Zato što je trebalo da se svira izvorno neko kolo, a za ovo moje su rekli: To je nešto mađarsko-rumunsko! Nisam izborio plasman, ali bio sam svestan toga da sam tu bio najbolji. Otišao sam u Guču, u Odbor, zamolio ljude da se takmičim, što su oni i prihvatili. Gledali su snimak i videli kako sam svirao.
       Bio sam jako zapažen kao klinac, koji sam odskakao od drugih kolega. Tako da mi nije trebalo puno: treće godine kad sam išao, već sam bio pobednik. Odmah sam ja osetio da mogu neke stvari, bio sam siguran da ću kad-tad da budem pobednik Guče. I onda sam se jako trudio, vežbao dosta, radio i to mi je sad ostalo normalno. Mi vežbamo tri-četiri puta u mesecu i pre takmičenja radimo svaki dan. Radili smo 12 sati, sad pred ovo takmičenje, dok smo naučili to kako valja.
       Čovek mora da oseti u duši svirku. Ima ljudi koji rade možda zato da bi zaradili samo pare. Svakako, ja radim isto za pare, zarađujem, ali bez obzira, ne znam koliko da su pare u pitanju, ja uvek osetim i sviram iz duše. Sviram zato što volim. Uvek mi je cilj da udovoljim sebi a normalno, kad je meni lepo, kad moje uši mogu da podnesu to što sviramo, onda smatram da se to sviđa i narodu. Što sam u stvari siguran da je tako. I vrlo je bitno, dobar orkestar! Da to svi sviraju sa dušom i voljom, da rade ozbiljno. U krevetu i muzici nema foliranja.
      
       SA KUSTOM U KANU: Kad je slavio rođendan moj prijatelj Maksa Ćatović, kod Ace "Devetke", bio je zvao mene da sviram i ja sam došao. Bio je gost Kusturica i bio je Bregović kao gost, i onda sam ja njima svirao neku pesmu od koje se u stvari napravila "Mesečina". To je pesma Šabana Bajramovića, ciganska stvar, to sam ja pevao njima. Međutim, Goran je to hteo da snimimo u radiju, a ja treba da pevam. Kažem: "Nisam ja baš čovek koji bi mogao i da peva!" "Neka, daj mi da ja to imam!", i ja sam otpevao tu pesmu. Znači, taj rubato je od Šabanove pesme, a onaj brži deo "Niko ne zna", to je napravljeno od jedan moj čoček, s kim sam ja pobedio '91. u Guču.
       Jeste, Goran je bio kod mene, "Mesečina" je snimljena ovde, u Han. Ja sam odsvirao sa orkestrom a pevao je pokojni Osman Salijević, od Slobodana Salijevića otac. Eto, to je to! I tako smo se upoznali. U stvari, ne! Prvo sam radio "Arizona drim" s njime, pa je onda bio ovaj drugi film, o kome je napravljena "Mesečina". Isto smo se upoznali kod Makse. Pazi, Goran je izuzetno dobar čovek; drugo, on zna šta hoće. Stvarno zna i on ume to. Recimo, preradio je tu neke stvari moje, koje ja nisam mogao posle da prepoznam. To je tako dobro ispalo. U stvari, to se vidi po rezultatu: da je u svetu prošlo i postali su hitovi "Mesečina" i "Kalašnjikov". Nije on težak za saradnju, zato što on poznaje muziku. Zna šta hoće, zna da nas nauči šta treba, i prema tome lepo je raditi s njim.
       Za njih smo mi bili čudo, u Kanu. Bili smo dva orkestra, bio je kolega Salijević i ja, kad su čuli 22 bleh muzičara kako su zasvirali na ulici, to je za njih bilo čudo. Ceo grad je iš'o za nama i bilo je jako interesantno. Bilo mi je čudno, zato što sam primećivao da nas ljudi gledaju čudno. U stvari, sve su se više skupljali i pratili nas. Ispred nas je iš'o Kusturica, i baš je bilo interesantno. Ja samo se smejem, ne mogu da verujem. I na kraju krajeva su počeli svi da igraju.
      
      
       NEBRANO GROŽĐE: U Kanu tu i tamo, ali sam imao jedan doživljaj u Londonu '89. Bio je tamo susret duvača iz sveta i onda su bili muzičari iz Amerike, iz Nemačke, Bugarske... I mi smo imali svoj nastup, normalno, a onda, jednog dana je organizator zahtevao da sviramo svi zajedno razne nacionalne stvari. Tako da sam se ja tu malo našao u nebrano grožđe, jer ja ne znam da čitam note. U stvari, bilo mi glupo da kažem da ne znam note. Svi se skupili, pa 'ajde sad sviramo neku američku stvar. Ja sam na trenutak razmišljao da li da kažem da ne znam da čitam, ili da ćutim i da se vozim. Imao sam majicu sa velikim slovima: Jugoslavija, i sad, ispašće, Jugoslavija ne zna note! I onda ništa nisam hteo da kažem, ćutao sam misleći: nisam valjda te sreće da će baš da mi padne neki solo, što se, nažalost, baš i desilo. Ja uzeo onaj papir, stavio ispred sebe, i na polovini svirke stali svi - okreću se, gledaju me. I sad Amerikanac, ovaj koji je pisao note, jasno, nije znao o čemu se radi. Proverava papire, dođe kod mene, gleda i kaže prevodiocu: "Reci mu da sam ja dobro napisao!" Čovek kaže: "On je dobro napisao!" On je mislio da sam ja toliki profesionalac, pa da on nešto nije zajebo prilikom pisanja. Ja sam se baš bio izgubio na momenat, kažem: "Reci ti njemu da je on dobro napisao, ali ja ne znam da čitam!" Kaže prevodilac: "Ozbiljno, ne znaš?!" "Najozbiljnije!" Amerikanac se prvo malo uozbiljio, pa se malo nasmešio, u stvari, krenuo je smeh - Jugoslavija ne zna note...! Majku mu, svi znaju note osim mene. Bilo mi je bez veze. Onda sam ja zamolio njega da mi odsvira par puta taj solo, koji je trebalo ja da sviram. On je meni odsvirao, tako sam ja naučio to što treba. E, ali, šta sad? Ja ne znam da pišem note, a oni moraju da sviraju jednu jugoslovensku stvar?! Ja sam njima stavio da se svira nešto najlakše: "Niška banja". I rekao sam da ja ne znam da pišem, da će morati da nauče, kao što i ja učim, na uvo. Kod njih je to išlo jako teško, baš je bilo naporno.
       I kad su oni naučili to, još jedno pet dana sam bio tamo, jako su me cenili i toliko jurili: Daj još nešto ovako, da se nauči! Video sam da im postaje interesantno i onda svako od njih bi čestitao, recimo, kako mi to radimo. Bili su oduševljeni jer su videli da mi to stvarno radimo na uvo, bez note.
      
       LAJKO FELIKS: Ja sam bio ploču izdao za PGP, tako da je Lajko došao do moje kasete. Bili su na žurku i on se zaljubio u neku moju stvar, ne znam tačno koju. Rekao mi je da su celu noć samo to slušali, i da je tako zaspao za stolom. Posle ga je zvao LJubiša Samardžić da napravi muziku za film, za "Točkove" i on je došao u Beograd i lično je hteo da radi sa mojim orkestrom. Samardžić je zvao ovde i to me zvao preko SUP-a, i još se njima predstavio kao policajac sa Petlovog brda. Kao: "Šta treba da učinimo za vas?" "Da mi privedete Bobana Markovića!" I kod mene su došla dva milicionera - "Moraš u SUP!" Kažem: "O čemu se radi?", znam da nisam ništa uradio. "Samo ti pođi!" Kad sam došao, kažu: "Traži te policajac s Petlovog brda!" Pitam o čemu se radi, kažu: "Lajko izrazio želju da napravite zajedno muziku, da ti sviraš u tom filmu!?" Što sam ja, normalno, prihvatio.
       Onda smo napravili jedan koncert u Sava centar, bio je uspešan, pa smo drugi napravili, malo bolji, onda nam je bila puna sala. Svirali smo zajedno u Budimpešti, u Monako smo bili, sad se isto nešto sprema. Lajko treba da radi njegovu novu ploču, gde ću i ja da sviram, u stvari on je već bio gost na mojoj ploči što su je izdali Mađari. Baš dobro sarađujemo i izuzetno je dobar momak.
       Pa, sporazumevamo se, onako; nisam ni ja neka pričalica, nije ni on, pa prema tome lakše se dogovaramo kad sviramo. On donese pojačalo tako da se ravnopravno čuje violina sa našim duvačkim instrumentima. To niko nije pre radio, ja mislim da je to malo i povuklo ljude. Gde god se pojavimo, lično vidim da je narod zadovoljan. Da svi pitaju i interesuju se: Kad ćete ponovo?! Lajko je rekao za nas da mi nismo laki momci, kao teški smo, što on voli. I još jednu izjavu je dao, kao on je Zidan u muzici, a ja sam Maradona.
      
       DA POLETIM: Ja uglavnom nisam neki tremaroš. Uvek sam svirao pred ne znam koliko hiljade ljudi. U Guči recimo dođe sto hiljada. Malo sam imao sad problema u Mađarskoj: radio sam više koncerata i imao po hiljadu-dve ljudi u sali, a ovaj čovek što je to organizovao rekao je da ćemo raditi jedan veliki koncert. Međutim, ja sam shvatio da će to biti sa 5 000 ljudi; kad sam došao na otvorenom stadionu, tamo je bilo 37 000 ljudi! Kad sam video onoliki narod, onda me trema malo stegla dok sam počeo da sviram. Ali vidim da vole moju muziku, svi pevaju, onda mi je to dalo snagu. Tako smo izuzetno dobro napravili taj koncert. Svi su bili zadovoljni, a ja sam na trenutak mogao da poletim. Toliko sam bio presrećan. Jer, sam sebi nisam mogao da verujem da mogu onoliko da skupim publiku, još pogotovo Mađari.
       I u Monako je bilo lepo. To je divan grad koji treba videti; jako bogati ljudi su tamo, svaki drugi čovek vozi "ferari". A onda sam im ja delio autograme, a završio sam samo osmogodišnju školu. Doduše, moj otac i dan-danas govori kako ja ne umem da sviram. I dan-danas on nije zadovoljan sa mojom svirkom, kaže: "Može to i bolje!" Ja i ne slušam uvek to što on priča, al' to mi poneki put dobro dođe jer imam taj cilj da uvek budem najbolji.
      
       RAZLIKOVATI SE: Otkud znam u čemu je tajna?! Valjda je to taj živi ton koji mi sviramo, koji odgovara narodu. Lako te natera da počneš da igraš ili da pevušiš. Da li je to zbog tog ritma, ili su to melodije takve te pesme, ne umem da objasnim. U stvari, mislim da nas sad vole u inostranstvo, jer je tu dosta pridonela "Mesečina". Da je to otvorilo put za trubače, bar za ove koji su bolji.
       Moja truba se čuje u Guči zato što ja ne sviram to što sviraju svi. Ja ne bih puno da pričam o kolegama, svi su to dobri trubači i dobri orkestri. Ko nije bio treba da vidi šta je to kad u Guči zagrmi 20 orkestara. Glupo je pričati, ali nekako oni svi imaju taj isti stil sviranja. Što ja uvek nađem za Guču nešto, da kažem vanserijski. Onda to narod upamti. 'Oću da kažem da me svi oni baš prate; i ovi mladi i ovi ozbiljni trubači, prate dosta moje stvari. Dok oni poskidaju to da sviraju po svadbama, ja već napravim nešto drugo. I stalno tako. To me, u stvari, raduje i po tome znam da se razlikujem od drugih.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ