Teško onome ko im padne šaka, misle mnogi pacijenti o lekarima. Lekari se "vade" pričom o skandaloznim uslovima pod kojima su prinuđeni da rade i kažu da je stanje dobro jer kako stvari stoje trebalo bi da nam bude i gore. Kako sve to preživeti?

      Tridesetdvogodišnja Beograđanka Ivana Đurđić bila je potpuno zdrava dok 28. aprila ove godine nije prebačena u salu za porođaje Ginekološko-akušerske klinike Kliničkog centra Srbije odakle je posle porođaja iznesena mrtva. Dete je na sreću, preživelo.
       Ivana Đurđić bila je lekar neuropsihijatar, majka dvogodišnje Jovane. Bračni par Đurđić odlučio se na još jedno dete. "Moja porodica bila bi na okupu da su lekari savesno obavili posao. Ali, načinili su kardinalnu ubilačku grešku", kaže za NIN Ivanin suprug Saša Đurđić, takođe zdravstveni radnik - psihijatar.
       Dok nije otvorio privatnu praksu, radio je kao načelnik Dnevne bolnice za neuroze u Institutu za psihijatriju Kliničkog centra Srbije. "Normalno je da imam prijatelje i poznanike među lekarima koji su se krijući bliskost sa mnom raspitali i saznali šta se dogodilo. Svi se slažu da je izvršeno 'ubistvo anestezijom'. Da je 'anesteziolog kanilu za anesteziju ubacio u jednjak umesto u dušnik'. To je javna tajna među lekarima. Iako oni zasad to kriju od javnosti, nadam se da će katastrofalna greška na sudu biti dokazana."
       Zvanično lekari su prvobitnu sumnju na tromboemboliju odbacili kao netačnu a za nov uzrok smrti proglasili emboliju plodovom vodom. Posle svega normalno je što je Saša Đurđić zatražio obdukciju koja je na zahtev Okružnog suda u Beogradu obavljena 1. maja. Ali zašto tek četiri dana posle smrti? "Moju suprugu su držali van frižidera u podrumu bolnice. Obdukcija je obavljena kada je već počeo proces raspadanja tkiva, što znači da izveštaj neće biti u potpunosti validan. Sve ovo mi liči na proces prikrivanja dokaza, na farsu u kojoj caruje lažna kolegijalnost", ogorčen je NIN-ov sagovornik. Tim lekara koji je vršio operaciju njegove supruge ćuti pred njim, ne odgovara na njegova postavljena pitanja.
       Dr Đurđić se nada da na sudu tako neće biti. One koji budu ćutali, smatraće, kako naglašava, saučesnicima ubistva. "Kolegijalnost ne znači da treba da štite kolegu koji ne zna svoj posao, koji čini katastrofalne ubilačke greške. Kolegijalnost znači štititi profesiju i kolege od nepravednih optužbi. Lekari koji čine takve greške moraju da budu kažnjeni da bismo sačuvali ugled profesije. Građani nam inače sve manje veruju. Ja kao lekar nikad ne bih sakrio ubitačnu grešku kolege", kategoričan je Đurđić.
      
       Sporost
       Predmet je trenutno kod okružnog javnog tužioca. Postupak je u toku ali naš sagovornik već čitavih pet meseci ne zna kakvi su rezultati obdukcije. Kaže da mu je prijatelj zamenika javnog tužioca u jednom sudu u Beogradu priznao da je pesimista, da će se lekari, po običaju, izvući. Saša nije, niti ima nameru da odustane. U očajanju pisao je i prvom čoveku zdravstva Srbije Milovanu Bojiću. Odgovor još nije dobio. Kaže da mu se čini nemogućim da nikog ne zanima zbog čega je morala da umre mlada i zdrava žena, koja je i kao majka i kao lekar mogla puno da doprinese čitavom društvu.
       Dušan Dunjić je profesor sudske medicine na Medicinskom fakultetu u Beogradu i sudski veštak. Jedan je od stručnjaka koji su radili obdukciju gospođe Đurđić. Kaže da je normalno da čitav proces ide sporo jer se po završenoj obdukciji rade brojni mikroskopski pregledi i hemijsko-toksikološke analize. Tek kada se obdukcioni zapisnik o uzroku smrti potpiše, šalje se istražnom sudiji koji će na osnovu toga proceniti da li će da pokrene sudski postupak. Naš sagovornik ističe da je zdravstvena služba onoliko razvijena u jednoj zemlji koliko se uradi obdukcija umrlih. U Engleskoj se, recimo, svi umrli obdukuju.
       Dr Dunjić ističe da je "neprihvatljivo ono što se dogodilo sa telom pokojne koleginice Đurđić". Svaka smrt mora da se prijavi a čim se prijavi, dolazi služba koja transportuje leševe i nosi ih u hladnjaču. "Ne postoji nijedan razlog da se obdukcija ne uradi za 24-48 sati. Kod nas su dežurstva svakodnevna. Činjenica je, međutim, da se pribegava manipulacijama jer obdukcija predstavlja jedinu kontrolu rada zdravstvene službe."
       U Zakonu o krivičnom postupku piše da je obdukcija neophodna u slučaju sumnjive, nasilne ili smrti u zdravstvenim ustanovama kada postoji sumnja na krivično delo. Mnogi zdravstveni radnici to zataškavaju i čak često lažu rodbinu objašnjavajući da je obdukcija skupa i da se na nju dugo čeka. "Obdukcija se vrši odmah a plaća je društvo, odnosno sud koji je zahtevao obdukciju, a ako rodbina zahteva, plaća je socijalno osiguranje. Svi slučajevi sa smrtnim ishodom u zdravstvenim ustanovama morali bi da se sudsko-medicinski obdukuju", apeluje dr Dunjić.
      
       Suđenje
       Poznato je da se naši građani baš i ne ustručavaju da potraže sudsku zaštitu svojih prava. Tu parničarsku hrabrost, ipak, ne pokazuju tužbama za obeštećenje protiv medicinskih radnika. Otkud najednom pomirljivost i tolerantnost?
       Odgovor je jednostavan. Procesi protiv lekara su maratonski a takvu vrstu staleške solidarnosti kakvu u sudnici demonstriraju, teško je i zamisliti. Evo primera. Osam godina je prošlo otkako je, devet dana posle porođaja, od posledica sepse preminula 27-godišnja Vladana Stojković. Protiv njenog lekara Dejana Dinulovića, ginekologa Gradske bolnice na Zvezdari, odmah je pokrenut krivični postupak zbog "nesavesnog lečenja".
       U prijavi koju je podneo otac Vladane Stojković piše da, od dana porođaja pa do smrti, nije izvršen detaljan pregled. U prijavi se tvrdi da je čak lekar ostavio Vladanu pod temperaturom i otputovao privatnim poslom u Beč. Dan posle njegovog povratka Vladana je umrla.
       Ubrzo je Trećem opštinskom sudu podneta još jedna krivična prijava protiv istog lekara - Dejana Dinulovića. Tereti ga za posledice izvršenog abortusa, zbog kojih je njegovoj pacijentkinji perforisala materica pa je morala da bude odstranjena.
       Dinulović i dalje radi kao ginekolog u istoj bolnici. Proces se protiv njega vodi čitavih osam godina.
       Pre četiri godine potpisana novinarka je prisustvovala jednom od Dinulovićevih suđenja. Ponašanje svedoka (takođe lekara) bilo je nonšalantno. Nisu prestajali da se vrpolje i dobacuju, upadaju u reč tužiocu i sudiji. Osmeh im nije silazio sa lica.
       Po svemu sudeći, lekarski stalež je pravno privilegovan. Profesionalnu krivičnu odgovornost medicinskih radnika inače karakteriše delo nepropisnog ili pogrešnog lečenja, koji naši krivični zakoni zovu "nesavesnim lečenjem bolesnika".
       Zoran Perović, sudija Vrhovnog suda, za NIN objašnjava: "Lekari su izuzetno solidaran esnaf. To je jedan od mogućih razloga što sudski postupci dugo traju, što se slučajevi lekarskih grešaka teško dokazuju, što ima relativno malo krivičnih prijava i malo osuđujućih presuda. Imamo dosta problema vezano za dokazivanje i posebno veštačenja. Glavni problem je u tome što veštaci u principu staju iza svoje struke. NJihovi nalazi su neprecizni, mogu se različito tumačiti što izaziva brojne probleme u praksi. Sve su to razlozi što sudski postupak traje veoma dugo a u zavisnosti od rezultata dokaznog postupka sud na kraju donosi svoju odluku."
      
       Zaštita
       Mnogi lekari nedovoljnim ili pogrešnim obaveštenjima (ne)namerno izazivaju kompleks potpunog laicizma. To zna svako ko ih je kao pacijent posećivao. Ne daj bože da nešto razumete, uživaju u mistifikaciji svoje profesije. Malo ko se čak na suđenjima usuđuje da izvuče najprostiji logički zaključak. Umesto toga, svi prihvataju često nelogične zaključke lekara. Razlog: "Ja sam laik."
       Dr Jakov Radišić, predsednik Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo, za NIN kaže: "Mnogi nesavesni postupci medicinskog osoblja nisu prepoznatljivi pacijentima, a i oni koji jesu, najčešće ne mogu da se dokumentuju. Oštećeni nema oslonca u nekom društvenom organu i oseća se uvek kao slabija strana u sporu sa medicinskom ustanovom. NJemu, kao laiku, nije lako da dokaže da je lekar pogrešio ili da je napravio određene propuste koji su doveli do smrti njegove pacijentkinje da je bio nesavestan."
       Dr Dunjiću se nimalo ne dopadaju optužbe na račun rada medicinskih radnika i sudskih veštaka. Teorija o solidarnosti po svaku cenu, takođe: "Daleko od toga da mi branimo svoje kolege. Pa, oni se najviše plaše nas, sudskih medicinara jer mi zajedno sa patolozima vidimo njihove greške. Lično sam za dobrog druga i koleginicu napisao da su pogrešno lečili pacijenta 1993. godine. Sećam se da sam za dr Dinulovića napisao da je napravio određene propuste koji su doveli do smrti njegove pacijentkinje. Takođe i za lekare u Institutu za majku i dete koji su petogodišnjem Stefanu Gavriloviću uradili operaciju krajnika posle čega je dečak umro. Tu postoji lekarska odgovornost, to smo napisali. Sve je naravno uredno stiglo do za te slučajeve nadležnih sudova. E, sad njih treba pitati zašto toliko odugovlače i godinama ne donose presude."
       U periodu od 1990. godine do '97. prema podacima iz arhiva Sudskog medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu podignuto je 136 optužnica protiv lekara. Od ukupnog broja optužnica, 26 se odnosi na nesavesno lečenje, jedna na neukazivanje lekarske pomoći, i osam na teška dela protiv zdravlja ljudi. Ostale optužbe se odnose na druga krivična dela.
       Dr Dunjić ističe da su on i njegove kolege primetile, analizirajući ove predmete, kako se ispostavilo da je za samo deset ili 15 odsto svih predmeta koji su došli na ekspertizu moglo da se kaže da je postojala greška lekara sa elementima nesavesnosti. Mnogo je češće da su oštećeni ili rodbina pokrenuli postupak zbog poremećenog odnosa između medicinskog osoblja i pacijenata.
      
       Zapad
       "Jasno je da se dakle, radi o etičkoj kategoriji. Svi greše ali greška koja se ponavlja je prava greška. U zapadnim zemljama takav lekar ne bi više mogao da radi ili bi radio opštu praksu u nekoj zabiti. A morao bi da plati odštetu. Kad i kod nas bude tako, kad lekar bude u mogućnosti da plati za svoju grešku, bilo preko osiguranja ili ličnih sredstava, onda će se broj grešaka svesti na minimum. Inače, u najvećem broju slučajeva kod nas su greške uzrokovane uglavnom nedostatkom lekova i materijala, kao i smanjenim brojem dijagnostičkih sredstava i procedure. Da li su i za to odgovorni lekari?".
       Kako u Ministarstvu zdravlja nisu spremni da razgovaraju o navedenim problemima, prinuđeni smo da se vratimo sudstvu čiju je sporost potencirao dr Dunjić. Zoran Perović kaže da sudije nemaju razloga da izbegavaju kritike: "Jedan deo krivice snosi i sam sud. Međutim, mora se imati u vidu da radimo po zakonu i da je sudija dužan da se strogo pridržava pravila. U izvesnoj meri krivica je do starog Zakona o krivičnom postupku pa možda i do stepena ažurnosti suda i samog sudije. U pripremi je novi zakon o krivičnom postupku koji je moderniji, sa novim rešenjima i koji će znatno da ubrza krivični postupak", otkriva Perović.
       I kod nas je zakon jasan - ko drugome nanosi štetu, mora da je nadoknadi. Samo, izgleda da u našoj zemlji čovek nema veliku vrednost. Zakon je takav da se počinioci štete retko plaše. Žrtva je nezaštićena jer naš pravni mehanizam, kako tvrde pravnici, uglavnom štiti počinioca štete. Što se zdravstva tiče, koga je još briga za Hipokratovu zakletvu koju i inače mnogi greškom pripisuju - Hipokritu. Julijus Hakental je upozorio: "Svaki je narod samo onoliko zdrav koliko to dopuste njegovi lekari i samo je onoliko bolestan koliko njegovi pravnici dopuste da to uzrokuju njegovi lekari."
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
       ALEKSANDAR ROKNIĆ
      
      

Zagarantovana bezbednost Nesrećni pacijent koji je svojom zlom srećom dospeo u ruke lekaru čiju stručnost pre svega treba preživeti - nikada neće za takvu povredu dobiti primerenu odštetu. Osiguranja života koja nude osiguravajuća društva kod nas ne pokrivaju ovakve slučajeve. Bolnički tretman predviđen je samo u slučajevima kad osiguranik završi u bolnici zbog povreda u saobraćajnoj nesreći ili usled delovanja neke spoljašnje sile na organizam, kako precizno stoji u osiguranju. Međutim, tu se ne podrazumeva osiguranje od mehaničke povrede od strane lekara. Lekarsku grešku je kod nas teško ili skoro nemoguće dokazati.        S druge strane lekari su skoro potpuno nezainteresovani za osiguranje od odgovornosti za štete usled smrti, povrede tela ili zdravlja pacijenta. Prema evidenciji "Europa International" osiguranja, samo četiri lekara (svi su iz subotičke regije) zatražila su ovakvu vrstu zaštite.        Prirodno je bilo da nagli razvoj privatne lekarske prakse neminovno otvori pitanje odgovornosti za izvršene lekarske usluge a time i zaštitu od rizika bavljenja ovim poslom. Isto tako, očekivalo se da će se i oštećeni pacijenti lakše odlučivati da traže odštetu od privatnika nego od državnih ustanova. Međutim, nije tako. U zemljama Zapada zahtevi za pretrpljenu štetu kao posledicu medicinskog tretmana vrlo su česti jer su građani svesni svog prava na naknadu, a i sudovi su, po pravilu, naklonjeni žrtvama, tako da su lekari prinuđeni da isplaćuju visoke sume svojim nezadovoljnim pacijentima. Ako se može reći (a može, kažu stručnjaci) da je razvijenost osiguranja od odgovornosti na neki način merilo razvijenosti svih područja života, onda čude i ona četiri lekara što zatražiše usluge osiguranja "Europa International".               DIJANA IVANOVIĆ