Slobodan Milošević izbore i održava zbog Zapada: od izbora nema nikakve koristi ako ne namami Zapad da ih makar i prećutno prizna, priznajući time posredno i njega lično Milošević šalje poruku koja glasi: ja sam neugodna, ali tvrda i nepomeriva činjenica u svetu kojim vi pretendujete da upravljate. Naviknite se na mene. Milošević vodi izbornu kampanju protiv NATO-a, ali želi da pobedi pre svega uverenje NATO-a da ga je moguće pomeriti sa mesta. Opozicija je tu tek usputna meta

      Postoji škola mišljenja u Beogradu po kojoj je glavna razlika između ovih i prošlih izbora u Jugoslaviji u tome što Slobodan Milošević više ne vodi računa o tome šta međunarodna zajednica misli. Po toj logici, on za razliku od 96. više ne mora da vrši bilo kakve ustupke ni Zapadu ni opoziciji.
       Ovu tezu treba, međutim, postaviti na glavu. Slobodan Milošević je danas gladniji no ikada međunarodnog priznanja. On je požurio izbore za vlastitu stolicu kako bi Zapad stavio pred svršen čin. On izbore i održava zbog Zapada: od izbora nema nikakve koristi ako ne namami Zapad da ih makar i prećutno prizna, priznajući time posredno i njega lično. Sinhronizovao je jugoslovenske sa američkim izborima kako bi narednoj administraciji SAD dao vremena da se privikne na ideju da je on tu, i da će tu i ostati. On šalje poruku koja glasi: ja sam neugodna, ali tvrda i nepomeriva činjenica u svetu kojim vi pretendujete da upravljate. Naviknite se na mene. Milošević vodi izbornu kampanju protiv NATO-a, ali želi da pobedi pre svega uverenje NATO-a da ga je moguće pomeriti sa mesta. Opozicija je tu tek usputna meta.
      
      
       Balans
       Zapad to zna, i razapet je između žarke želje da Miloševićeve izbore unapred odbaci kao nezakonite i nelegitimne, i goleme nade da se Milošević možda preračunao i da će se, u prevelikom nastojanju da nanovo postane sagovornik Zapada, uplesti u sopstvenu mrežu i propasti. Zapad okleva: hteo bi da Vojislavu Koštunici pruži svaku priliku da pobedi Miloševića, pa ne sme da unapred dezavuiše izbore raspisane na osnovu na brzu ruku isforsiranih promena saveznog ustava. Istovremeno, svaka avansna, makar i samo prećutna i implicitna podrška saveznim i predsedničkim izborima uvlači Zapad dublje u Miloševićevu igru: čak i današnja suzdržana podrška otežava sutrašnje odricanje legitimiteta izborima.
       I Zapad i Milošević balansiraju na tankoj žici u ovom međusobnom odmeravanju nerava i snaga, ali je razlika između njih ipak drastična. Dok je ulog obe strane srazmerno veoma visok, najviše što Zapad može da izgubi je nešto kredibiliteta i samopoštovanja. Slobodan Milošević može da izgubi veoma mnogo, a njegova zemlja, otkako je on započeo ovu hazardersku igru, neprekidno gubi li, gubi.
       Miloševićeva računica je jasna: ona se zasniva na pretpostavljenom neslaganju između Amerikanaca i Evropljana. Ovi potonji su heterogena masa koju je relativno teško disciplinovano održavati na istom spoljnopolitičkom kursu. Amerikancima je to nekako pošlo za rukom unutar NATO-a, za vreme bombardovanja, ali od tada se Evropljani migolje i kad god za to imaju priliku žele da dokažu Amerikancima da se oni bolje razumeju u poslove u evropskom dvorištu i da izvesna doza realpolitike može bolje da završi posao nego tvrda američka nepopustljivost i beskorisna osvetoljubivost.
      
      
       Sankcije
       U protekloj se godini u Evropi stvorio pravi front zemalja koje na sav glas kritikuju američku politiku sankcija prema našoj zemlji (nekoliko bedema sankcija, počev od američkih koje nikad nisu olabavljene, od spoljnog zida koji su Amerikanci na silu održali posle Dejtona, pa do najnovijih, kosovskih sankcija kojim je našoj zemlji uoči bombardovanja uskraćeno normalno snabdevanje naftom i koje su zadržane i posle predaje Kosova na upravljanje Kforu). Te zemlje, na čelu sa Francuskom i Nemačkom, uz žestoku podršku Italije i Grčke i naglašeno dobre namere Španije i Portugala, vode kampanju za skidanje sankcija, za koje tvrde da su postale kontraproduktivne i da pomažu održanju režima.
       Francuska je tu temu nametnula čim je u julu preuzela predsedavanje Evropskom unijom, i to na namerno bombastičan način. Odmah je dogovoreno da se u novembru ove godine pod francuskim pokroviteljstvom u Zagrebu održi poseban samit balkanskih zemalja kako bi se sve ove stvari još jednom pretresle. Potom je ove nedelje održan Ministarski savet Evropske unije, na kome je odlučeno da se Jugoslaviji ne skidaju sankcije neposredno pred izbore jer bi to, kako je rekao britanski šef diplomatije Robin Kuk, bio "besplatan poklon režimu".
       No, nikom ko se u ove stvari razume nije promaklo sledeće: nesvrsishodnost sankcija i potreba njihovog hitnog ukidanja više se ne osporavaju, jedino je sporan još tačan datum njihovog ukidanja. Na idućem Ministarskom savetu, zemlje Evropske unije moraće da se odrede prema sankcijama u skladu sa svojim ranijim principijelnim ocenama, a ne prema tome ko je dobio izbore. Ukoliko Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije ostanu na vlasti, to teško da će biti dovoljan razlog da sankcije ostanu. Barem u javnosti.
       To nije bila jedina dobra vest koja je Slobodanu Miloševiću protekle sedmice stigla iz sveta koji ga, kao što znamo, ne podnosi. Bernar Kušner je konačno procedio kroz zube da će dozvoliti da se na Kosovu održe jugoslovenski izbori. Ovo je krupna koncesija Miloševiću iz neprijateljskog Kušnerovog tabora, koja zbog toga mora da je bila posebno slatka.
      
      
       Kosovo
       U Rezoluciji UN kojom je Kosovo predato na upravljanje UNMIK-u i Kforu doduše piše da Jugoslavija zadržava suverenitet nad tim delom svoje teritorije, a u obrazloženju koje je iz Kušnerovog štaba procurilo ispod žita pridaje se velika važnost činjenici da bi odbijanje organizovanja glasanja na Kosovu poslužilo Miloševićevoj svrsi: da sebe i svoj režim predstavlja žrtvom zle međunarodne zajednice.
       Naravno, ne treba zanemariti ni mogućnost da Kušner time u stvari sklapa posao sa Miloševićem: ja neću ometati tvoje izbore u septembru, a ti nemoj moje u oktobru. S tom razlikom što održavanje DŽU izbora na Kosovu, u srpskim enklavama, Kosovo u stvarnosti neće ni za pedalj približiti Jugoslaviji, dok će Kušnerovi izbori predstavljati i te kako krupan korak ka budućoj nezavisnosti Kosova. No to je u kratkoročnoj izbornoj računici ovdašnjem režimu po svoj prilici od manje važnosti. Kosovo je bitna karika u celoj priči.
       Pojavljivanje Gorice Gajević na Kosovu je bitan predizborni događaj koji se savršeno uklapa u Miloševićevu kombinaciju. Ne treba olako odbaciti ni najave Nikole Šainovića i Milomira Minića (i jedan i drugi su ozbiljni ljudi), da će se Slobodan Milošević pojaviti na Kosovu pre izbora. Teško je zamisliti kako bi Milošević izmakao trupama NATO-a, koje imaju obavezu i naređenje da privedu optuženog za ratne zločine, ali je zato lako zamisliti kakav bi spektakularan učinak na Miloševićeve izborne šanse imalo njegovo nekažnjeno pojavljivanje na Kosovu. I oni koji ga ne trpe priznali bi mu odvažnost u borbi za nacionalne interese. A tome treba dodati i činjenicu da nekim Miloševićevim iskrenim neprijateljima takođe odgovara njegov izborni trijumf. Zašto bi, na primer, Hašimu Tačiju smetalo da Milošević pobedi? Miloševićev trijumf približava Tačija cilju - nezavisnom Kosovu.
      
      
       Grk
       Da bi ostavio utisak na Zapad, Slobodanu Miloševiću nije dovoljna tesna izborna pobeda; za njega ne bi bila dovoljna ni komotna izborna pobeda.
       NJemu je, da impresionira Zapad, neophodan uverljiv izborni trijumf, ono što Amerikanci u izbornoj terminologiji nazivaju "klizištem" (landslide).
       On se za klizište očigledno i sprema. Kakvog bi drugog smisla mogla da ima kerefeka od milion i po potpisa za njegovu kandidaturu, ukoliko Milošević ne planira da Zapadu kaže: Ja sam, gospodo, prikupio dva miliona i osamsto hiljada (ili neku sličnu cifru) glasova, pa vi sad gledajte šta ćete. Miloševiću, kratko rečeno, treba vrsta pobede koju će Zapad teško moći da osporava.
       Miloševiću ove sedmice iz tog sveta koji ga ne voli, uostalom, kao da stižu samo dobre vesti. Dobra vest ove srede, kao neka vrsta predujma evropske naklonosti je sasvim iznenada najavljeni dolazak grčkog ministra spoljnih poslova Jorgosa Papandreua u Beograd. Papandreu je vešto skrivao tragove; njegov je boravak brižljivo planiran kako bi se postigla neka ravnoteža između režimskih i nerežimskih kontakata. No, može li biti sumnje u to da Papandreu nije doputovao kako bi podržao Vojislava Koštunicu? Ili sumnje u to da je Papandreu znao da će, ma kakav program imao, ma kako "uravnotežen", pomoći onima koji su na vlasti u Beogradu?
       Iduće sedmice režim očekuje još dobrih vesti sa Zapada. Izvori iz Vašingtona vele da američki ambasador u UN Ričard Holbruk još nije odustao od svoje namere da već pri prvom narednom redovnom zasedanju Generalne skupštine UN, koje počinje idućeg utorka, i zvanično i fizički izbaci Jugoslaviju iz svetske organizacije koju je pre pedeset godina osnovala. Jedina efikasna prepreka Hobrukovom planu moglo bi navodno biti protivljenje nekih evropskih zemalja, pre svega Francuske, ovakvom razvoju događaja.
       Zapad je posle bombardovanja izgleda shvatio da kažnjavanjem Srba i njihove države pomažu održanju Slobodana Miloševića pa se sada javno donekle suzdržava u takvim političkim manifestacijama. Holbruk je izbacivanje Jugoslavije iz UN "obećao" u junu, pre nego što je Milošević zakazao izbore. Kažu da se glavne savezničke konsultacije o sudbini DŽU prisustva u UN odvijaju ove sedmice u NJujorku, u pozadini Milenijumskog zasedanja.
      
      
       Bulatović
       Amerikanci su odbili da izdaju vizu Momiru Bulatoviću, koji je trebalo da po pozivu generalnog sekretara UN Kofija Anana predvodi jugoslovensku delegaciju na najvećem skupu šefova država i vlada u istoriji čovečanstva. Neizvesnost o tome hoće li Bulatović dobiti vizu ili neće trajala je još od kraja jula, a šef Misije SRJ u UN Vladislav Jovanović početkom ove sdedmice otposlao je pozivnice za svečani prijem u četvrtak, 7. septembra, "u čast gospodina Momira Bulatovića", u sedištu Misije na Petoj Aveniji, broj 854. Biće to relativno žalostan prijem.
       Zanimljivo je da Beograd izgleda još gaji neku nadu da će Bulatoviću biti omogućeno putovanje u NJujork, jer Radio-televizija Srbije ni jednom rečju u utorak uveče nije pomenula da će Milenijumsko zasedanje narednog dana početi bez predstavnika SRJ - da i ne spominjemo to da je Milo Đukanović uredno dobio i pozivnicu, i vizu, još prošle sedmice. Beogradska "Politika" je u sredu ujutro u naslovu u vrhu naslovne strane obavestila čitaoce o "grubom mešanju SAD" u poslove Milenijumskog samita, ali u članku, koji vrvi opaskama o tome kako i zašto "mnogi lideri nisu zadovoljni" i gde ima mesta čak i za primedbe na kvalitet njujorškog hotelskog smeštaja, nema ni reči o tome da je Jugoslaviji uskraćeno prisustvo u liku šefa vlade.
      
       Koštunica
       Što se Miloševićevog glavnog protivnika tiče, Zapad se zasad trudi da mu otvoreno ne odmaže. Zapadna štampa se polako zagreva za ideju da bi on mogao da pobedi Miloševića: krupan korak u tom pravcu učinjen je ovog ponedeljka, kada je vodeći svetski list "NJujork tajms" na prvoj strani objavio o Koštunici veoma blagonaklon članak u kom se o predsedniku Demokratske stranke Srbije govori kao o "umerenom nacionalisti, antikomunisti i demokrati" i kao o "najozbiljnijem opozicionom kandidatu koji je ikada bio Miloševićev izazivač". List dodaje i to da bi "sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, on trebalo da bude u mogućnosti da pobedi". "Ajriš tajms", list koji izlazi u Dablinu, piše da je Koštunica "pravnik i intelektualac, antikomunistički disident, na Zapadu jedva poznat lik, ali sa potencijalom da preokrene tok istorije".
       Treba očekivati da i drugi zapadni listovi uglavnom pođu ovim tragom, mada je nemački "Špigl" upravo objavio članak u kom istog čoveka naziva "usijanim srpskim nacionalistom", "novim licem srpskog nacionalizma".
       Ako Koštunica do sada nije dovoljno primećen na Zapadu, to će se ove sedmice radikalno promeniti, posle njegove izjave na jednoj lokalnoj televiziji da Slobodana Miloševića ako pobedi neće isporučiti Zapadu jer je Haški sud pre svega politički, a ne pravni instrument. Čim je čula za ovo potonje, tužilac Karla del Ponte ustvrdila je u Bugarskoj, gde se zatekla u tom času, da će Milošević u Hagu biti "osuđen na doživotnu robiju", budući da Sud ne predviđa smrtnu kaznu. Kao da je htela da podvuče Koštuničine reči.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ