("'Pregrejana' televizija", NIN br. 2592)

      Sa velikim zadovoljstvom, kao i mnogi, čitam šarmantne i neobavezne tekstove Bogdana Tirnanića - čas u NIN-u, čas u "Politici" - koji vrve smelim konstatacijama i zasipaju nas intrigantnim informacijama. Ali, pokatkad, kad se Tirke "pregreje" (kao u tekstu "Pregrejana" televizija), pa kaže: "Vreme televizije je prošlo" (što je, teorijski, teško odbraniti) ili: "Kaže se da bi Hitler, da je televizija postojala u njegovo vreme, brzo propao" i "Istina je da u Hitlerovo vreme televizija nije bila moguća..." (što istorijski nije tačno) - moram se začuditi, mada verujem u njegovu svestranost i erudiciju.
       Ne znam šta bi o tome rekli Tirketovi omiljeni mislioci, Bodrijar ili Makluan, ali Dejvid Mek Kvin, u svojoj veoma argumentovanoj knjizi "Televizija" (1998), kaže: "I Gebels i Hitler bili su neobično zainteresovani za mogućnost televizije u prenošenju nacističkih govora, filmova i dokumentaraca, kao i zabavnog programa u svrhu podizanja morala. Tako je, na primer, televizija prenosila Olimpijadu u Berlinu 1936. godine i smatra se da je po javnim gledištima taj događaj pratilo i do 150 000 ljudi..." U to doba, televizija je bila u nadležnosti nemačke pošte, a TV-prijemnici su bili postavljeni za zajedničko, odnosno grupno gledanje. Inače, redovno emitovanje televizijskog programa u Nemačkoj počelo je još ranih tridesetih godina, pod strogom državnom kontrolom, kao i u Sovjetskom Savezu...
       Vrlo je zanimljiva, pa i aktuelna, Mek Kvinova beleška: "Nemačka televizija nastavila je sa večernjim emitovanjem programa tokoma Drugog svetskog rata ('za dobrobit snaga'), sve dok saveznici nisu uništili predajnik tokom bombardovanja Berlina, novembra 1943. godine." Rušenje TV-predajnika, dakle, nije noviji izum "saveznika", koji su te 1943. godine bili i naši "saveznici"!
       Hitler je, naravno, propao - ali medij nije.
       Pa, što se tiče Tirketovog kategoričkog mišljenja da je, u vreme Interneta, "vreme televizije prošlo", grdno se vara. To mišljenje je, svakako, formirano kao posledica apriornog prihvatanja nekih zastarelih Makluanovih stavova (recimo, da je "sadržaj svakog medija neki drugi medij, onaj koji mu je prethodio u evolutivnoj genezi"). Na osnovu toga, Tirnanić izvlači efektan, ali pogrešan zaključak: "Sadržaj filma je roman, a sadržaj televizije je film..."
       Tirke, verovatno, nije zaboravio divnu Godarovu misao, iz šezdesetih godina (iz filma "Žena je žena" koji smo, generacijski, toliko voleli): "Čovek je čovek, žena je žena, a tanjir je tanjir!" Parafrazirajući danas tu Godarovu misao, na koju se oslanjao francuski "novi talas", možemo reći: "Roman je roman, film je film, televizija je televizija - a Internet je Internet!"
       Mediji žive paralelno, svaki na svoj način. Mada su, nekada, brzopleti estetičari smatrali da će fotografija uništiti portretno slikarstvo, da će film uništiti pozorište, da će televizija i video uništiti film - to se nije dogodilo. Samo je informativni i emotivni košmar oko nas, pa i u nama, postojao sve komplikovaniji...
       Sasvim sigurno, biće još novih kompjuterskih tehnoloških otkrića, mnogo epohalnijih od Interneta, koja će bitno menjati odnose u oblasti masovnih medija i komunikacija - što će, nažalost, život budućih generacija učiniti još nesnošljivijim. I Tirke i ja, doduše, odgajeni smo na našu sreću u "Gutembergovoj galaksiji" i, apsolutno, pripadamo minulom veku. Nekim ovlašnim razmišljanjima - čak ni kada je reč o tako efemernim nemetaforičkim medijima, kao što su TV i Internet (koji, zbog toga, ne mogu imati izražajnost i dubinu literature i filma), ne treba zbunjivati decu koja će živeti u XXI veku!
      
       SLOBODAN NOVAKOVIĆ,
       Beograd