Uprkos tvrdnjama da je ogromna većina čovečanstva uz nas, mi ni na Milenijumskom samitu u UN nismo mogli da poboljšamo svoj međunarodni položaj. Izgleda da je našoj vladi više stalo do toga kako da promeni svet nego kako da za nas nađe bolje mesto u njemu

      Svet nam je mali. Imamo najveći privredni rast u Evropi, kako reče predsednik Milošević, imamo obnovu koja zadivljuje čak i naše neprijatelje, kako tvrde funkcioneri JUL-a, "svet je razumeo da je napad na Jugoslaviju surova pretnja svima, pa i mnogo većim državama, zbog čega iz dana u dan raste podrška našoj zemlji, od Južne Amerike do Kine i Rusije", kako objašnjava Nikola Šainović. Otuda, takođe preko JUL-a, upućujemo poziv svetu da dođe sebi i da se odlučno odupre nasilju moćnika.
       Na Milenijumskom samitu, održanom prošle nedelje u Ujedinjenim nacijama, među više od 180 lidera iz celog sveta nije bilo ni našeg šefa države ni saveznog premijera. Naš predsednik se, zajedno sa Sadamom Huseinom, Kim Đong-Ilom i Moamerom Gadafijem, našao u društvu odsutnih državnika parija. Možda je zbog toga i sam samit kod nas doživljen više kao šou, na kome se ni prisutni nisu mnogo ovajdili, nego kao istorijski skup koji treba da odredi puteve sveta na početku novog milenijuma.
       Želeli smo, međutim, da se i na takvom skupu zna za naše stavove, pa je savezna vlada uputila poruku najvišim funkcionerima UN, sa molbom da taj dokument dobije zvaničan tretman. Upravo zbog toga, a i zbog upornih uveravanja naših zvaničnika da smo postali savest čovečanstva, važno je da znamo koliko smo tematski na tom skupu bili prisutni, kad je već jugoslovenska državna delegacija morala da bude odsutna. (Bio je prisutan crnogorski predsednik Milo Đukanović, ali kao gost slovenačke delegacije, kao što je pre jedne decenije, na zasedanju KEBS-a u Berlinu, tadašnji slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel bio gost Austrijanaca.)
       Strani državnici, koji su, u poplavi nekoliko stotina raznih papira iz Generalne skupštine, Saveta bezbednosti i zemalja članica, a u kraćim intervalima između mnogobrojnih susreta van skupštinskih dvorana, eventualno uspeli da pročitaju poruku jugoslovenske vlade, mogli su da prime k znanju nekoliko političkih ocena.
       Prvo, jugoslovenska vlada veruje da se pod okriljem globalizacije protura (američki) neokolonijalizam. Prve žrtve takve politike su principi međunarodnog prava, kao što su suverenitet država i slobodan i nesmetan razvoj. Drugo, agresija NATO-a na Jugoslaviju je imala globalne ciljeve: da se legalizuju vojne intervencije mimo odluka Saveta bezbednosti i da se očuva dominacija SAD u Evropi. Treće, kolektivna kažnjavanja država i sankcije "danas predstavljaju najmasovniji vid kršenja ljudskih prava". Najzad, agresija na Jugoslaviju se nastavlja drugim sredstvima.
       Mi ne znamo kakvo je bilo šire reagovanje na ove stavove, ali znamo kako su o pitanjima kojima mi pridajemo najveći značaj govorili drugi.
       Koliko smo uspeli da ustanovimo, samo su dva državnika - američki predsednik Klinton i beloruski predsednik Lukašenko - pominjali imena. Klinton je rekao, kao što se i dalo očekivati, da je Slobodan Milošević "jedan od najgorih zlotvora u međunarodnoj zajednici u poslednjih deset godina". Lukašenko je kritikovao Ujedinjene nacije zato što nisu sprečile agresiju NATO-a na Jugoslaviju. Predsednici Kine i Rusije su nam bili blizu u osudi politike sile. Đijang Cemin je rekao da "namerna upotreba sile i mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja u ime navodnog humanizma ne samo da su suprotni ciljevima i principima Povelje UN, nego izazivaju i veoma teške posledice". Putin je istakao da "jedino Savet bezbednosti ima pravo da primeni tako oštre mere i upotrebi silu u kriznim situacijama, čineći to u interesu cele svetske zajednice". Od onih koji odavno znaju šta je američka prisila oglasio se argentinski predsednik Fernando de la Rua, rekavši: "Princip neintervencije mora se poštovati, jer je osnova odnosa među suverenim zemljama".
       Što se tiče Saveta bezbednosti, koji Amerikanci i dalje nastoje da stave u funkciju svoje globalne politike, ostala je nejasna njegova odluka o jačanju budućih mirovnih operacija. Kao što se vidi, i drugi su kritički raspoloženi prema Amerikancima, ali neće da im objave rat, čak i kad su s nama više saglasni nego što to otvoreno pokazuju. Naši stavovi su među najradikalnijima. To je možda i razumljivo: ne pripuštaju nas u društvo u kome se odlučuje o važnim svetskim zbivanjima, pa i o nama samima, a prva smo žrtva vojne intervencije o kojoj Savet bezbednosti nije dao svoju prethodnu saglasnost. Imamo razloga da se osećamo poniženi i uvređeni.
       Ali pošto je za nas najvažnije kako da, uz širu međunarodnu podršku, izađemo iz izolacije - pre nego što uspemo da ubedimo svet da sve nepokorne čeka ista, naša sudbina - postavlja se pitanje da li smo na bilo koji način uspeli da u Ujedinjenim nacijama poboljšamo svoj položaj. Odgovor je negativan. Izgleda da je našoj vladi više stalo do toga kako da promeni svet, nego kako da za nas nađe bolje mesto u njemu.
       Po svemu sudeći, ni u dogledno vreme bolje biti neće. Holbruk se sprema da administrativnim putem, bez burne političke rasprave, skine ime naše zemlje sa spiska članica UN. Na spisku je SFRJ, a ne SRJ, koja se upućuje na šalter. Stara pizma ili "poklon" Miloševiću pred izbore? Valjda i jedno i drugo, ali sa zajedničkim imeniteljem: ipak će to biti prvi izbori u postkomunističkoj Istočnoj Evropi na koje Amerikanci neće moći da utiču onako kako bi želeli.