NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Šta da se radi
Pravo u tranziciji
 

GAŠO KNEŽEVIĆ

Moraju se učiniti početni koraci ka konsolidaciji klasičnih pravnih ustanova, ruiniranih u poslednjih pola veka, na prvom mestu svojine

      Pravo i pravnici su, u neku ruku, i ovih dana u centru pažnje. Reč je, naravno, o pravilima izbornog postupka, o izbornoj kontroli i, iznad svega, o strahu od "neizbežne" izborne krađe. Svestan opasnosti od takvog razmišljanja ulažem puno napora da se obračunam sa nemani defetizma, malodušnosti.
       Koreni defetizma su mi poznati. Vuku se od početka višestranačja, ali naročito iz priznate izborne krađe 1996, iz tzv. lex specialis-a. Kako uhvaćeni lopovi nisu odležali robiju, već su i nagrađeni, narod se s pravom pita - zašto bi se popravili? I taj narod reaguje po staroj: koga je zmija ujela i guštera se plaši!
       Kao kandidat za saveznog poslanika i gradskog odbornika, ali, iznad svega kao pravnik postavljam sebi pitanje: šta bi trebalo učiniti u budućem parlamentu, koje zakonske intervencije treba izvršiti kako bi u ovoj zemlji bili stvoreni uslovi za institucionalnu reformu sistema koja bi, pre svega, obezbedila ekonomski razvoj i tako često spominjan normalan život.
       Kada je o tom budućem pravu reč u žiži interesa su ustavna reforma, odnosi u federaciji, medijima i Zakon o informisanju, Zakon o univerzitetu, materija ljudskih prava, kontrola represivnog aparata i vraćanje pokradenog. Sve su to izuzetno važna i najhitnija pitanja.
       Mislim da se moraju učiniti početni koraci ka konsolidaciji klasičnih pravnih ustanova, ruiniranih u poslednjih pola veka, na prvom mestu svojine. U njenom domenu svaka tranzicija mora započeti privatizacijom i reprivatizacijom, denacionalizacijom. Obe stavljam u istu ravan: kao što budućnost ekonomskih promena ne mogu zamisliti bez privatizacije, tako ni pomirenje sa prošlošću ne mogu zamisliti bez kredibiliteta koji bi ova država mogla steći samo reprivatizacijom. U istom "paketu" vidim i potrebu za ukidanjem niza ograničenja u uživanju svojine i osnova za njeno oduzimanje. Radi se, zapravo, o samoograničavajućim propisima države, kako bi se dala garancija za mirno uživanje svojine, a u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Najzad, istom "paketu" pripada i donošenje novih propisa kojima bi se regulisale zemljišne knjige, tj. evidencija nepokretnosti i poštovanje načela upisa.
       Druga velika promena morala bi se svesti na deregulaciju. Pod ovim podrazumevam ograničenja, tj. smanjenja državno-pravne regulative životnih tokova. Drugim rečima, pod tim podrazumevam pobedu života nad pravom u pozitivnom značenju tih reči. Zar treba podsećati, na primer, da je sistem dozvola i odobrenja važan izvor privilegija i korupcije? Poslednji stidljiv pokušaj deregulacije bio je, na ovim prostorima, vidljiv za vreme "vladavine" Ante Markovića, priznaćete, dosta davno. Potom je prevladala regulativna svest i u skupštinama i u vladama.
       Najzad, treća velika promena imala bi se sastojati u izgradnji čitavog niza institucija karakterističnih za tržišnu privredu. Među njima ističem tržište kapitala (regulacija hartija od vrednosti, berzi i investicionih fondova), izgradnju i dogradnju kompanijskog, stečajnog i antimonopolskog prava, konstituisanje tržišta radne snage uz reformu radnog zakonodavstva i kolektivnog pregovaranja, (de)regulaciju tokova kapitala, stranih ulaganja, propisa o centralnoj i komercijalnim bankama, te poreske reforme i uvođenje poreske discipline (oporezovanje korporacija, dohotka građana, prometa i imovine).
       Naravno da je konstruktivni posao mnogo teži od destruktivnog. Kako se skicirana tranzicija u najvećoj meri sastoji od stvaranja novog, zdravog prava, pitanje je da li i u kom roku to može da se obavi? Prilikom davanja odgovora na ovo pitanje prvo polazim od tvrdnje da se rupa na saksiji ne mora uvek iznova izmišljati. Ovim želim reći da savremena, civilizovana prava mnogih zemalja već sadrže pravna rešenja koja je, uz relativno male adaptacije, moguće recipirati u domaće pravo.
       Sasvim je drugo pitanje ponovnog uspostavljanja poverenja u pravni sistem. Kao i svakom drugom procesu koji se odvija u glavama pojedinaca i ovom je procesu potrebno vreme za sazrevanje (i vino je bolje kad odleži). U tom pogledu veliku pomoć mogu pružiti, svojom delatnošću, sudovi kao primenjivači prava, ali i drugi organi koji imaju isti zadatak. Kako je upravo delatnošću pravosudnih organa, u poslednje vreme, potkopavano poverenje u pravo, to se mora izvesti zahvat u sudsko-organizacionom pravu, ali su i personalne promene neophodne. Jer sve, ipak, polazi od ljudi i završava se u njihovim glavama.
      
       (Autor je bivši profesor Pravnog fakulteta a sada advokat u Beogradu)
      


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu