Slobodan Inić: razgovori s Ivanom StamboliĆem (2)

      Prvi javni nagoveštaj sukoba u rukovodstvu Srbije, koji će se rasplesti mitingaškim obračunima, dogodio se posle jednog napisa u "Studentu". Povod bi bio potpuno beznačajan da se na njega nije čekalo i da se u tom napisu ne dira u lik i delo Tita. Dušan Mitević se javno zgraža nad takvim studentskim nedelom, a ministar za kulturu Branislav Milošević ih brani, tačnije: puca u Mitevića baš u trenutku kad kleči pred Titovom ikonom. Idealna pozicija da se napad na Mitevića očas pretvori u napad na Tita... Kako se iz takve pozicije uopšte i mogao izvući Dragiša Pavlović kao predsednik Gradskog komiteta?
       Slažem se da je to bio nespretan izazov. Međutim, našao bi se neki drugi povod za rascep i da je ovaj izostao. Zaista, izgleda da nas, Srbe, nije ni približno teško zavaditi koliko je teško miriti i slagati. Malo koji narod se toliko busao u patriotska prsa kao srpski i malo se koji narod toliko u sebi gložio, delio, tamanio, i to na najsvirepije načine. Ne moramo se pozivati na drastične primere iz istorije - pogledajte ovu današnju šizofrenu rascepljenost. Sa druge strane, opet, niko toliko nije i u pesmi i u politici vapio za slogom kao mi. Čak smo je i u grb uneli, na zastavu, a pod njom se, ipak, najljuće vojevalo protiv rođene braće. Nije slučajno u nas nastala ona zastrašujuća poslovica: "Ako hoćeš krvnika, neka ti ga majka rodi". Prema tome, kavga se htela, a kad je tako, povodi su gotovo nebitni.
      
       Pozivali ste na slogu?
       Ne pričam ovo zato što slogu, samu po sebi, smatram nekakvim idealom, nego zato što se ne piše dobro narodu koji ne podnosi razlike u sebi samom, već ih izvodi do rascepa i samoubilačkih obračuna. A kad smo u stalnom rascepu sa samima sobom, kako ćemo se usaglasiti i uskladiti sa drugima?
      
       Mentalitet, krv?
       Znam da krv nije voda, ali toliko smo već istočili i svoje i tuđe da ne možemo sve sopstvene raskole i suicidne zločine pripisivati samo genima. Ne tražimo li, na taj način, blanko opravdanje za sva zlodela nad sopstvenim nacionalnim bićem? To je donekle ravno sujevernoj predaji sudbini. Najznačajniji srpski intelektualci pisali su kritički o tome.
      
       Povezujete tu sklonost ka unutrašnjem cepanju sa vekovnom omrazom i prema tuđinu kao gotovo obaveznom "dušmaninu"?
       Kad se malo bolje zagledate u naše ponašanje kroz istoriju, ne možete da ne primetite tu istu dvojnost i u odnosu prema strancima. Sa jedne strane, recimo, spremnost da se prihvata i veliča sve što je tuđe, ili da se opet sve anatemiše, a sa druge strane da se sve što je naše nekritički glorifikuje.
       Ali, izgleda da je jača ova druga tradicija, da je tuđin, neizostavno, "dušman kleti", o čemu piše Radomir Konstantinović u Filozofiji palanke.
       I mit o izdaji. I onaj o junaštvu kao najvećoj vrlini. Pri ruci mi je jedan primer, možda ne baš najilustrativniji, ali dovoljan da jasno ukaže na tu opsednutost nenadmašnim junaštvom i novozavetnim velikomučeništvom. Navešću samo repertoar beogradskih pozorišta u vreme sazrevanja atmosfere za Osmu sednicu da bi se shvatilo kako se politička borba nije vodila isključivo u kuloarima i kabinetima, već i na kulturnim, javnim scenama, gde je tradicionalni tip nacionalizma već dobijao gromke aplauze.
       Evo, prenosim iz štampe šta se istovremeno igralo u beogradskim pozorištima u vreme Osme sednice: Propast carstva srpskoga, Solunci govore, Ubiše knjaza, Kolubarska bitka, Protini memoari, Tajna crne ruke, Oj, Srbijo, nigde lada nema!, Seoba Srbalja, Sentandrejska rapsodija... Tako je i u novinama, i na izložbama, predavanjima, feljtonima, romanima - svuda.
      
       Šta znače teatarski i svi drugi repertoari u tom političkom trenutku?
       Opasna je zabluda da je korenje nacionalizma u usko političkoj sves ti. Vrlo je prostrana njegova mentalna podloga. Neko reče pomalo karikaturalno da je slovenački nacionalizam "knjigovodstve- ne prirode", ni približno monumentalan i mističan kao srpski, koji je sav u "transu i muzici". Dakle, u nas on nije samo usko politički is- krivljena svest, ili politikantska municija. Ne, baš zato što nije usko politički predodređen, on se i može podjednako lako izvrći i u levi i u desni dogmatizam, i u radikalizam i u ratnog trubača. Zato je nacionalizam podjednako upotrebljiv svim političkim strujama kao potencijalna živa sila. Nacionalisti su pretežno rezervisti koji se daju lako mobilisati za udare i sa leva i sa desna. Pri tom je gotovo zanemarujuće što bi se u toj armiji izmešali, kao što i jesu u 1987, pristaše najrazličitijih idejnih opredeljenja i političkih naklonosti, pa čak, kao što smo videli, i nominalni komunisti, i zbunjeni pobornici socijalističkog samoupravljanja. Tu više nema jasne linije političkog razgraničenja ni u onome što zovemo javnošću, okruženjem, sredinom... Otuda je vrlo problematična i podela nacionalista na dobroćudne i zle, nezavisno od toga da li su zavedeni ili nisu. Zbrka koja nastaje iz tog konglomerata na širokom društvenom prostoru ometa ljude da se principijelno razvrstavaju, da ne podležu propagandi i populističkim manevrima. Najkraće rečeno, tada nacionalistička plima nosi sve pred sobom, pa i svaku političku struju koja bi uzvodno. Stihiji treba malo.
      
       Da se suviše ne udaljimo od zgrade Centralnog komiteta?
       Skrećem razgovor na ove teme zato što bih želeo da ukažem na činjenicu da sve ono što se događalo među nama, evo, na samom izmaku dvadesetog veka, ovaj rascep, nije nastao samo zbog aktuelnih neprilika na Kosovu, već i zbog mnogo starijih nacionalnih kompleksa koje i otuda vučemo. Uzmite samo onu ludoriju o Srbima kao "nebeskom narodu"! Pa nije to palo sa neba. To je nastavak viševekovne kosovske legende o opredeljenju cara Lazara za "carstvo nebesko". Kao i legenda o junaštvu, o izdaji, o velikomučeništvu, neslozi, rascepima, a sve to na naše oči i naizgled nevino vaskrsava kao uvertira pred nacionalističku promociju na Osmoj sednici.
       Čim su razlike među nama počele izbijati u javnost, shvatio sam da je i rascep tu. Samo, još nisam verovao da će se ići na brutalan obračun.
      
       I ranije su se u krilu partije povremeno rađali nacionalisti? "Maspok" u Hrvatskoj?
       To je nešto drugo. Tada su se hrvatski nacionalisti verodostojno legitimisali, iskazivali kroz legitimne institucije i metode. Nisu se prikrivali iza lažnih ciljeva. Doživeli su i kritiku i slom zbog avangardizma, a ne zbog agresorskih pretenzija, za razliku od "osmaša", koji su pod "stegom komunističke partije" nastupali čak i kao nacionalistički agresori. Drugo, sve do birokratske antirevolucije, uprkos strujama pa i frakcijama, partija se uspešno nosila sa nacionalistima kao sa otpadnicima u okvirima sopstvene organizacije i sopstvenog programa. Ovo je bila prva i poslednja partijska frakcija kojoj je pošlo za rukom ne samo da likvidira suparničku struju u partiji već i da čitavoj partiji podmetne i nametne potpuno tuđi, neprijateljski program.
      
      
       Da li ste se sa Miloševićem sukobili oko principa ili oko ljudi?
       Oko ljudi, ali, rekao sam već, sa principijelnih pozicija. Počelo je oko sastava Predsedništva CK Srbije, pa onda oko izvršnih sekretara. On je forsirao upravo one ljude koji su kasnije isplivali. Istu vrstu ljudi uguravao je i u Gradski komitet Beograda.
       I tu ću pristati na loš kompromis. U prvoj fazi sprečićemo prodor njegovih dogmata, ali potom dozvoliti izvesno potiskivanje liberalnijih i samostalnijih ljudi. Uviđajući to, a budući još dovoljno "jak", čak sam u jednom trenutku na Predsedništvu zapretio ostavkom.
      
       Vi ste i dalje bili šef, a on tek kandidat?
       Važilo je nepisano pravilo da onaj ko je kandidovan nominira kandidate za svoju ekipu. Svi smo u razgovoru učestvovali, svi odlučivali, ali se kandidat za čelnu funkciju najviše pitao. Kada nema saglasnosti, pomažemo mu da dođe do boljeg predloga. Moram reći da su rasprave u Koordinacionom telu uvek bile demokratske i strogo se vodilo računa da ne dođe do konflikata. Do konflikata je dolazilo samo u obračunima grupa, struja. U ostalim slučajevima, od spornih kandidata se, jednostavno, odustajalo i tražili su se novi.
       Sada, najednom - sve drukčije. Uočavam opasnost od te vrste razlika. Nije bitka teška zbog neizvesnosti njenog ishoda, nego zato što moram prvi put da je vodim sa ličnim prijateljem. Prema tome, u meni je problem utoliko delikatniji nego u drugima.
      
       Da li je Milošević već tada imao ekipu koja ga je podržavala ili je on tek formira?
       Nema on tada u političkim telima dovoljno pristalica. On tek nastoji da formira ekipu ili stvori tvrdo jezgro u gradskom i republičkom partijskom rukovodstvu od ljudi uglavnom sa Univerziteta i iz sredstava javnog informisanja, i to onih koji su slovili kao dogmate, sektaši, tvrde glave, raskoračeni između politike i nauke - a ni u jednoj cenjeni.
      
       Računao je da ćete ga vi tek u krajnjoj nuždi odbaciti, te da će vas u tome preteći.
       Sigurno je znao da nisam od onih političkih ljudi koji će odgurnuti nekoga zbog drukčijeg mišljenja. Samo, nakon izbora za predsednika, on je to koristio. A ja sam to, kao što već rekoh, primao kao njegovu potrebu da iskaže svoju samostalnost više nego ranije, da se dokazuje. I tada ga prvi put vidim u ulozi "šefa parade". Teško ćete mi poverovati, ali meni je to, u izvesnom smislu, i godilo. Kao što je njemu moglo smetati da večito bude nekakav "moj čovek". A i meni je počelo smetati što me bije glas njegovog mentora, u vreme kad se počinje ponašati suprotno dogovorima, kad radi ono što ja nikad ne bih radio.
      
       Konačno spoznajete da se "nešto iza brda valja"?
       Vidim iz saopštenja za javnost Predsedništva Centralnog komiteta da njegov predsednik Milošević, bez uobičajenih konsultacija, preduzima određene političke korake. Nastupa potpuno samovlasno. Pored toga što se od početka sporimo oko kadrovskih rešenja, on iza mojih leđa "promuvava" kandidate. Tu podvalu pronicljivo je analizirao Dragiša Pavlović u svojoj knjizi Olako obećana brzina. No, još uvek se nadam da je posredi samo pogrešan, a ne i tendenciozan izbor ljudi. Pripisujem to njegovim previdima i političkom neiskustvu, a ne svesnom odbiru upravo onih kadrova sa kojima će zapodenuti kavgu na Osmoj sednici. Ipak, podsećam ga na ono poznato opažanje da se političar raznim veštinama može prikrivati veoma dugo - sve do momenta kad povuče treći kadrovski potez. Tad postaje jasan kao dan.
       Na takozvanom Koordinacionom telu, u čijem radu, pored čelnih ljudi iz Republike, učestvuju i najistaknutiji funkcioneri iz Federacije, on zamenjuje dugogodišnju praksu konsultovanja i dogovaranja samovoljnim odlučivanjem. Suviše krupna promena da bi je smeo izvesti isključivo na svoju ruku. Zaključujem da on ne odlučuje sam, kako je to izgledalo, nego da to radi uz prethodne dogovore sa drugima. Počinjem shvatati da postoji jedno nelegalno jezgro, iz koga smo isključeni: ja, predsednik Skupštine i predsednik vlade. Koliko se sećam, to je bio prvi, nedvosmislen znak da se zbiva nešto tajno, i da je to organizovano. To me je konačno trglo.
      
       Niste tada mogli ništa da učinite?
       Kako? On je dobro znao da sam ja zalegao za njega, da sam se politički istrošio za taj njegov izbor, da ne mogu nazad i, konačno, da se i u široj javnosti očekuje da ga i dalje "guram". On je već raspolagao tim mojim ulogom, i, moram priznati, nisam taj ulog mogao povući. U neku ruku, postao sam njegov talac. Na tom mom kreditu, on sada sprovodi politiku kojom suštinski zloupotrebljava moje poverenje. Dakle, samo što je izglasan, tačnije, imenovan za predsednika najvišeg partijskog organa u Srbiji, on okreće list i počinje da zastupa ono što prethodnih dvadeset i pet godina nije ni izustio, štaviše, što je osuđivao. Time se on ne okreće samo protiv mene, već i protiv sebe, protiv sopstvenih uverenja koja je javno zastupao tolike godine. Bio sam u procepu. Da ja, onaj isti koji ga je do juče, forsirao, počnem preko noći ubeđivati ostale kako on nije bio pravi kandidat! Da tvrdim kako sam bio u zabludi tolike godine!? Ko bi mi poverovao i na šta bih ličio? A on je upravo s tim izgleda i računao. Polazio je od toga da mu se neću suprotstaviti preko granice koja dovodi u pitanje ono za šta sam se, koliko juče, sam zalagao, jer bih se, u tom slučaju, sudario sam sa sobom!
      
       A vaš govor na Savetu Republike...
       Još ne pristajem na takav luksuz da se javno međusobno sukobljavamo kad smo na domaku mnogih kapitalnih rešenja za Srbiju i Jugoslaviju. Svi bi imali samo štetu od takvog obračuna. Takav sukob bi nas onesposobio za ono zbog čega smo svi tu. Branim se i od pomisli da se opet strmoglavljujemo u obračune tipa "ko će koga". Prosto, nagovaram sebe da poverujem kako su među nama ipak, ipak, samo razlike u pristupima, sredstvima a ne u pravcima, politikama. Ne mirim se sa mogućnošću da se bavimo sobom umesto već poodmaklim poslovima.
      
       Vi se spremate za koegzistenciju ne sluteći da će vam biti ugrožena politička egzistencija?
       Nikako me ne napušta nada da je vreme plenumskih obračuna već prošlo, da smo razvili demokratske odnose u vrhovima i partije i vlasti. Razlike, pa i sučeljavanja u mišljenju, već su stekle pravo građanstva. Osim toga, zaista još ne vidim nepremostive političke razlike među nama. Katkad mi se, opet, činilo da je sve to eho čestih razmirica i kolizija na relaciji Centralni komitet - Gradski komitet, odnosno: Milošević - Pavlović, jer teško pronalaze zajednički jezik, koškaju se i lično, različitih su temperamenata, stilova rada...
      
       Na čijoj ste strani u tim čarkama?
       Na Pavlovićevoj, jer je promišljeniji, principijelniji, taktičniji. On me više puta upozorava da mene nišane preko njega. Ali, nisam imao vremena da se udubljujem u te njihove odnose. Izmiriću ih kad stignem. Važnije su rasprave oko Ustava sa pokrajinama i dogovori u Federaciji.
      
       Miloševiću je presudno pomogao Ljubičić?
       Pitanje je ko je kome pomogao. Milošević u to doba nije izbijao iz LJubičićevog kabineta. Baš sam se pitao o čemu li se može sa Nikolom tako dugo razgovarati. LJubičić je bio vešt i vrlo iskusan u zakulisnim igrama.
      
       A kako se jugoslovenski vrh u kritičnom trenutku poneo prema vama?
       Sve je to još uvek veoma mutno. I to ne samo meni, već i ponekim akterima u vrhu SKJ. Mislim i na ulogu Boška Krunića, tada predsednika Predsedništva CK SKJ, i na ulogu Lazara Mojsova, tada predsednika Predsedništva SFRJ. Biće da im u tom trenutku odgovara sukob u rukovodstvu Srbije. To se kasnije pokazalo i u ponašanju Vidoja Žarkovića i Marka Orlandića, koji su podržavali Osmu sednicu. Stipe Šuvar u tome učestvuje pred svoj izbor za predsednika Predsedništva CK SKJ. Sećate se da je bio na Devetoj sednici CK Srbije i dao podršku Miloševiću. Time, razume se, ne tvrdim da su bili svesni koga i šta pomažu, kuda to sve vodi.
       Najgrotesknije je delovala poseta gotovo celog jugoslovenskog partijskog i državnog rukovodstva Beogradu koja se završava večerom u Skadarliji koju im priređuje Milošević. Došli su mu na noge.
      
       Ja sam taj Šuvarov dolazak Miloševiću na noge shvatio kao Šuvarovu trgovinu sa Miloševićem radi dobijanja srpskih glasova za eliminisanje konkurenta Ivice Račana?
       To je tačno. Ali, i za moju eliminaciju - kako on izjavi nedavno. Međutim, jedna je stvar dobijanje podrške, a druga davanje javne podrške Osmoj sednici. U svakom slučaju, mnogo štošta je bilo bačeno u igru, mnogi su se prevarili u procenama konačnog ishoda, što ih, kao političare, pa i ljude, razume se, ne može osloboditi odgovornosti.
       Najkraće rečeno, politički rascep među nama u Srbiji izazvaće duboke rascepe i u nama kao ljudima, i to ne samo u Srbiji već i širom Jugoslavije.
      
       (Nastaviće se)