Slavni Portugalac Figo prešao je u Madrid a iz glavnog grada put Katalonije, za šezdeset miliona maraka. Ovaj "seizmički" talas hvata odmah čitav španski fudbal i ne smiruje se čak ni daleko od svog "epicentra"

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Vrelo špansko leto ne bi bilo potpuno bez vrelog prelaznog roka fudbalera. A on ili je vreo ili nije prelazni rok. Pa iako je do njegovog zvaničnog završetka ostalo još sedam dana, za ovakve poslove prava večnost, već danas se može reći da je ovogodišnje doba kupovine, prodaje i preprodaje igrača, na dosadašnjoj kori španske fudbalske planete napravilo velika tektonska pomeranja. Tolika i takva da je novi "pejzaž" gotovo nemoguće povezati sa starim. A šta li je tek učinjeno u jezgru te planete, možda će se jednom i saznati.
       Prvi udar je bio prelazak Luisa Figa iz "Barselone", nigde drugde već u Real Madrid. Slavni Portugalac prešao je u Madrid a iz glavnog grada put Katalonije, za šezdeset miliona maraka. Ovaj "seizmički" talas hvata odmah čitav španski fudbal i ne smiruje se čak ni daleko od svog "epicentra".
       Slede novi milionski (u dolarima) transferi, vrte se slike poznatih i onih drugih igrača, koji se sele iz kluba u klub, jata novinara ih prati u stopu, usijavaju se bankovni računi a narod fudbalski pokušava da to sve shvati, preračuna i dovede u tačan odnos sa onim što o krupnim finansijskim transakcijama i berzanskim špekulacijama zna. Pa kako cifre sa toliko nula nema sa čime da uporedi u svom svakodnevnom životu, zanemeo od čuda, daje priliku sociolozima, psiholozima i ponekom političaru kome nedostaju izborni glasovi, da svojim opservacijama upotpune sliku.
      
       Milioni
       A ona se može, samo donekle, razumeti i to kao prva na traci velikih i nepovratnih promena koje su zahvatile ovaj sport i igru u poslednje četiri godine. U krupnom planu te slike, krupan novac, kao nikada pre. I njegov neskriveni duh da se umnoži koliko god više može.
       Jer, samo od leta 1999. do danas, jedanaest fudbalera je promenilo klub, svako za po dvadest i tri miliona dolara. Onima koji su za isto to uzeli po milion-dva, ni broja se ne zna.
       No, fudbaleri kao glavni akteri, nisu i jedini koji u fudbalu zarađuju svoj hleb. Ovaj sport-biznis u Španiji zapošljava direktno oko pedeset hiljada ljudi, država godišnje na ime poreza od fudbala uzima oko 1,2 milijardi maraka, a u ukupnom bruto proizvodu zemlje fudbal učestvuje sa 0,9 odsto. Ugostitelji i transportna preduzeća uzela su od navijačke fudbalske armije čitavih 380 miliona maraka, štampa 474 miliona maraka, trgovina sportskom opremom 191 milion maraka a sportska prognoza čak 900 miliona maraka. Osim navijača, u trošak su se upustile i firme sa namerom da od sponzorstva ili reklame, uz dobit, vrate uloženo; na radio-reklame otišlo je 190 miliona DEM a na TV spotove 370 miliona maraka.
       Sve ovo treba uvećati bar za dvadeset odsto jer se radi o tek sređenim podacima za prvenstvo odigrano '97-98. g. Prema ekonomskim predviđanjima, španski klubovi će u ovoj takmičarskoj godini imati obrt od oko 1,5 milijardi maraka. Sami klubovi prihod ostvaruju najvećim delom od televizije (51 odsto), od prodaje ulaznica (25 odsto), od sponzora (9 odsto), od prodaje sportske opreme (10 odsto), itd. U poslednje četiri godine, fudbal kao biznis je u do sada nezabeleženoj ekspanziji pa je izlazak klubova na berzu (Engleska, Italija, Holandija i Portugalija) samo logičan put za dalji razvoj.
      
       Vernost klubu
       Otuda je sve manje onih koje čudi to što uprave španskih klubova svoje prve javne nastupe imaju pred ekonomskom pa tek onda pred sportskom štampom. A da je u njima sve manje tzv. uglednih sportskih radnika a sve više mladih i agresivnih predstavnika banaka koji jedva da poznaju fudbalska pravila, to već svako zna. Jer, koja uspešna banka van svog interesa može da ostavi deset miliona navijača (ili 25 odsto stanovništva) koliko "Real Madrid" i "Barselona" imaju u Španiji? Sam "Real" u čitavom svetu ima oko sedamdeset miliona pristalica koje u delovanju (i potrošnji) vodi slepa i nepromenjiva strast prema ovom klubu. Za čitav život.
       Sociolog i antropolog će tačno objasniti uzroke ovakve vernosti klubu, dresu, grbu, vernosti kojoj je teško naći takmaca. Bankar, odnedavno najvažniji član klupske uprave, na ovakav pejzaž gleda, i to sa zadovoljstvom, sa druge strane lopte; tom gladnom i do smrti vernom tržištu treba dati sve što poželi. I više od toga - treba mu želje i dalje neugaslim držati. Jer, ono što se iz tih želja, kao slatka dobit, može da izvuče, toliko je veliko i dugotrajno da je transfer igrača Figa, samo sitna para i više nego dobar poslovni potez.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ