Da retki Srbi u Kistanjama ne vole Janjevce to se podrazumeva, a da ih Hrvati starosedeoci ne osećaju kao svoje "mora se razumeti"

      (Beta specijalno za NIN)
      
       Hrvati iz Janjeva sa Kosova, koji su se pre nekoliko godina iselili u Hrvatsku, izgleda da nisu dočekani srdačnim domovinskim zagrljajem. "Marš u Janjevo!", glasio je još tada grafit u Zagrebu, čija poruka nije bila namenjena samo novopridošlim Janjevcima već i hrvatskim Kosovcima koji su odranije živeli u Hrvatskoj.
       Janjevci su odmarširali u za njih bezecovane Kistanje, mesto u blizini Knina, u kome su do pre pet godina uglavnom živeli Srbi, a koje je tokom "Oluje" pretvoreno u zadimljene skelete kuća. Ispisana na zidu jedne zgrade, poruka "Nato-zlato", često viđana na Kosovu, sada je jedna od retkih, ali primetnih u gradu.
       Da retki Srbi u Kistanjama ne vole Janjevce "to se podrazumeva", a da ih Hrvati starosedeoci ne osećaju kao svoje "mora se razumeti". I jedni i drugi, u objašnjenju svog odnosa prema Janjevcima, pominju kosovski mentalitet.
      
       Bazari
       Janko Bezbradica, koji se vratio u Kistanje 1997, pokazuje na trotoare zakrčene šarenim tekstilom iz prodavnica koje drže Janjevci. S malim prezirom kaže da tako nikada nije bilo u Kistanjima, da su ljudi radili u Fabrici vijaka, bili zaposleni u Šibeniku, ili se bavili trgovinom na moru, ali da "takvog cirkusa" nikada nije bilo. "Oni su doneli ovde mentalitet sa Kosova, trguju i rađaju decu", kaže Bezbradica, ali ono zbog čega se "podrazumeva" da ih Srbi ne vole jeste tvrdnja da Janjevci imaju privilegije od države, da su oslobođeni raznih dažbina, da su dobili kredite za otvaranje trgovina, da im se grade nove kuće ili popravljaju spaljene koje su pripadale Srbima.
       Precizirajući da u Kistanjama danas ima tačno 37 Srba (pre "Oluje" oko 1 500), Bezbradica kaže da nijedan nije u radnom odnosu, da žive od penzija ili socijalne pomoći, ali dodaje da je i to bolje "nego život u Srbiji". "Pre tri godine nisam smeo da prolazim kroz Kistanje. Sada su se Janjevci smirili. Neki su ovde izgubljeni jer su navikli na život na Kosovu, dok se pojedinci smatraju prevarenim", tvrdi Bezbradica.
       Hrvat starosedelac ("ime nije važno, važan je čovek") kaže da zemljake sa Kosova ne oseća kao svoje zato što su, živeći dugo sa Albancima, potpuno preuzeli njihov mentalitet. Na insistiranje da kaže šta to znači, navodi da su zatvoreni, da komuniciraju uglavnom među sobom, a ima i neke primedbe koje se tiču kulturnih i drugih navika. "Uostalom, zar ne čujete kakvim jezikom govore", ispaljuje poslednji adut. Nekadašnji stanovnici Kosova, koji su u glavnoj ulici otvorili niz trgovina nalik na istočnjačke bazare, rade svoj posao i izgleda da se ne bave mnogo osećanjima drugih. Diskretni su i okrenuti svojim trgovinama, kojih, za malo mesto kakve su Kistanje, ima previše. U komunikaciji sa "strancem", pridošlim iz Srbije, izuzetno su uzdržani.
      
       Uslovni refleks
       U maloj prizemljuši u blizini Kistanja, u kojoj je do nedavne smrti živeo Srbin, sada stanuje bivša stanovnica Janjeva koja ima uslovni refleks, uočen kod većine izbeglica doseljenih u kninski kraj, a koji još nisu za stalno rešili svoj smeštaj. U svakom nepoznatom pridošlici "vide" stambenu komisiju i bez pitanja objašnjavaju da su tu privremeno, uz nečiju saglasnost. I žena koja se pojavila na ogradi očigledno se oseća nesigurnom i odmah objašnjava da je u kući privremeno, uz saglasnost sina bišeg vlasnika.
       "Vratila bih se u Janjevo, svake noći sanjam svoju kuću. Ovde sam usamljena, ali kako da se vratim kad sam zbog Šiptara i otišla", kaže ta žena na iskvarenom srpskom jeziku, začinjenom kosovskim akcentom. Razgovara s nervozom i podozrenjem, ne želi da se predstavi i odlazi u kuću kada je ugledala foto-aparat. U glavnoj ulici Kistanja, u nekoliko radnji sa tekstilnom robom, teško je naći sagovornika. Razgovor se završava pre nego što je i počeo, žurnim okretanjem leđa prodavca i "velikom zauzetošću" u uglavnom praznim prodavnicama. Vlasnik jedne radnje, otresit mlad čovek, koji se ne uklapa u "šemu Janjevaca", posle naše male kupovine i prethodnog dugotrajnog muvanja po radnji, ipak počinje da priča. Odmah se "opravdao" da živi u društvenom stanu i da je radnju iznajmio od društvenog preduzeća. Došao je u Kistanje posle "Oluje". U Janjevu mu je, kaže, bilo dobro (njegova porodica se bavila trgovinom) sve dok nisu "počeli da dolaze arkanovci, da prete i pucaju". "Zahvalite Miloševiću što smo ovde, pedesetak kilometara od mora, a ne više u onoj rupi. Naravno da se ne bih vraćao tamo, bili smo i ranije manjina u manjini, a sada su tamo Srbi manjina. Sa Srbima smo dobro živeli do rata, sa Šiptarima smo uvek imali problema. Šta bismo mi tamo radili? Ovde nam je sasvim dobro. A što se tiče privilegija, pa valjda i sami vidite - mi trgujemo, a Srbi sede u kafiću. Što i oni ne trguju, ko im brani", zaključuje razgovor bivši stanovnik Janjeva uz prethodno političko predavanje "o neophodnim promenama u Srbiji". Nije želeo da se predstavi i odbio je fotografisanje.
       Bezbradica, koji je bez oklevanja pozirao sedeći u kafiću, sležući ramenima kaže: "Možda je i u pravu, a bio bi i potpuno u pravu kad ne bi bilo privilegija o kojima sam govorio."
      
       DRAGA BOŽINOVIĆ (BETA)