"Ako praznik pesničke reči otvara neko ko zabranjuje Matiji Bećkoviću da otkrije bistu svom književnom sabratu i krvnom srodniku, šta ja imam tamo da tražim?!"

      Opor ukus politike opet se osetio u kulturi! Ovogodišnje "Ratkovićeve večeri poezije" to potvrđuju. Prvobitno je bilo predviđeno da biste Ćamila Sijarića i Miodraga Bulatovića u "Ristovom parku" u Bijelom Polju otkriju Matija Bećković iz SANU i Dragutin Vukotić iz CANU. Nastala su sporenja, oni to nisu učinili, pa je čast počasti, otkrivanjem bisti, spasao pesnik Dragomir Brajković. Izgledalo je da su taj i još neki "usputni nesporazumi" kako-tako premošćeni. Ali, već na centralnoj proslavi koju je otvorio pomoćnik ministra za kulturu Crne Gore Zoran Šoškić, prilikom dodele nagrade "Risto Ratković" ovogodišnjem laureatu Tiodoru Rosiću (za "Baladu o građaninu") pokazala se dubina tih razilaženja.
       Obrazloženje žirija o dodeli nagrade trebalo je da pročita njegov predsednik Dragomir Brajković, ali on se nije ni pojavio u prepunoj sali bjelopoljskog Centra za kulturu, pa je, umesto njega, na scenu izašao član žirija Garo Jovanović. Našavši se u neočekivanoj situaciji, zatražio je od voditelja napisani tekst obrazloženja. A pošto ga nije dobio, improvizovao je sam dve-tri prigodne rečenice o laureatu.
       Usledila su različita tumačenja i objašnjenja nastalog "slučaja". Kao "glavni krivac" uglavnom je označavan Brajković, a on je ćutao. Na kraju je, ipak, pristao da za NIN iskaže svoju verziju događaja "iza zavese", za koju kaže da nije samo njegova i da je mogu potvrditi svi koji su u ovome učestvovali.
      
       Sporni Matija
       - Iz Bijelog Polja pozvali su me da im pomognem u koncipiranju i realizaciji 30. Ratkovićevih večeri poezije, objašnjava Brajković.
       - Poziv sam prihvatio nastojeći da, u granicama svojih znanja i mogućnosti, pomognem gradu iz kojeg potičem. Predložio sam Programskom odboru (čiji sam član) da se ovaj jubilej obeleži kulturno i sadržajno, a ne svečarski. Smatrao sam da Bijelo Polje, glasovito po Miroslavljevom jevanđelju i svojim brojnim i afirmisanim piscima, podizanjem spomen-obeležja dvojici najboljih - Sijariću i Bulatoviću, iskazuje svoj kulturni identitet. Takođe sam predložio da se naučnim skupom obeleže i dva milenijuma hrišćanstva i još neke akcije...
       Posao oko spomen-obeležja bio je najobimniji a njega se latio upravo Brajković. Napisao je pismo SO Bijelo Polje, poduprto potpisima više poznatih pisaca, u kojem je zatražio saglasnost za postavljanje bisti na predviđenoj lokaciji. Zatražena je saglasnost i od Sijarićeve i Bulatovićeve porodice, i obe su dobijene. Za autora bisti odabrana je vajar iz Beograda Drinka Radovanović. Udruženje Bjelopoljaca u Beogradu bilo je spremno da obezbedi sredstva za Sijarićevu bistu, ali nisu uspeli u tome, pa se Brajković obratio Ministarstvu kulture Srbije koje je, kako kaže, "ne praveći razlike i ničim ne uslovljavajući, obezbedilo sredstva za obe biste".
       Kada je bilo izvesno da će biste biti postavljene - objašnjava dalje Brajković - predložio sam da Bulatovićevu bistu otkrije Matija Bećković. On je dugogodišnji prijatelj porodice Bulatović, poznavalac je Bulatovićeva života i dela, uz to je i rođak Bulatovićev, Rovčanin. Ovaj predlog niko nije osporavao. Takođe sam predložio da Sijarićevu bistu otkrije g. Dragutin Vukotić, predsednik CANU, jer je Sijarić bio uglednik te ustanove. Verovao sam da se i tamo, kao u svim normalnim državama, Akademija nauka poštuje kao prvorazredna nacionalna ustanova, a da predsednik simbolizuje njen ugled. Ali, tamo gde akademije niču kao pečurke posle kiše, i gde će uskoro akademika biti više nego što ima stanovnika, pogubljeni su kriterijumi a istanjilo se poštovanje.
       Svečanosti su se približavale sa izvesnošću da će biste otkriti Bećković i Vukotić. Ali...
       - Iznenada, 25. avgusta sazvana je peta sednica Programskog odbora - razotkriva Brajković. Na sastanak je prvi put, iako je od početka njegov član, stigao činovnik u Ministarstvu kulture Crne Gore g. Šoškić. Počela je mučna rasprava. Sporan je Bećković, ali je u pozadini sporno njima mnogo toga. Nisam razumeo zbog čega. Pominjani su i mir, izbori, teritorijalna nadležnost, kompetencije Odbora. Objasnio sam da u demokratskim zemljama, a oni se svetu predstavljaju kao takvi, nema zabranjenih reči i zabranjenih pisaca. Prema tome, niko, a najmanje Bećković, ne može biti sporan.
       I još...
       - Podsetio sam ih da je Bećković dobitnik dve najznačajnije književne nagrade koje se dodeljuju u Crnoj Gori (NJegoševa i Stjepana Mitrova LJubiše) i da mu ih je uručio predsednik države Milo Đukanović. Pitao sam ih: kako je mogao sebi da dozvoli toliku nesmotrenost i da tako opasnom čoveku uruči značajna državna priznanja? Da mu oni, možda, ne rade iza leđa dok on, zauzet silnim međunarodnim obavezama, i ne zna šta mu se u kući dešava?
       Brajković je upozorio i da nije primereno da se o nečemu što je drugi smislio, drugi uradio, drugi platio, bespogovorno odlučuje ne pitajući te druge. Nastavio je da ih ubeđuje:
       - Ukazao sam im da bi biste mogle ostati u Beogradu i da elementarno vaspitanje nalaže da se u ovakvim prilikama konsultuju porodice, investitor, autor bisti. Sve je odbijeno, bez argumentacije, naravno. Kao da je neko želeo skandal i da jedan prevashodno kulturni čin kontaminira politikom. Očekivali su da će neko iz Beograda zaustaviti isporuku već izlivenih bisti, pa bi sve lakše preveli u dnevnopolitičke vode. Srećom, nije.
      
       Sin istog imena
       Za njega bi, smatra Brajković, najkomotnije bilo da je i sam digao ruke od svega, kad se već videlo da Bećković ne može da prođe. Ali, to solidarisanje sa Bećkovićem, iako bi to bio do kraja ispravan gest, dovelo bi u pitanje ne samo postavljanje bisti, već i deo programa koji je sam predlagao:
       - U iznudici sam prihvatio da otkrijem biste, ali i dalje smatram da nema podobnih i nepodobnih i da su vlasnici crnih lista - arheologija.
       A što se tiče nepojavljivanja na dodeli nagrade, kaže:
       - Kao predsednik žirija odlično sam sarađivao sa ostalim članovima žirija: doneli smo odluku, napisali saopštenja i obrazloženja i na vreme ih predali sekretaru Programskog odbora. Što se on nije snašao, pa je u žurbi zaboravio na obavezu da umnoži obrazloženje, podeli ga novinarima i da voditelju programa, nije moja briga, niti je incident, još manje skandal, kako su neki pretenciozni novinari i neke skandal-novine objavili, već nesporazum. A to što mene nije bilo u sali, nije moj greh već obaveza. Na to me je obavezivalo mnogo toga. Ako praznik pesničke reči otvara nekom ko zabranjuje izvanrednom pesniku da otkrije bistu svom književnom sabratu i krvnom srodniku, šta ja imam tamo da tražim?!
       I na kraju, Brajković rezimira:
       - Sve ovo nisam radio za ličnu promociju, već za opšte dobro. Uprkos svemu, biste će biti tamo. I ako bude pameti, one će tamo vjekovati. Posebno me obradovalo što su iz LJubljane na otkrivanje biste stigli Bulatovićevi sinovi Aleksandar i Matija i što ovom drugom nisu zbog imena pravljene smetnje!
       Pokušaji NIN-ovog autora da čuje objašnjenje iz Ministarstva kulture Crne Gore bili su, nažalost, bezuspešni. Na svaki telefonski poziv oglašavala se automatska poštanska sekretarica rečima da su veze "u kvaru".
      
       JOVAN JANJIĆ