Opozicioni karavan putuje diljem Srbije, dočekivan uzvicima oduševljenja i psovkama iz redova za ulje i šećer. Kojih je više

      Tri mišićava muškarca u trenerkama, obrijanih glava i debelih vratova, obilazila su oko bine Demokratske opozicije Srbije, postavljene između velike reklame za diskoteku "Madona" i crnog kombija sa zatamnjenim staklima iste firme i vlasnika. U Požarevcu, naravno, u nedelju 10. septembra, četvrtog dana DOS-ove kampanje za savezne i lokalne izbore.
       Pošto su obišli onih nekoliko stotina okupljenih na Trgu oslobođenja - na kome se krunila dotad uspešna odbrana zabranjenog grada u Braničevskom okrugu od nasrtaja bezobraznih domicilnih ništarija - pogledaše ka zgradi sa koje je skup posmatralo nekoliko ljudi sa kamerama i "motorolama" u ruci. Oni u trenerkama klimnuše im glavama i priđoše drugoj dvojici, takođe sa "motorolom" nevešto sakrivenom ispod "opozicionih" novina, popričaše nakratko i zatim priđoše bini sa koje je u tom trenutku predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić poručivao da je Požarevac, "konačno", slobodan grad, bar koliko su to i ostali u Srbiji. Dolazak one trojice ("Lična garda jednog našeg sugrađanina", objasnio nam je sredovečni Požarevljanin) uznemirio je krupne momke iz obezbeđenja DOS-ovog karavana, ali ništa ne bi; ostade samo utisak da nisu baš svi u Požarevcu životne pouke izvlačili iz dela naše najprevođenije književnice. Naprotiv.
       A to se lepo videlo još kada su tri autobusa sa liderima opozicionih stranaka i novinarima, posle Šapca i Loznice, Vojvodine i Smedereva, ulazila u Požarevac. Provirivala je ispod spuštene roletne staračka ruka i mahala karavanu; uzdignutim pesnicama, uzdignutim prstima (tri ili svih pet, kako ko), obema rukama i osmesima, dočekali su opozicioni karavan svi, ama baš svi koji su se u tim trenucima našli na ulicama grada, iako su se žurno udaljavali od Trga oslobođenja i skandiranja "Gotov je, gotov je!" koja su dopirala odatle. A odatle mu je da je gotov poručivano možda još i glasnije nego u ostalim gradovima.
      
       Marš na Drinu
       Putujući kroz Srbiju, opozicioni lideri prolazili su kroz polja osušenih kukuruza i sveže zalepljenih radikalskih postera, praćeni trubačima Božidara Lukovića ili Ace Stankovića Zmije iz Grdelice (u Zrenjaninu), oduševljenim uzdasima sredovečnih ženica i histerijom kakvu je nekada doživljavao onaj koji bi sad mogao da bude gotov, a pre nego što je pozajmio za Srbiju, bio faktor mira i stabilnosti koga uvažava čitav svet i postao beskompromisni borac za svetsku revoluciju.
       Scenario dolaska u svaki grad bio je isti - trubači sviraju "Marš na Drinu" ili neko kolce, lideri izlaze iz autobusa a okupljeni narod pritrčava im i rukuje se sa njima. Goranu Svilanoviću u Šapcu prilazi starica sa maramom na glavi i jada se: "Nema mi sinova na spisku za glasanje, a ima ih kad pozovu za rat." Mlađi članovi stranaka DOS-a počinju da dele bedževe, upaljače i olovke, narod grabi iz kutija, a zatim skače i na one koji dele fotografije političara. "Dajde sliku, zemljače! Ko deli to?!," gotovo u panici uzvikuje starac u maskirnom policijskom prsluku.
       Tek je poneko razočaran - "Strašno su me razočarali, svi su niski", govori visoka, zgodna crnka - ili nezainteresovan, poput pedesetogodišnjeg Negotinca, koji u bradu sebi govori "teško nama, prazna nam je kuća". "Teško nama i sa ovima i sa onima", ponavlja gledajući povešane plakate jugoslovenskog predsednika, a na pitanje da li će izaći na izbore i za koga će glasati, odgovara: "Da, hoću. Pogledaću onaj papirić, i ko nema šanse da pobedi, za njega ću da glasam."
       Liderima u Šapcu prilazi i jedan crnac, svojoj (beloj) prijateljici prethodno kaže "sad ćemo da ih izljubimo" i na tečnom srpskom jeziku moli za autogram, a onda poručuje "gotov je sada, sigurno". "Zbog njega da pobedite", dobacuje i mlađi čovek pokazujući sinčića u naručju. Zabrađena starica sa cegerima u rukama trči ka grupi okupljenoj oko političara, na trenutak zastaje pored novinara i objašnjava: "Žao mi je što nisam stigla ranije, morala sam da kuvam paradajz. Joj, dragi su mi, volim ih sve kao da su mi braća."
       Ponegde, ipak, ima i prilično mlakih reakcija okupljenih, pogotovo u vojvođanskim mestima gde kolonisti preovlađuju a Dragan Veselinov i Miodrag Isakov insistiraju na pričama o autonomiji i pored upozorenja predstavnika lokalnih odbora DOS-a da to ne čine. Takođe, od grada do grada i posećenost mitinga varira između prilično slabe i izuzetno dobre, što je verovatno poprilično zavisilo da li su gradovi posećeni u prepodnevnim ili večernjim satima.
       U Vršcu, pak, oko bine veliki broj svečano obučenih ljudi sa grančicama ruzmarina prikačenim za prsa. "Sa svadbe?" pitamo ih, oni potvrđuju. "Napuštamo svadbu, napuštamo sve, hoćemo promene!" uzvikuju pripito. "Kako su ostali svatovi reagovali kada ste krenuli na miting?" pitamo dalje, na šta nam sagovornici pokazuju oko sebe i kažu da svađe nije moglo da bude pošto, "vidiš, skoro svi smo ovde". Posle mitinga Zoran Đinđić ljubi se sa mladom, a zatim doznajemo da se to udavala ćerka bivšeg načelnika vršačkog SUP-a. Beležimo u Vršcu još jednu zanimljivu situaciju: članica Demokratske stranke Željka Ilić deli bedževe Ženske političke mreže, dolazi do tri policajca, preskače ih i nastavlja da deli dalje. "Pa dajte i nama, nismo mi šugavi", dobacuju joj policajci. "Ali to je za žene," odgovara im Željka. "Oženjeni smo i mi, a imamo i svastike", na to će policajci i uzeše bedževe.
      
       Srednji prst
       U Zrenjaninu se na binu penje Vladan Batić i objašnjava šta znači DOS ("Da oslobodimo Srbiju", "Da oborimo Slobodana"), a jedna žena klikće: "Evo mi ga Batik! Ja njega mnogo volim jer on najviše mrzi Miloševića." U istočnoj Srbiji, opet, generali Perišić i Obradović u centru su pažnje dok manirom rok-zvezda dele autograme gomili okupljenoj oko njih.
       U celini uzev, narod okupljen na mitinzima reagovao je izuzetno emotivno, a svoju podršku DOS-u objašnjavali su jednolično i jednoglasno željom za promenama, ubacujući tu i poneki od svojih ličnih razloga. "Imam dva deteta, oba ošli u Austriju. Ćerka mi tamo izrodila dva unučeta, ne mogu da odem da ih vidim", objašnjava Veroljub Makević, zemljoradnik iz Lipolista.
       Razmišljanja običnog sveta sublimiše šezdesetogodišnjak iz Boljevca kod Bora, koji ne želi da se predstavi jer, kaže, "policija će mi banuti (u radnju u kojoj razgovaramo) garantovano". "Ovde opozicija nikad nije dobila. Ali teško se živi, svake godine spustimo se bar za stepenik niže. Možda ni ovi nisu dobri, ali lakše ćeš smeniti onog ko je jednu godinu na vlasti. A želja svih je da dođe do promena, to je činjenica", govori ovaj čovek. Uz njega sedi i devojka od dvadeset i nekoliko godina, istura glavu iz prodavnice i posmatra vođe DOS-a koji su u Boljevac došli neplanirano. "Ko je sve tu, znam samo kako Đinđić izgleda", svojim pitanjem pokazuje raznovrsnost medijske slike u ovom kraju. Kada čuje da je među političarima i glumac Branislav Lečić, uzvikuje: "Joj, pa nisam ga videla!" i istrčava iz prodavnice.
       Ali nije svuda bilo ovakvih reakcija; u Loznici i Pančevu, recimo, gde su karavan DOS-a dočekali redovi za ulje i šećer i skoro nasrnuli na znatiželjne novinare. U Loznici je red za ulje bio agresivniji, onaj za šećer duhovitiji, a oba su s neskrivenom mržnjom posmatrala mali broj svojih sugrađana okupljenih na mitingu DOS-a. "Jedi g...., mali, ajd' beži odavde", odgovorili su oni iz reda za ulje na molbu vašeg izveštača da prokomentarišu dolazak opozicije u Loznicu. "Mi imamo svoga vođu i ne treba nam niko. To je Slobodan Milošević", viče jedan, dok onaj iza njega ponavlja preporuku o zdravoj ishrani i stisnutih pesnica kreće ka novinaru koji taktički uzmiče i prelazi na drugu stranu trga, do reda za šećer. Tamo čujemo da ste vi,"vi Olbrajtovi, krivi za redove", i doznajemo da "ovi iz opozicije smanjuju narodu vekne hleba".
       Ako su reakcije Lozničana i bile očekivane posle prolaska kroz Hrtkovce i Leštane, gde je i staro i mlado, sve do dece koja tek što su krenula u školu, pokazivalo srednji prst i pljuvalo ka autobusima DOS-a, slični doživljaj u Pančevu možda i nije. A tamo, na pijaci u naselju Strelište, red za šećer nervozan kao onaj za ulje u Loznici. "Šta si doš'o, da pišeš, đubre jedno malo," skače jedan od onih u redu kada u novinarovoj ruci ugleda beležnicu i olovku. "Da te pljusnem jednom!", uskače u dijalog i starac sa isprano-plavom zidarskom kapicom na glavi i zamahuje rukom tik ispred lica "malog đubreta".
       Prilaze zatim redu i fotoreporteri i snimatelji, počinju guranje i opšta svađa u kojoj obe strane pokazuju isti stepen netrpeljivosti. LJudi sa pijace tapšu opoziciji, oni iz reda ih psuju, ovu psuju nazad, a okolo šeta sedokosi Petar Nišavić sa SPS-ovom značkicom u reveru i objašnjava kako je "opozicija kriva za redove jer je pljuvala po svetu". "Jutros kad smo čekali za hleb, rekli su nam da će šećer deliti u deset", kaže jedna od retkih žena ispred prodavnice, izražavajući sumnju da je "sve ovo namešteno pošto se znalo da će opozicija doći u ovo vreme". Na pitanje ko je namestio, ovi ili oni, ne ume da odgovori. Kaže samo da smo "svi goli i bosi", i da je nju "baš briga ko je za to kriv".
      
      
       Letak i paket
       U golotinju ove naše Srbije političari i novinari najbolje su, ipak, mogli da se uvere u Boru, u sirotinjskom naselju "Sever" ("Mi ga zovemo 'Sever', a kako se zove, nemam pojma", reče jedan od stanovnika) naherenom tik do ivice površinskog kopa rudnika koji zjapi avetinjski prazan. Nema telefona, poljski klozeti sa rupama u krovu, poluraspadnute, iskrpljene udžerice u nizu iz kojih izbija memla, okružene đubretom i olupinama automobila i traktora. Tek jedna je, zaista dirljivo, usred te bede i sivila ofarbana crveno i žuto, sa cvećem u prozorima, dva fenjera na zidu i gipsanim lavovima ispred ulaza koji ovde ne deluju nimalo smešno.
       Dok autobus DOS-a sa paketima ulja, brašna i pirinča ulazi prašnjavim, neasfaltiranim putem u naselje, pritrčavaju dečica vičući "Jugoslavija, Jugoslavija!" Počinju da se dele paketi, doznajemo da ljudi koji ovde žive, nisu ni pijanice ni klošari, čak ni izbeglice, već ljudi zaposleni u borskom rudniku koji sa hiljadu dinara plate mesečno jedva da mogu da se prehrane.
       Nikoga ne gledaju direktno u oči, oborenih pogleda tiho zahvaljuju na pomoći i govore da je DOS prvi koji je došao sa nekakvom pomoći, osim SPS-a koji je nedavno bio tu da skupi potpise za svog predsedničkog kandidata i podeli letke sa sloganom "obnova, razvoj, reforme". "Pa da vam kažem, kako ste prvi došli ovamo, može svašta da se desi", govori četrdesetogodišnjak crnih brkova koji ne želi da se predstavi jer, "kome je to bitno". "Ali ne znam šta možete da uradite", dodaje, "ko je na vlasti, taj može da mućka".
       "Niko još nije umro od gladi, ali ljudi su ovde ogorčeni", govori nam mladić dubokih i pametnih plavih očiju, kome priče o slobodi informisanja i mišljenja ili nezavisnosti i slobodi države zasigurno zvuče više nego uvredljivo, jer, ko zna kada je on poslednji put sišao u grad da, na primer, popije piće sa drugarima, onako u iscepanim "Borovo" patikama i braon džemperu koji su odavno izjeli moljci. "Nije bitno ko je na vlasti, bitno je da nam omoguće da normalno živimo, da kupimo cipele kad nam trebaju, a ne ovako...", govori dok posmatra političare koji ulaze u autobus a njegov komšija viče: "Ne prodajem se ja za jedan paket!"
       I tu su, u borskom naselju "Sever", možda i najjasnije mogle da se vide dve Srbije, obe gole i ponižene, obe željne da im bude bolje. Razlikuju se (samo) u svom viđenju puta kojim se bolje ide, a barem jedna je od njih spremna da se zbog te razlike i potuče. Koja će od dveju golih Srbija prevagnuti, i hoće li ona konačno makar obuti nove cipele, čitaoci NIN-a i ostali građani Jugoslavije moći će da odluče već kroz deset dana. Jasno, samo pod uslovom da listići ubačeni u kutije na biračkim mestima između 7 i 20 sati u nedelju 24. septembra budu ti koji će ovo odlučiti.
      
       NIKOLA VRZIĆ
      
      

Policija i vojska U dosadašnjem toku kampanje DOS-a policija se ponašala maksimalno korektno, trudeći se na svaki način da skupovi proteknu bez ikakvih problema. Autobusi su radi kontrole dokumenata zaustavljeni samo jedanput, ispred Požarevca.        Što se, pak, vojske tiče, karavan opozicije obišao je kolonu vojnih oklopnih vozila i kamiona na putu ka Negotinskoj krajini, dan pre nego što je u ovaj kraj došao predsednički kandidat levice. Vojnici su iz kamiona mahali i slali poljupce mladim aktivistkinjama opozicionih stranaka a vozači trubili dok su pored njih promicala tri autobusa oblepljena natpisima "Demokratska opozicija Srbije" i "Koštunica, naravno".

      
      

Za volanom Vozač jednog od tri autobusa DOS-ovog karavana deset godina bio je pripadnik posebne jedinice novosadskog SUP-a. Ratovao je na svim frontovima Hrvatske, Bosne i Kosova, kao i na onim beogradskim. "Bio sam u Kolarčevoj ispred studenata 1997, prepoznajem sada neke od onih ljudi". Policiju je, kaže, napustio zbog nepravde i previše odlazaka na terene. "Smešno mi je bilo kada sam čuo da ću voziti lidere opozicije, ali sam onda shvatio da će to biti još jedna avantura u mom životu", govori i opisuje kako izgleda njegov sadašnji posao: "Dok vozim, ubeđuju me da se učlanim u neku od stranaka ali još se ne dam. Za koga ću glasati, neka ostane tajna, a mogu samo da kažem da sigurno nisam za Slobodana Miloševića jer me je zbog njega moj petogodišnji sin mesecima čekao da se vratim kući, živ ili u sanduku."