Nastupilo je ćutanje. Ne znam da li bi i objašnjavanje zašto do nedelje u ponoć ćutimo, bilo prekršaj principa ćutanja. Zato pričajmo o ćutnji, a ne o njenim razlozima!
       Jer, ćutanje je zlato.
       "Ostalo je ćutanje", poslednje su (prilično tajnovite) reči danskog kraljevića Hamleta u tragediji koja ga je ovekovečila. On svog prijatelja Horacija smrtno moli da "više ili manje" ispriča Fortinbrasu šta se u dvoboju zbilo (to nije tako ni teško), dok sve ostalo okružuje mistička magla ćutnje. Sve ostalo što mu se u životu zbilo i možda i to što ga posle smrti čeka.
       "Ćutanje je najbolji glasnik radosti", kazuje Šekspir u svojoj komediji "Mnogo buke ni oko čega".
       Ništa manje tajanstven od Šekspira nije ni kineski mudrac Čuang Ce iz 4. veka pre Hrista kad tvrdi da je "najbolja upotreba reči ćutanje".
       Blizak mu je naš mudrac Ivo Andrić kada piše: "Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja jeste - ćutanje."
       Oldos Haksli je napisao: "Ćutanje je potencijalna mudrost, kao što neobrađen kamen sadrži u sebi veliku skulpturu."
       Ali, nemaju svi takvo poštovanje prema ćutanju. Nemački dramatičar Lesing veli: "Ko ćuti, taj je budala; zato su ribe najgluplje životinje."
       Knez Miloš nije voleo kada narod zaćuti. Priča se da je naređivao pandurima da, kad narod gunđa, još više stežu, a kada bi čuo da je narod zaćutao, naređivao bi - popuštaj!
       Petar Skok nije jedini među etimolozima koji nalazi vezu između glagola ćutati i ćutiti (osećati). On tu vezu objašnjava kao "zakon rezultata". Ko dugo ćuti, oseća i trpi, a nikome to ne saopštava, taj ne govori, već ćuti.
       Milan Rakić je stihom molio za ćutanje, u ime ljubavi:
       O sklopi usne, ne govori, ćuti!
       Ostavi misli, nek' se bujno roje.
       I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
       Bezmerno silne osećaje moje.
       Rimski pesnik Ovidije je bespogovorno zaključio: "Ćutanje je snaga."