NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kako bubanj kaže

      Nikada nisam uspeo da se zaista otmem fascinaciji televizijom, za razliku od znatnog broja mojih prijatelja i poznanika koji - naročito ovih predizbornih nedelja i dana ne propuštaju priliku da iskažu ignoranciju ili pak prezir prema "zaglupljujućem dejstvu malog ekrana". Istina, radije i češće provodim vreme uz radio koji, bar kad je muzika u pitanju, ne veže i ne "parališe" celog čoveka. Ali kad je naša televizija (tj. naše televizije) u pitanju, ta različitost zapravo i nije baš potpuna i očigledna.
       Vizuelna oskudnost i govorno-jezička hiperaktivnost je, naime, ono što praktično niveliše programsko-koncepcijske, ideološke, političke, kulturološke i ostale razlike između ovdašnjih TV stanica i njihove programe dobrim delom čini "radiofoničnim slikovnicama". U jednoj od najpopularnijih domaćih TV reklama svih vremena, onaj debeljuškasti brka u zadatom roku od dvadesetak sekundi jednostavno je stajao pred kamerom i ubeđivao auditorijum u kvalitete "Grmečovih" farbi, obraćajući se tako decenijskim navikama ovdašnjeg konzumenta televizijskih slika.
       Žilavost koncepta "TV pričaonice" ima, naravno, i svoje dublje, ozbiljnije uzroke na koje - kako opominje Mekluan - upućuje "činjenica da su zatvorena društva proizvod tehnologije govora, bubnja i uha". Zato naše televizije i glasnogovornici njihovih "pogleda na svet" bezobzirno atakuju na sluh: jezik je po svojoj prirodi podložan ideološkoj torturi, a slika - inače teško "ukalupljiva" - po pravilu, ovde treba tek da posluži idejnoj represiji. Tako u jednom od mnoštva sličnih izbornih spotova glavni sadržaj čini veliki telop na kojem se beskrajno "vrti" isti "bezazleni" tekst ("Bira narod a ne NATO!"), tek praćen bezličnom slikom mitingaške mase, snimljene pre pet dana, ili možda pet godina, ko još mari za to? A ako se slike i ne uklapaju u govor koji ih prati - utoliko gore po njih: zar ne vidite kako je šačica "naših" u stvari "masa", a masa "njihovih" samo "šačica" i ništa više?
       Viši" stupanj ove diktature jezika na jednom prevashodno vizuelnom mediju predstavlja svojevrsna proizvodnja primenjenih slika po "mitopoetskom" načelu "I bi reč, i posle nje bi stvarnost". Tako je, prisećam se, uoči nekih od prethodnih izbora "kompetentna" tvrdnja o bezopasnosti sankcija na državnoj televiziji ilustrovana slikama "upravo otkrivenih", "prebogatih" izvorišta nafte (od koje, gle čuda, ni traga danas kad nam treba kao lek); a u predvečerje ovogodišnjeg glasanja gotovo iz časa u čas putem TV pratimo kako gradilišta niču kao pečurke na sve strane, ne usuđujući se više ni da gledamo mimo i oko ekrana jer bi se - nažalost i avaj! - pukim slučajem moglo ispostaviti da stvarnost nije uvek u stanju da prati "veličanstveni" ritam "stvaralačkih" reči i elektronski "stvarnih" slika.
       Stoga je našu televiziju možda najbolje samo slušati, tj. "gledati" tek "širom zatvorenih očiju", jer se na taj način i dobija ono do čega je njoj stalo, a pri tom se izbegava napast nedoumice, razočaranja ili, ne daj bože, revolta. Potamnite i zacrnite, dakle, slobodno male ekrane svojih TV prijemnika - tek tada ćete biti u stanju da dovoljno jasno i glasno oslušnete zvuk bubnjeva koji odande dopiru i ono što nam oni tako štedro nagoveštavaju i poručuju.
      
       TIHOMIR BRAJOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu