Ako dr Vojislav Koštunica pobedi Slobodana Miloševića, i dolari i ambasadori krenuće put Beograda, pa bi Zagreb preko noći mogao da se nađe na periferiji evropskog interesa

      Moguća smena vlasti u Jugoslaviji za Hrvatsku dolazi u najnezgodnije vreme. Zemlja još nije primila ni dolara obećane finansijske pomoći, a u Zagreb stižu strašne vesti da će sav novac opet završiti u Beogradu. Zastava bivše SFRJ i dalje vijori pred zgradom Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, a domaći ratni veterani oružjem prete novoj vlasti premijera Ivice Račana i predsednika Stjepana Mesića.
       Spektakularna policijska akcija u kojoj su specijalci u Zagrebu, Gospiću, Karlovcu i Kninu počeli da hapse osumnjičene za ratne zločine nad srpskim civilima, bila je samo so na otvorenu ranu. Širom zemlje, a naročito u Dalmaciji i dalmatinskom zaleđu, počeli su da niču tzv. krizni stožeri koji treba da zaštite "dignitet Domovinskog rata" od tiranije leve koalicije koja danas vlada Hrvatskom. Ako Slobodan Milošević u takvom trenutku izgubi izbore u Jugoslaviji, biće to veći poraz za deo političkog establišmenta u Hrvatskoj nego za njegove verne sledbenike u Srbiji.
       Četiri i po miliona Hrvata zato živi u velikoj dilemi. Da li je bolje da svoje susede na istočnoj granici i dalje smatraju divljacima koji uglavnom preziru ono što se ovde naziva evropskom demokratijom ili je došlo vreme za promenu mišljenja? Ako Slobodan Milošević konačno siđe sa političke scene, ko će biti odgovoran za sve hrvatske tragedije koje su, opšte je ovdašnje mišljenje, došle iz Beograda? I ko je, zapravo, taj "preozbiljni profesor" koji bi, sudeći po anketama, mogao da dođe glave "balkanskom krvniku"? O predsedničkom kandidatu, šefu Demokratske stranke Srbije, dr Vojislavu Koštunici ovde se veoma malo zna. Hrvati su ga videli jednom ili dva puta, i to na čuvenoj novinskoj fotografiji na kojoj Koštunica, negde na Kosovu, pozira s "kalašnjikovim" u ruci.
      
       Taoci građanskog rata
       Hrvatska se tako, prema nekim procenama, našla na ivici građanskog rata, a probno političko očijukanje s Crnom Gorom nije dalo očekivane rezultate. Sve to navelo je potpredsednika vlade dr Gorana Granića da kaže kako je Hrvatska, uprkos formalnoj državnoj nezavisnosti, ponovo "taoc Beograda". I posle deset godina života u samostalnoj i međunarodno priznatoj državi, i posle promene političke vlasti, Hrvatska je, gledano evropskom dioptrijom, i dalje na čekanju. Priče bivše vlasti da je centar regionalne moći konačno u Zagrebu nikoga više ne mogu da zavaraju. Kad drugi čovek vlade u Zagrebu javno izjavi da je njegova zemlja samo produžena ruka evropske i američke politike prema Srbiji, ne treba puno pameti za neprijatan zaključak.
       Situacija se, u međuvremenu, i tamo izmenila, a te promene izmakle su iz vida političkom i državnom vrhu Hrvatske. Ministar kulture Antun Vujić svojevremeno je za NIN izjavio kako je Zagreb u odnosima sa Beogradom strogo ograničen pravilima međunarodne zajednice koje mora da poštuje. Sve dok je na vlasti u SRJ predsednik Slobodan Milošević ne može da se govori o normalizaciji odnosa između dve države na bilo kom području. A onda se u domaćoj političkoj kombinatorici pojavilo ime dr Vojislava Koštunice i podatak da za deset odsto glasova vodi nad protivkandidatom Slobodanom Miloševićem. Umesto da se obraduju, političari vladajuće nomenklature vidno su se zabrinuli. Ako Koštunica bude novi predsednik susedne države sva pažnja sveta biće usmerena istočnije od hrvatskih granica. Zagreb će se iza glamurozne političke sapunice u kojoj je igrao glavnu ulogu, probuditi na periferiji evropskog interesa. I dolari i ambasadori krenuće put Beograda, a nova vlast u Zagrebu bez toga je praktično izgubljena.
       Dr Vojislav Koštunica je u hrvatskim političkim i intelektualnim krugovima poznat kao "umereni nacionalista" s kojim uglavnom nema kompromisa oko važnih političkih pitanja koja traže jasne i moralne stavove. NJegova najava da će, ako postane predsednik Jugoslavije otvoriti posebno poglavlje odnosa sa Hrvatskom zabrinula je mnoge. Moguća Koštuničina pobeda u Zagrebu se doživljava kao širenje najekstremnijih srpskih nacionalnih ideja van granica Jugoslavije. To podrazumeva učešće radikala u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u Vojsci Jugoslavije, u Udruženju književnika Srbije... Upravo ti krugovi imaju svoje pandane i u Zagrebu i bilo bi veoma neprijatno kad bi se danas svi prisetili reči koje su jedni drugima uputili u predratno i ratno doba.
      
       Iranska veza
       Jedina za Hrvatsku ohrabrujuća izjava pripisana Vojislavu Koštunici odnosi se na mogućnost da Jugoslavija, ako on bude njen predsednik, odustane od stava da je jedina naslednica bivše SFRJ. Hrvatski predsednik Stjepan Mesić nije, naime, uzalud zahtevao da se jugoslovenska zastava s petokrakom skine sa zgrade Ujedinjenih nacija u NJujorku. Pošto je reč o državi koja više ne postoji, ovde se smatra da nova Jugoslavija, bilo kao konfederacija Crne Gore i Srbije, bilo kao savezna država, mora da traži poseban prijem u svetsku organizaciju. Ako se taj princip ne prihvati, Hrvatska bi mogla da bude optužena da je podsticala građanski rat u bivšoj Jugoslaviji i da Beogradu zato plaća ratnu odštetu. Ova najcrnja od svih varijanti, aktuelizovana je najnovijim talasom hapšenja ratnih veterana optuženih za zločine nad civilima koji otvoreno optužuju novu vlast u Zagrebu da "progoni ratne žrtve, a nagrađuje agresore".
       Zrnce humora u pretežno mračna domaća očekivanja od saveznih izbora u Jugoslaviji, uneo je jedino tekst beogradske "Politike" u kome se sasvim ozbiljno tvrdi da su Srbi na Balkansko poluostrvo stigli iz - Irana. Zagovornici teorije o iranskom poreklu Hrvata koje ih, kao tzv. bijele Hrvate, tako drastično razlikuje od ostalih južnoslovenskih naroda, neprijatno su se iznenadili ovoj koincidenciji. Pogotovo zato što su izgleda i jedni i drugi živeli u blizini Teherana, nosili sličnu odeću i obuću, gajili iste ovce i tkali slične tepihe. Kao daleki rođaci koji se nikada nisu videli, Hrvati i Srbi su u staroj Persiji živeli mirno i zadovoljno. Tek na Balkanu konstatovali su da imaju mnogo više zajedničkog od ovaca, opančića i šajkača, ali je idili onda došao kraj.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ