NAZIV: Nepotrebni saputnici
AUTOR: Novica Tadić
IZDAVAČ: Narodna knjiga, Beograd 1999.

      Bogdan A. Popović
      
       Dobro nam znana iz prethodnih Tadićevih zbirki, mozaički izvedena slika sveta koju nova (jedanaesta po redu) nudi u biti je nepromenjena. Moglo bi se reći da je, u pojedinim sekcijama, dorađena, mestimično oštrije senčena, da je doživljaj intenziviran. Pesnik govori iz svog vremena, najvećma o opštim obeležjima i duhovnoj klimi epohe, ali njegove aluzije kadgod smeraju i ovdašnju, aktuelnu stvarnost. Reč je, dakako, o epohi na moralnom bespuću, o čoveku neurotizovanom i inhibiranom, na samoj ivici ljudskosti. Na sceni što je njegove pesme oblikuju "Besovske rabote okolo/traju, razbuktavaju se/ i svi se u toj stvari valjaju". Akteri rečene scene su ljudi koji ponajviše "gone i kleveću", njihova se komunikacija svodi na međusobno ugrožavanje integriteta. Govorni subjekt ih doživljava kao "nakaze pritajene", a umeju da mu se priviđaju i kao vampiri... U svemu, završnica ove zbirke "svetskog čoveka" našeg doba predstavlja kao "gnusobu koja se/podiže u vazduh i rasipa". Iščezava, reklo bi se, u dimu iz vatre koju je sam pripremio.
       Nedeljivi od jave, od njegovog svesnog ponašanja i delovanja, snovi "junaka" Tadićevih pesama su, u izvesnom smislu, najautentičniji izraz realnosti. Opsedaju ih "noževi" koji ištu krv, strahovi od selidbe u izolovani "zamak" gde će se "konačiti u stidu", pretnje survavanjem u "bezdan" u kome će grešnik "kotlove đavolje" potpaljivati. Mada ne zna ni koga ni zašto spaljuju, on u snovima "naramak suvaraka" prinosi vatri, a "razuzdano mnoštvo...peva, puca i kliče". Po svemu sudeći, ove su snovite slike u neposrednoj vezi sa starozavetnom idejom kazne koja grešnike neminovno čeka. Satanskoj čovekovoj izopačenosti suprotstavljeno je, u Tadićevim pesmama, oslanjanje na Tvorčevu pravednost. Na "Dah Gospodnji" koji je svud oko nas, a dešava se i da iz knjige "prhne", na "Majčicu Bogorodicu" koja smanjuje teret na grudima grešnika, na šum krila "anđela čuvara" koji ga put spasenja vodi.
       Zanimljivo je, u ovom kontekstu, kako Tadić vidi ulogu pesnika i smisao poezije. Primereno je zadanim okolnostima što se, u pesnikovoj glavi, "samo...ružne misli roje", što u skladu sa svešću o potrebi pokajanja "breme grehova nosi". Saopštenje da je neki "miting poezije" zapravo bio "provala svirepih reči" po svoj prilici sadrži polemički odnos prema ekstremnijim vidovima pesničkog (političkog) angažovanja. A iskaze po kojima je pesnik "telo prepuno smrada/svinja bez brnjice", ili "Beznačajna osoba;/pepeo koji govori:// Bolest od Boga... Sve najgore/ na jednom mestu", dvojako razumemo: kao krajnju nevericu da poezija, u našem vremenu, išta može promeniti, a i kao poetski izraz religijskog stanovišta da je, bez samoumanjenja i samoporicanja, pokajanje lišeno smisla...Pesme se, međutim, svemu uprkos i dalje pišu!
       Rane Tadićeve zbirke koje su naš dehumanizovani svet transponovale sredstvima naturalističke scenografije, halucinantne fantastike i groteske, obezbedile su ovom autoru renome jednog od najizrazitijih predstavnika tendencija po kojima diferenciramo pesničku generaciju sedamdesetih. U novije vreme, počev od zbirke Potukač (1994) odlučnije, on teži sve jednostavnijem izrazu. Pesme u zbirci Nepotrebni saputnici su, prividno, nepretenciozni zapisi i opservacije svakodnevice, njenih prizora i pojava, fragmenti dijaloga i unutrašnjih pesnikovih monologa, meditacije njima podstaknute. Razume se, Tadićeva sposobnost da ih, u datom trenutku, različitim postupcima podigne na opštu ravan nije stvar za debatovanje. Reč je o pesničkoj realnosti besumnje snažnoj i uverljivo dočaranoj. I pre nove zbirke umnogome već "osvojenoj". Pitanje je, zato, dokle će, bez radikalnijih poetičkih preusmerenja, pesnikova konsekventnost biti stvaralački svrhovita?