Otvorena objava istrošenosti modernog načina filozofiranja je najznačajniji događaj od bledskog kongresa filozofa

      U Sremskim Karlovcima je, u okviru "Brankovog kola", u vreme održavanja tradicionalnog "Grožđe-bala", od 15. do 17. septembra, održan tradicionalni susret filozofa, ove milenijumske 2000. godine sa temom: "Filozofija na razmeđu milenijuma", uz učešće više naših filozofa. Ova vremenska koincidencija dala je ovom skupu, pomalo neočekivano ali zasluženo, sjaj nekadašnjih orfejskih svečanosti održavanih u slavu Bahusa, boga vina i zaštitnika vinogradara u staroj Grčkoj - postojbini zapadne filozofije.
       Možda je upravo ovaj spoljašnji sjaj omogućio filozofima veću pozornost na pitanje koje je, kako to inače biva, tek u opštoj debati postalo dominirajuće (iako je od samog početka bilo prisutno na ovom skupu): "Može li filozofija ovde", kako je to formulisao Mile Savić, jedan od zapaženih učesnika skupa, "postati najzad delatnost koja izriče i podstiče nešto životno važno?"
       Upravo se tu našoj filozofiji, po njegovom mišljenju, pruža mogućnost da putem promišljanja protivrečnih posledica moderne racionalnosti i sopstvenog položaja ispita domete modernosti i, ne odbacujući je, otvori diskurzivno polje u kome je moguće izraziti problem opstanka, kao osnovni problem filozofije na kraju milenijuma. Tako je u ovim dramatičnim vremenima, naročito u našim uslovima u kojima se, kao nekada na bahanalijskim svečanostima u staroj Grčkoj, mešaju krv i vino - pitanje opstanka postalo osnovno, budući da je već kod Huserla, odnosno tridesetih godina ovog veka, filozofsko razmatranje krize postalo "unutrašnja povest Evrope", o čemu je govorio Sima Elaković.
       Zato je ovo pitanje opstanka ili globalne egzistencijalne ugroženosti, čije posledice više nisu fikcija koja će omogućiti moderno utopijsko projektovanje, omogućilo Jovanu Aranđeloviću da u svom referatu, koji smatram najvažnijim postignućem ovogodišnjeg susreta, dovede u pitanje sam princip moderne, samo načelo uma ili platonizam (podsećajući na Platonov spor sa sofistima) kao doskorašnje načelo same filozofije. Ukazujući na nastojanje naše filozofije "da pođe drugačijim putem svoje izgradnje i razvoja od onoga koji se obično označava kao moderni, jer se na tom istrošenom platonovskom putu filozofije više ne pružaju nikakve mogućnosti".
      
       Retotalizacija
       Ovu otvorenu objavu istrošenosti modernog načina filozofiranja (Hegel je smatrao da princip uma, samo načelo filozofije, nije moguće istorijski ograničiti) pisac ovih redova smatra za možda najznačajniji događaj u našoj filozofiji od vremena poznatog bledskog kongresa filozofa na kome je bila poražena do tada vladajuća teorija odraza.
       Kad ističem da je ovo, pomalo zakasnelo, priznanje naše filozofije da je Hegel umro značajno, ne mislim na potrebu novih ideoloških obračuna, sada između modernista i postmodernista, na to je upozorio i Aranđelović, nego na problem otvaranja naše filozofije, ne samo prema savremenim tokovima u samoj filozofiji nego, pre svega, prema strateškim problemima samog opstanka i savremenog sveta života. Zato je, po mom mišljenju, upravo ovaj problem otvaranja naše filozofije prema savremenosti bio najvažnije postignuće ovih susreta. Jer, nije više dovoljno priznati, kako je to učinio Milan Brdar, da je postmoderna rezime filozofskog razvoja na kraju veka i razmeđu milenijuma, ako izostaje odgovor na važnije pitanje: da li je postmoderna istovremeno ona diferencirana racionalnost koja će omogućiti razumevanje savremene globalne krize čije posledice više nisu fiktivne, ili utopijske, nego konačne? Tom realnom mogućnošću samouništenja čovečanstva na kraju veka pozabavio se u svom referatu i Svetozar Stojanović, insistirajući na potrebi retotalizacije svih postmodernih uvida, što je pozicija koju je nazvao post-postmodernizmom.
       Ipak, pitanje je da li je ova redefinicija na kraju veka moguća, ili je i ona samo deo već viđenog utopijskog projekta moderne? Uostalom, to u čemu živimo je, svakako, bliže negativnoj utopiji. Preostalo je da se istraži da li je ovaj zaokret prema postmoderni na kraju veka, koji više niko ozbiljan ne osporava, uopšte deo nekog teorijskog spora između moderne i postmoderne ili on pripada samoj savremenosti i savremenom svetu života, izvan ove teorijske paradigme.
      
       Virtuelni ljudi
       O tome je povodom poslednjih otkrića u molekularnoj biologiji ljudskog genoma u Karlovcima govorio i pisac ovog osvrta. Na pragu biotehnološkog stoleća doista se postavlja pitanje ne samo statusa filozofije nego i drugih čovekovih delatnosti, od religije i same nauke do umetnosti. Jer, ako je ova dolazeća, virtuelna realnost, u principu, neograničena tada se ne postavlja samo problem novog kodeksa za ovo antropotehničko doba, pošto su stare distinkcije između stvarnog i virtuelnog, dobra i zla, već narušene, nego i problem same simboličke razmene, u koju spadaju i filozofija, religija, nauka i umetnost.
       Drugim rečima, da li će ovi virtuelni, besmrtni, post-ljudi uopšte znati za umetnost i religiju, nauku ili filozofiju koje, u principu, nisu drugo do ova simbolička razmena sa smrću. Ako filozofija više nije ono što je bila u Hegelovo doba, koji je, eto, za našu filozofiju, najzad umro u Sremskim Karlovcima, "let Minervine sove u suton", pošto je virtuelna realnost trenutačna, tada i razlika moderne i postmoderne ne dolazi više iz filozofije, nego iz same stvarnosti. Ta razlika je konačna. Na ulasku u biotehnološko doba status filozofije ne zavisi više od same filozofije, nego od apokaliptičkih promena u samom predmetu filozofije.
       U ovim razgovorima sudelovali su i Ksenija Maricki-Gađanski, Nikola Milošević, Mihailo Marković, Slobodan Divjak, Živan Lazović, Savo Laušević, Rade Kalik, Milenko Bodin, Radomir Đorđević, Miloš Arsenijević, Vesna Lukić...
      
       NENAD DAKOVIĆ