Ovogodišnji, 34. BITEF počeo je sa tri predstave plesnog teatra

      Čast da otvori ovogodišnji najveći pozorišni događaj u gradu, 34. BITEF, pripala je berlinskom ansamblu Šaubine am Leniner Plac i njihovoj predstavi "Tela" u koreografiji i režiji Saše Valc.
       Koreografkinja mlađe generacije voli telo kao instrument i ume dobro da ga istražuje, manipulišući do gotovo neverovatnih mogućnosti. Ona nas uznemiruje anticipirajući nezamislive granice njegove (zlo)upotrebe. Kao po pravilu, ONO (telo) nigde nije lepo i harmonično. Iskidano je, u haosu, neurotično, neskladno do odvratnosti, raspolućeno... Ali, kad se kreće i komunicira sa drugim ukazuje nam se neka "nova relacija i nežnost" (valjda nežnost za novi vek?!), mada više nalik konfliktu i haosu koji dobro funkcionišu.
      
       Telo
       Saša Valc svoju koreografsku frazu ispisuje sasvim osobenim rukopisom, u kojem se u daljini naziru učitelji iz epohe nemačkog ekspresionizma. Ona često cepa svoju koreografsku misao brilijantnim padovima igrača, čujnim i bolnim, svakako. U dominantnom postmodernističkom maniru, ona nas svojom pričom o telu doslovce plaši.
       Telo mogu da nam premeravaju, mogu da mu organe rasprodaju kao u kakvom izlogu, ono može da bude i kreda koja ispisuje svakojake geometrijske oblike i crtice, vreća složena na gomili... Ono gmiže poput amebe na osvetljenom panou usred mračne gromade dekora na sceni, kao da ga posmatramo odozgo. Sve se događa u mučno mračnoj monumentalnoj scenografiji, na velikom prostoru u kome bačeni igrač leti poprilično da bi se domogao kulisa, parterno ili vazdušno, svejedno. Trenutak kada se dekor obaljuje na scenu ona postaje osvetljeni prostor izvesne nade, gde se, čini nam se, uspostavlja nekakav red u kome je svako složio svoje delove tela kako valja i gde sve funkcioniše kolektivno perfektno.
       Možda je sve najbolje objasnila sama koreografkinja, rekavši svojevremeno: "U našem telu upisana je naša priča, prošlost i budućnost."
       "Tela" su predstava koja je uznemirujuća, opora, opskurna i - savršeno urađena! Igrači ovog teatra poseduju surovu disciplinu izvođenja i očigledno prisno sarađuju na projektu sa koreografom i rediteljem Sašom Valc. Autor muzike uzbuđujućih tonova i šumova Hans Peter Kun, kostimograf Bernd Skodzig i grupa scenografa svakako su nezamenljivi "igrači" u ovom berlinskom timu.
       I dan posle - na BITEF-u opet igra. Sa trupom Nacionalnog centra za savremenu igru iz francuskog grada Anžea došli su Žoel Buvije i Režis Obadia, poznati igračko-koreografski tandem. Kritičari su pisali: "...kad Žoel i Režis igraju svoje koreografske erotske duete publika se oseća suvišnom u sali". Nekad je bilo tako, a danas "razvedeni" predstavili su se u dve odvojene večeri sa komadima "Besovi" (Žoel Buvije) i "UYEMBOO!" i "Opening" (Režis Obadia). Ko je izgubio u ovoj sasvim prirodnoj želji da stvaraju nezavisno jedno od drugog?
      
       Besovi
       Buvijeova se bavi temom Antigone, ali smeštenom u skute svoga detinjstva, tretirajući odnose u porodici bez namere da ih stavi u priču, ostavljajući nam da vidimo ono što je urezano kao naše sećanje i iskustvo. To čini bogatim koreografskim darom već veterana prepoznatljive francuske savremene škole igre, podupirući pokret rečima, krikom i dobrom slikom. Svakako i dobrim muzičkim izborom baziranom na etno deonicama i onim sofisticiranijim iz klasičnog opusa. "Besovi" su nabijeni emocijama, ali i letenjem, ciglama, konopcima, zemljom i uskovitlanom prašinom, od koje bi se jedan Kilijan svakako ugušio. U trupi šest odličnih igrača i igračica, Panagiota Kalimani superiorno boji svojom interpretacijom ovu lepu predstavu.
       Režis Obadia i njegova dva igračka komada prikazana sledeće večeri ostavljaju mesta sumnji (što se njega tiče) u opravdanost pomenutog razlaza nekad magičnog kreativnog dueta Buvije-Obadia.
       U kraćem komadu "UYEMBOO!", koji je poverio izvrsnom hip-hop igraču Žan-Klodu Pambe Vajaku, nije dosledno sprovedena ideja koreografa da simbiozom dva stila, savremenog i hip-hopa, učini ideju jasnom. Igrač očigledno jednom tehnikom izvrsno vlada, ali mu je zato ona druga sirova i nedorađena do te mere da na momente neprijatno zjapi praznina i u ideji i u njenoj realizaciji.
       Nešto bolji deo Obadijine večeri na BITEF-u bio je "Opening", komad za pet igrača i jednog crtača, u liku samog koreografa. Baveći se "hrišćanskom pričom" i oslanjajući se na njene prepoznatljive simbole, koreograf je napravio jedno ne nezanimljivo delo ali rasuto u obilju znakova koji čine celinu i strukturu ne baš sasvim jasne gledaocu.
       Igrači u grupi, doduše, funkcionišu kao koherentna družina ali se u njihovim solo deonicama naziru improvizovani pasaži, mada jako dobro urađeni, što je svojstveno današnjim visokim profesionalcima i što se neguje kao forma na zapadnoj plesnoj sceni.
      
       MARIJA JANKOVIĆ