Liberalizacijom trgovine sa SAD i predstojećim ulaskom u Svetsku trgovinsku organizaciju - i to znatno pre Rusije - Kina prestaje da bude samodovoljna zemlja i postaje još značajniji ekonomski i politički činilac u globalnim razmerama. Uz to, ona kao da uz pomoć stranog kapitala obezbeđuje postojanost i preobražaj sopstvenog sistema

      Odluka SAD da normalizuju i liberalizuju trgovinu s Kinom nije puko bilateralno pitanje, jer ima globalne implikacije i tiče se i mnogih drugih. Prvi put za više od pola veka ove dve zemlje, najmoćnija i najmnogoljudnija, usmeravaju se - mimo dosadašnjih, u osnovi hladnoratovskih i ideoloških, zapreka - na dugoročnu ekonomsku saradnju sa najavljenim brojkama od kojih se čoveku vrti u glavi.
       Ako Kinezi nameravaju da preplave američko tržište svojom konkurentnom robom široke potrošnje, a Amerikanci da sa svojim proizvodima, tehnologijom i moćnim kapitalom zaposednu ogromno kinesko tržište, onda su to preduslovi da se između Kine i SAD ublaži politička konfrontacija ili da se i sami sukobi oko političkih pitanja iskažu tokom vremena kao manje značajni i lakše rešivi. Glavni regulatori odnosa su profit i prenos tehnologije. "Kad nacije međusobno trguju, onda retko šalju svoje armije jedna na drugu", čulo se u američkom Kongresu, gde je Kini odobren "trajni status normalne trgovine".
       Trajni status je zamena za "status najpovlašćenije nacije", odnosno za jedan američki eufemizam uz pomoć koga su komunističke zemlje držane u političkoj nemilosti, jer su svake godine morale da dobijaju saglasnost Kongresa za nešto što je normalna trgovina - ili da je ne dobiju, ako je Vašingtonu odgovaralo da koristi štap umesto šargarepe. Trajni status znači teže korišćenje štapa - jer se u razvijenoj i važnoj trgovini lakše oseti da on može da ima dva kraja - ali i priznanje da relikta hladnog rata u praksi više ne bi trebalo da bude.
       Amerikanci, naravno, mogu i dalje da veruju da je kineski sistem zatvoren i nedovoljno demokratičan, ali više neće videti Kinu iza bambusove zavese, kako se to nekad govorilo, nego već u prvoj samoposluzi u svom najbližem susedstvu. Utoliko pre što Kinezi, i pod restrikcijama, imaju suficit u trgovini sa SAD od oko 70 milijardi dolara. Može se samo naslućivati šta će biti kad ne bude restrikcija.
       Amerika se u pristupu Kini nikad nije odrekla jednog Niksonovog sna: da na mnogoljudnom tržištu zgrne velike pare i tako što će svakom Kinezu prodati po jednu četkicu za zube. San se nije obistinio (pored ostalog i zato što Kinezi prave veoma dobre četkice za zube, i to od prirodnog materijala), ali je osvajanje ogromnog kineskog tržišta, sa uvećanom kupovnom moći jedne milijarde i trista miliona ljudi, i dalje jedna od glavnih opsesija američkog krupnog biznisa. I kao što je Nikson svojevremeno ostao upamćen po tome što je utro put normalizaciji odnosa s Kinom, Klinton nesumnjivo želi da uključivanje Kine u američki koncept ekonomske globalizacije bude jedno od njegovih kapitalnih dostignuća i zaveštanja. Istovremeno, on veruje da će kroz šire otvorena kineska vrata u Kinu ući i mnogi američki uzori, kao što su demokratija, ideologija ljudskih prava, vladavina prava i mnoga druga merila ljudskih vrednosti.
       Otvaranje kineske privrede neizbežno će menjati iznutra, po američkom uzoru, i sam kineski sistem, objašnjava Klinton svojim političkim protivnicima kod kuće. Peking, pak, američku odluku o normalizaciji i liberalizaciji trgovine vidi ne samo kao "važan politički korak u obostranom interesu" - što podrazumeva i ravnopravniji politički tretman Kine u "konstruktivnom partnerstvu" sa Amerikom - nego i kao pravovremeno dobijenu ulaznicu za skoro članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) gde su slobodna konkurencija i liberalizam preduslovi za učešće u globalnoj trgovini i međunarodnoj podeli rada. Ulaskom u STO Kina ne samo da će se šire otvariti prema svetu, nego će i sa više samopouzdanja ulaziti u svet. Ona prestaje da bude samodovoljna zemlja i postaje još značajniji ekonomski i politički činilac u globalnim razmerama.
       Liberalizam u trgovini teško prihvataju oni koji se boje konkurencije. Kina veruje da ima dovoljno stabilnu ekonomsku osnovu i snažan potencijal da može da prihvati jaku konkurenciju i na svom i na stranom tlu. Ulaskom u Svetsku trgovinsku organizaciju ona ostavlja Rusiju daleko za sobom. Istovremeno, sa 257 milijardi dolara stranog kapitala, koji je uložen u njenu privredu za dve decenije reformi, sabrala je iskustvo na kome bi, i po otvorenoj oceni predsednika Putina, Rusija mogla mnogo da nauči. Kina sad najavljuje da ima potencijal da u narednoj deceniji godišnje prihvata po 70 milijardi dolara uloga stranog kapitala. Predviđa da u toj istoj deceniji uveze robe u vrednosti od dve hiljade milijardi dolara. Ukupni fond privatne štednje njenih građana, koji već premaša sumu od 700 milijardi dolara, mogao bi da se dobrim delom, uz više kamate, prelije u strane banke kad juan po ulasku zemlje u STO postane konvertibilan - što je veliki test za kineske bankare i istovremeno mamac od kojeg američkim i japanskim bankarima rastu zazubice. To su te famozne cifre koje izazivaju vrtoglavicu.
       Je li u takvoj Kini moguća repriza masakra sa Tjenanmena iz 1989. i kako bi Amerikanci gledali na teške potrese u zemlji u koju su uložili krupan kapital? Kina je, naravno, sama mnogo učinila da se takve tragedije ne ponavljaju. Otuda nije bez značaja sadašnja kineska tvrdnja da je "stanje ljudskih prava danas u Kini najbolje u njenoj istoriji". Valjda je onaj ko želi mnogo da investira u kinesku privredu to i shvatio. A Kina kao da uz pomoć tuđeg kapitala obezbeđuje trajanje i preobražaj sopstvenog sistema.