"Ovo je zemlja u kojoj vlada opsednutost medijima, zvezdama i željom da se bude zvezda. Da bi to postao, čovek je ranije morao biti uspešan glumac, muzičar, sportista"...

      (Specijalno za NIN od dopisnika iz NJujorka)
      
       Četrdesetogodišnji Ralf Panic na smrt je pretukao svoju bivšu ženu samo nekoliko časova posle njihovog zajedničkog pojavljivanja u televizijskom šou-programu kontroverznog voditelja DŽerija Springera, jedne od zvezda američke televizije. Bivši supružnici su pred milionskim auditorijumom i zapaljenom studijskom gomilom iznosili svoje porodične tajne. Žena je verovala da će joj javni nastup vratiti muža. On je, kaže, hteo da je javno ponizi i time stavi do znanja da je veza okončana.
       Obračun je nastavljen izvan studija i završio se smrću žene. Panic se nalazi u zatvoru gde iščekuje suđenje.
       Televizijski šou se nastavlja, kao jedan u nizu bizarnih sadržaja koji se svakodnevno nude gledaocima ovdašnje televizije. Sličan slučaj zabeležen je 1995. godine kada je čovek ubio homoseksualca koji mu se u emisiji sličnog tipa predstavio kao tajni obožavalac. Porodica ubijenog tužila je domaćicu programa DŽeni DŽons, televizijska kuća je bila primorana da plati odštetu ali ne i da prekine serijal. I mada je tačno da se slične tragedije ne dešavaju svakodnevno, brojne studije ukazuju na to da programi koji obiluju nasiljem i vulgarnošću značajno utiču na gledaoce, u najboljem slučaju samo na njihov sistem vrednosti.
       Istraživanja ukazuju da 30 odsto sredovečnih muškaraca u Americi provede bar tri sata dnevno pred televizorom. Studija NJutna Minova, bivšeg predsednika Federalne komisije za komunikacije, "Napušten u zemlji otpada" donosi podatak da "u trenutku kada napune 18 godina, većina Amerikanaca je već provela više vremena pred televizorom nego nad knjigom ili u razgovoru sa nastavnicima, prijateljima, čak i roditeljima". Kada je o knjigama reč, istraživanja odgovornih za obrazovanje pokazuju da mladi Amerikanci kaskaju za vršnjacima iz Japana i Evrope, naročito u oblasti matematike i maternjeg jezika. Zavisnost od televizije, međutim, razvija se, tvrde stručnjaci, već u dobu od dve do pet godina budući da ovdašnja deca provode u proseku po 25 sati nedeljno gledajući televiziju.
      
       U Americi se gleda više od 60 kanala a broj se uvećava gotovo svakodnevno napretkom tehnologije i mogućnostima koje pružaju sateliti. Godišnje zarade koje donosi televizijski biznis procenjuju se na preko 25 milijardi dolara. A kako zarade zavise od gledanosti programa autori čine sve da u dnevnoj ponudi od oko 2 000 sati raznih sadržaja koliko se nudi prosečnom konzumentu, pažnju gledalaca privuku ka svom kanalu.
      
       Kviz od milion dolara
       Publika koja ostane nezainteresovana za informativne emisije, filmove ili muziku, privlači se kvizovima u kojima se, recimo, pobednik nagrađuje milionom dolara. Serijal "Ko želi da postane milioner" najgledaniji je šou ovih dana u Americi, prati ga više od 20 miliona ljudi. Popularnost ovog kviza uspele su da ugroze samo Olimpijske igre u Sidneju ili letnji serijal "Suvajvor", vrsta kviza u prirodi, gde su kandidati, koji se takođe nadmeću za nagradu od milion dolara, ostavljeni da na pustom ostrvu, u robinzonovskim uslovima provedu neko vreme. Kamera snima gotovo svaki momenat njihovog boravka na ostrvu a naročito onaj kada grupa, organizovana po principu prekog suda, odlučuje kog će člana izbaciti sa ostrva.
       Kada ni kviz nije dovoljan, prelazi se na druge načine animiranja gledalaca koji imaju jednu zanimljivu zajedničku crtu: svi duboko zalaze u intimu aktera, koji nisu glumci već nasumice izabrani anonimci, volonteri, željni slave i pojavljivanja na malim ekranima.
       Amerika je, početkom devedesetih, sa nevericom ispratila premijere šou-programa pomenutog DŽerija Springera i njegovog ekvivalenta po bizarnosti, samoproklamovanog kralja radija Hauarda Sterna. Šok je, međutim, zamenjen navikavanjem na emisije sa temama: transseksualci ljubavnici, ljubav među rođacima, nevernici, priznavanje prevare, zanimljivi trouglovi, incest, "ukrala je majci očuha"... U ovim emisijama publika u studiju prisustvuje seansama i ispovestima kakve su, verovali biste, rezervisane samo za psihijatrijski kauč. I ne samo da prisustvuje, već se od nje očekuje da srčano navija i bodri one koji svoj "prljav veš" iznose pred kamerama. Program dostiže kulminaciju u trenutku kada izbije tuča u gledalištu ili bar među partnerima na sceni.
       Kada su nadležni za televiziju i vlasnik stanice (Studio USA) naredili da se prestane sa masovnim obračunavanjem "gostiju u studiju" zabeležen je pad gledanosti ovog programa (koja se meri milionima gledalaca) za čitavih deset odsto.
      
       Puštanje vetrova
       Džeri Springer, sredovečni šoumen, žestoko se protivio ukidanju tuča u studiju i nevoljno je pristao na prisustvo obezbeđenja pretećeg izgleda, koje ima zadatak da hladi usijane glave. Springer, nekadašnji gradonačelnik Sinsinatija, za svoj šou priznaje da je otkačen ali ne vidi ništa loše u tome da se ljudi otkače - jednom dnevno. "Nisam savršena osoba ali nisam ni inkarnacija zla" poručio je Springer onima koji ga kritikuju.
       Voajerizam na kome se zasniva ovaj i njemu slični programi dostiže vrhunac kada emisije, umesto u studiju, počnu da se snimaju i u domovima onih koje ovakav publicitet ne zabrinjava. Svoje emisije Springer reklamira privlačnim sloganom: "Iz njihovih dnevnih soba na vaše male ekrane". O popularnosti ovog neobičnog šoumena govori činjenica da mu je nuđeno da se, ove godine, kandiduje za senatora u državi Ohajo.
       Hauard Stern, radijska zvezda čiji se šou odnedavno prikazuje i na kanalu Foks televizije, zarađuje 18 miliona dolara godišnje za svoje šou programe u kojima se pretresaju teme poput one o razmerama genitalija gostiju, brojnim mogućnostima samozadovoljavanja, brutalnom seksu ili se učesnici jednostavno nadmeću u popularnoj igri "puštanja vetrova".
      
       Poljubac
       Država je dosad jednom pokušala da, zbog opscenosti, novčano kazni producente emisije sa 600 hiljada dolara. Globa je plaćena a Stern je spor prokomentarisao pozivom članovima federalne komisije da ga poljube u d...
       Stern je imao političke ambicije, 1994. kao predstavnik Liberalne stranke, kandidovao se za guvernera države NJujork i osvojio čitavih 18 odsto glasova. Privatno, Stern sebe opisuje kao "potpuno drugačiju osobu", oca tri ćerke, koji ne pije, ne puši, ne drogira se već se bavi transcendentalnom meditacijom. Sterna i slične zabavljače kritičari optužuju za poguban uticaj na publiku, naročito mlađu, i za manipulaciju neobrazovanom populacijom.
       Popularnost Sterna, zabeležiće jedan kritičar, samo potvrđuje tvrdnje statističara koji kažu da Amerika beleži viši nivo nepismenosti od bilo koje druge industrijski razvijene zemlje.
       "Pomenuti programi tipične su američke kulturne forme, oni na neki način nastavljaju filozofiju Barnum cirkusa i deo su američkog miljea koliko i pita od jabuka ili bejzbol", kaže u izjavi za NIN Robert Tomson, direktor Centra za istraživanje popularne televizije iz Sirakuze. On, međutim, ne smatra da je popularnost ovih programa zabrinjavajuća. "Ovo je zemlja u kojoj vlada opsednutost medijima, zvezdama i željom da se bude zvezda. Da bi to postao čovek je ranije morao biti uspešan glumac, muzičar, sportista... Danas se to može zaobići, osoba se može pojaviti na televiziji samo ukoliko je spremna da žrtvuje sopstveno dostojanstvo ili privatnost. Put u šou DŽerija Springera je otvoren. Kada napuste studio, bizarni učesnici emisija pretvaraju se u sasvim običan svet", smatra Tomson i dodaje da su emisije ponekad ispod nivoa dobrog ukusa ali ne misli da imaju preterano ozbiljan, negativan uticaj na publiku, koja ih doživljava kao prolaznu zabavu. On negira mišljenja onih koji u ovim programima vide razloge ili potvrdu neobrazovanosti nacije.
       "Džeri Springer i njemu slični ne spadaju čak ni u hiljadu razloga koji ugrožavaju američku kulturu. Oni nas nisu pretvorili u voajere, jer da mi sami nismo takvi ne bismo gledali emisije kakva je njegova. Ovi ljudi su samo laka meta i napadaju ih onda kada nedostaje ozbiljna rasprava o, recimo, problemima u američkom obrazovnom sistemu, što je u ovoj zemlji osetljivo političko pitanje", zaključuje Tomson.
      
       LJUBICA GOJGIĆ