Izgleda da je, u novijim vremenima, najviše zapamćen estradni deo rušenja Berlinskog zida u čijem je podnožju čuveni violončelista Mstislav Rostropovič izvodio popularne muzičke tačke. Nije zbog toga postao čelista nižeg ranga, ali mu je to poneko inkasirao kao gubitak umetničke časti

      Bliža i dalja prošlost nalažu nam podsećanje na tragično ponižavajući status muzičara tokom nezaboravljenog prošlogodišnjeg stradanja svih nas. Mnogo vremena pre te, kulminacione tačke, muzičari su, neko više, neko manje, i najređe neko nimalo, pristajali da budu ikebana na stolovima političara. Svirali su i pevali pred svim i svakim, zbog svega i svačega, zaboravljajući da jedino etički princip stoji iznad svih ostalih.
       Ponekome se može progledati kroz prste, a poneko dobije ono što nije očekivao - odmah. Na primer, Ekstra Nena, nedavno na Trgu slobode, kojoj su prisutni javno saopštili šta će joj raditi, tu odmah iza ćoška. Za svaki slučaj, u blizini im se našao i kordon milicije. Ti muzičari i nisu naročito važni, iako im, sudeći po prisustvu na televizijama i radio-programima, pripada prioritetno mesto.
       Izgleda da je, u novijim vremenima, najviše zapamćen estradni deo rušenja Berlinskog zida u čijem je podnožju čuveni violončelista Mstislav Rostropovič izvodio popularne muzičke tačke. Nije zbog toga postao čelista nižeg ranga, ali mu je to poneko inkasirao kao gubitak umetničke časti.
       Nešto se slično dogodilo nama prošlog vikenda. Nije u ovom trenutku posebno značajno što je Nikola Rackov sa svojim saradnicima sročio prvorazrednu muzičku atrakciju, u povodu godišnjice rođenja Ludviga van Betovena: izvođenje svih pet koncerata za klavir i orkestar u interpretaciji jedne od mogućih reprezentacija naših najboljih pijanista (Dejan Simadinović, Sanja Bizjak, Nataša Veljković, Rita Kinka, Jasminka Stančur) uz asistenciju trojice dirigenata (Angel Šurev, Mladen Jagušt, Pavle Medaković) i saradnju Beogradske filharmonije. Sjajna ideja koincidirala je sa događajem zvanim IZBORI, predsednički, prvi u ovom veku na ovim prostorima, savezni, lokalni i da se ne nabraja.
       E da smo mi normalna zemlja, a izbori uobičajena procedura nadigravanja veštijih ili sposobnijih, i da mi nismo zemlja u kojoj već sama reč izbori izaziva noćne more ispunjene snom o vampirima i vukodlacima, već posle završenih izbora i dan posle nedelje, i dan posle ponedeljaka, i posle utorka, provodili bismo uobičajeno sa lakom radoznalošću šta će se na kraju dogoditi. Ali, u poslednjih deset godina najmanje, svaki dan u našim životima postao je, gle čuda, istorijski, a IZBORI, svi koliko ih je bilo, neopozivo ulaze u istoriju koja je na brzinu sklepana i onu koja će tek biti napisana. Tako se vreme zakazanih koncerata podudarilo sa već dobro poznatom srpskom izrekom: kuća gori a baba se češlja! Zašto, pitaće neko naivan. Zato što je naivan, lud ili inadžija a te su nas tri naše osobine i dovele ovde gde smo sada. Oni što je trebalo da budu na koncertu našli su se na Terazijama. Drugi što nisu ni znali da su koncerti zakazani i održani nisu bili nigde. Oni koji su na koncerte došli, neka se niko ne prepozna i ne uvredi, otišli su da potraže spokojno mesto za, kako se kaže, glavu u pesku a ostalo gde se nađe. Protagonisti koncerta izdržali su sve do kraja i njima ostaje da se osećaju onako kako im je sudbina namenila. Neka im u biografijama piše da su svirali svako svoje a oni što su ih slušali neka pričaju kako je to bilo.
       Naravno, logično je pitati zašto koncerti nisu odloženi za neko neutralnije vreme. Bilo bi ovde i odgovora da su autori projekta i glavni organizatori na svojim službenim ili kućnim telefonima (Nikola Rackov prati Merimu NJegomir na turneji po zemlji Sadama Huseina - Iraku). A i da su se tamo našli, pitanje je, da li odgovor ne bi glasio da su umetnost i muzika iznad svega: politike, svakodnevice, ljudskih mana i nesavršenosti. I opet ostaje pitanje sa početka. A šta je sa vrlinama!?
      
       MILENA MILORADOVIĆ