Na dramskom repertoaru Bitefa ove godine su dominirale predstave prosečne vrednosti

      Održan u napetoj atmosferi, u vreme izbora koji odlučuju o budućnosti osiromašenog, iscrpljenog srpskog društva, o budućnosti Jugoslavije, kad je društveno okruženje neuporedivo dramatičnije od bilo koje pozorišne predstave, ovogodišnji Bitef je pratio jedan karakterističan, nedovoljno uočen epifenomen: beogradski festival nas je samo naoko iscrpno obaveštavao o zbivanjima u savremenom evropskom pozorištu, tek prividno je razbijao, bar kad je u pitanju teatar, izolaciju u kojoj se nalazi naša zemlja.
       Naime, od šesnaest prikazanih predstava, jedna polovina je, uključujući i naše, dolazila s Istoka, druga iz Zapadne Evrope, a dve s periferije pozorišne mape, iz Slovenije i Turske. Ali, ta zadovoljavajuća srazmera bila je bitno poremećena kad se uzme u obzir njihovo pripadanje dramskom pozorištu, čije su granice, istina, danas toliko pomerljive, pa ipak i jasno definisane i formom i sadržinom, doživljajem koji se pruža publici, onim što se gledaocima saopštava o čovekovoj sudbini, o društvu i istoriji. Do tog disbalansa je došlo zbog toga što su sve predstave iz prve grupe spadale u dramski teatar, dok su iz druge skupine svega dve dolazile iz tog područja, a ostale su se morale svrstati ili u baletsko ili u koreografsko pozorište. Mada je u tom pogledu izbor mogao biti i drukčiji da je festival imao veću finansijsku podršku, i takav odabir se može i razumeti i opravdati situacijom na Zapadu, gde, u završnom poglavlju jedne velike civilizacije, apsolutno dominira hedonistička opsednutost telesnim, što neminovno daje podstrek pozorišnoj umetnosti u kojoj je ljudsko telo i osnovno izražajno sredstvo i glavni predmet prikazivanja, iz koje je najčešće ostranjen svaki društveni i istorijski kontekst. Ali, s našeg stanovišta, takav repertoar nije bio ni podsticajan ni produktivan, jer nam je nudio više obaveštenja o našem dramskom pozorištu nego o njegovom zapadnoevropskom pandanu.
       Tako se informacija o aktuelnom zapadnom pozorištu te vrste praktično svela na ono što su nam pružile samo dve predstave. Na jednoj od njih je ansambl Schaubine em Lehniner Platz, u stvari dva izvrsna glumca i jedan još bolji muzičar, prikazao komad savremenog irskog dramatičara Ende Volša "Disko Pigs", neku vrstu parafraze onog što su pre više od tri decenije u engleski teatar uneli DŽon Ozborn i drugovi. Za čitavu skalu radikalniji od njih, i irski pisac, i nemački reditelj Tomas Ostermajer, dok su prikazivali frustracije, očaj i bes današnje mlade generacije, u suštini su se vraćali nasleđu evropske moderne, njenoj sklonosti da opisuje čovekovo duhovno klonuće, iracionalnost njegovog unutrašnjeg života, njegovo odbacivanje i porodice, i društva i sveta u celini.
       O drugoj iz te grupe predstava, o onoj koja je došla iz Ravene, ima malo šta da se kaže. U njoj je, na sceni Teatro della Albe, reditelj Marko Martineli pokušao da rekonstruiše i osavremeni Žarijeve "Poljake", da revitalizuje njihovu prvobitnu šokantnost. A postigao je jedino to da predstava bude zakasneli, provincijalni odjek otkrića avangarde iz šezdesetih godina.
      
       Istočnoevropski serijal
       U odnosu na te blede, beznačajne pokušaje da se inovira postojeće dramsko pozorište, istočnoevropske predstave su delovale nešto bolje, čak i kad su im se mogle staviti mnoge zamerke.
       Istina, jedna od njih je bila i izuzetno uspela. To se u prvom redu sme reći za predstavu Teatra junovo zritelja iz Moskve, koji je, u režiji Kame Ginkasa, izveo komad "K.I. iz Zločina i kazne", dabome napisan po motivima uzetim od F. M. Dostojevskog. Sa žanrovskog stanovišta, moskovska predstava nije ništa drugo doli monodrama. Ali, kakva je samo ta monodrama! Za stotinak minuta koliko traje u njoj se na pozornici efektno rekapitulira čitava poetika velikog ruskog romansijera, njegov osobeni pogled na čoveka i svet, evocira se samo esencija života.
       Ta predstava se igra pred jedva pedesetak gledalaca u dva skučena ambijenta: prvo u memljivoj odaji, verovatno dobijenoj nadziđivanjem jednog svetlarnika, a potom u nešto većem prostoru bez prozora, čiji su pod, zidovi i tavanica obloženi belim pokrovom, u prostorijama nalik na uboge peterburške nameštene sobe, u kojima su najžalosnije žrtve gradskog života provodile svoje sumorne dane.
       U tom mrtvačkom sanduku, jedna izvanredna mlada glumica, Oksana Musina, u monologu, u kome se onih sudbonosnih pet predsmrtnih sekundi vremenski podudaraju s trajanjem stominutne predstave, uzbudljivo oživljava čitav promašeni život jedne nesrećne žene, pokazuje kako su se u njemu uhvatili u nerazaznavajuće kolo java i snovi, istina i laži, stvarno iskustvo i očigledne halucinacije. Ona u taj monolog uvlači i gledaoce, time što stupa u neposredan fizički i emocionalni kontakt s njima, što ih uzima za ruku, šapuće im na uvo, dugo i netremice ih gleda u oči s očajničkim pozivom da joj potvrde da je nedužna, da je bila u pravu i kad je grešila. Taj razgovor lika sa samim sobom, ta mahnita borba sa senkama iz prošlosti ništa ne prepričava, već nas direktno uvodi u samu suštinu stvari, u grubost misli i srca, u duboka i mučna osećanja. Ona postepeno oblikuje pred nama ženu u isto vreme i gordu i poniznu, i uobraženu i spremnu na samouniženje, i svirepu i sklonu mazohizmu, i prožetu žudnjom za uzvišenim i obuzetu nagonom za prljavštinom: jednu dušu neodređenu i neodredljivu, čija su raspoloženja šarena i promenljiva kao duga, zapravo čoveka kakav jeste. I time nam sugerira da je tragična katastrofa te neobične žene prouzrokovana solipsističkom zatvorenošću njene svesti, njenim sunovratom u sopstveni unutrašnji svet.
       Iako po mnogo čemu originalna inscenacija "Kralja Ibija", kojom je Theater Arena iz Bratislave dva dana pre nastupanja ruske trupe u Beogradu otvorio istočnoevropski serijal na festivalu, nije ni izbliza imala ni dubinu ni značaj moskovske predstave. Sledeći duh originala, slovački reditelj Milan Sladek je od žarijevske građe sastavio pantomimsko-lutkarski spektakal iz koga opet progovara, mada ne i s osobitom svežinom, ono što je kod Žarija lakrdijaško, infantilno, pa i opsceno. Druga novina se sastojala u tome što su u bratislavskoj predstavi, suprotno ustaljenom gledištu da je "Ibi" raskalašna parodija "Cara Edipa", u stvari parodirani sadržaji koji bi pre mogli da pripadaju Šekspirovom "Magbetu": manija veličine i beskrupulozna vlastoljubivost.
       Zatim je na Bitefu izvedeno još jedno delo F. M. Dostojevskog. Oslonjen na svoj sinopsis od jedva tridesetak strana, koga se, uostalom, i nije mnogo držao, reditelj Andrij Žoldak je s kijevskim Teatrom na Podoli izveo jednu na prvi pogled zanimljivu dramsku transkripciju romana "Idiot". U suštini, on je sadržinu tog romana preveo na jezik pretencioznog, u velikoj meri nekomunikativog fizičkog teatra, u kome su glumci svedeni na marionete, koji pretenduje da u pseudoritualnoj formi opiše svetsko zlo, razvrat, niskost i gadost života.
      
      
       Aktuelizacija klasike
       Isti reditelj, ali sada s trupom ukrajinskog Nacionalnog teatra "Ivan Franko", došao je na Bitef i s jednim aktuelizovanim pozorišnim izdanjem komada "Tri sestre", A. P. Čehova. Naime, on je radnju te drame preneo u našu epohu, u vreme od pobede boljševika u Rusiji pa sve do ovih dana. Dok je ironizirao jedno opšte mesto ruske književnosti, žudnju za novim životom, iracionalno uverenje da tamo negde, možda i u dalekoj budućnosti postoji obećana zemlja u kojoj je sve drukčije i bolje, ta aktuelizacija mu je pomogla da pokaže da ono, zato što se uvek iz početka obnavlja i u stvarnosti, kao i u literaturi, neprestano navodi ljude da žive u iluzijama i time ih sprečava da rešavaju konkretne životne probleme. I to je ono što je najdragocenije u kijevskoj predstavi.
       Ali, striktno izbegavanje da se upotrebi oplemenjen, rafiniran realistički postupak, umnogome je umanjilo vrednost ove predstave. NJena maksimalno teatralizovana forma je proizvela niz negativnih efekata. Ona je, između ostalog, nepotrebno odužila predstavu; presecala je poistovećivanje gledalaca s junacima, nije dopuštala da se u publici izazove "jeza prepoznavanja"; i, najzad, sprečavala je da vidimo još jednom da je A. P. Čehov pre svega veliki majstor rekreiranja onog opipljivog svakodnevnog života, da doživimo, kako kaže Nikola Kjaromonte, a navodi Jovan Hristić, "težinu stvarnosti" na sceni.
       Utisak o dramskom delu repertoara ovogodišnjeg beogradskog festivala nije popravilo ni gostovanje Slovenskog mladinskog gledališča, koje je na Bitefu izvelo Šekspirov komad "San letnje noći". U interpretaciji reditelja Vita Taufera, "San letnje noći" je redukovan na bezazlenu erotsku komediju u kojoj nema ni dubljih sadržaja, ni zamršenih šekspirovskih zagonetki, ni rasprave o identitetu modernog čoveka, koju je započeo još Šekspir. Iz predstave se jasno videlo da je pravljena za kraća i duža putovanja, jer je igrana na sceni bez dekora, u prostoru gde jedino osvetljenje dočarava atmosferu vilinske šume, pa i mobilnost vremenskih i scenskih planova. Sastavljena po brodvejskim merilima, estetizovana, približena takozvanoj niskoj vrsti filmske burleske, ona je gledaocima isključivo pružala laku i površnu zabavu.
      
       Naši predstavnici
       Taj segment Bitefovog repertoara su dopunile i tri naše predstave, jedna iz Novog Sada, druga iz Užica, a treća iz Budve. O prvoj od njih, o "Pripitomljavanjima", već je pisano u NIN-u. Ostaje nam, dakle, da prikažemo dve preostale.
       Prikazana u užičkom Narodnom pozorištu, predstava "Per Ginta" se vidno razlikovala od svih izvođenja te drame koje smo do sada gledali. U adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, ona je manje ličila na poetsku scensku sanjariju, obojenu šekspirovskom maštom, a više je nalikovala na surovu pozorišnu alegoriju, u kojoj dominira gruba germanska groteska. Osim toga, ta predstava, inače veoma aktuelizovana aluzijama na naše društvene i istorijske prilike, nije slikala, kako se moglo očekivati, unutrašnji poraz jedne fabulozne, sanjarske ličnosti, ariviste koji beži u iluzije da bi bar u nečem mogao uživati, već je objektivno i sa strane ilustrovala, zato što su glavnog junaka igrala petorica glumaca, čime je onemogućavana identifikacija s njim, različite faze putovanja kroz život jedne snažne, samožive figure, čoveka odmetnutog od ljudi, koji u društvu vidi samo izraz načela zla. I za teatar čije su tehničke mogućnosti na nivou XIX veka, to je bila uglavnom uspela predstava.
       Iz Budve nam je u goste došla jedna satirična predstava, čija je osnovna vrednost u tome što je u naš pozorišni život uvela komad "Pad", najnovije dramsko delo Biljane Srbljanović.
       U "Padu" je opisana jedna bizarna, opaka porodica, s vrha društvene lestvice, u kojoj se odlučuje o formi države, o njenoj privredi, o otrovu koji će širiti televizija, o ulasku u unapred izgubljene ratove; ukratko, o sudbini nacije u celini. Te aluzije na našu aktuelnu političku i društvenu situaciju su učinjene preko onog što se događa u jednom ibijevskom porodičnom krugu u kome su ljudi moralno iskvareni i beskrupulozni u ostvarivanju svojih ličnih interesa i neumerenih ambicija. Oni su, mada i individualizirani, manje pravi karakteri, a više fabulozne, nadlične figure, koje simbolizuju večite ljudske osobine, ali i snage koje učestvuju u oblikovanju društva.
       S druge strane, dramska radnja u "Padu" ima dva ravnopravna, podjednako važna aspekta. Jedan njen tok žestoko ismeva sve što je u našem privatnom, u našem javnom životu primitivno, zastarelo i anahrono, što nam otežava da budemo integralan deo Evrope. U isto vreme, sklop događaja i njihovo značenje sugestivno prikazuju genezu fašizma i katastrofu koju on neizostavno prouzrokuje. Tako nastaje jedan okrutan komad, po duhu sasvim žarijevski, a koji, što se strukture tiče, veoma liči na neku vrstu modernog moraliteta.
      
       U osnovi, dok na figurativan način govori o fašizmu, o njegovoj opsednutosti drevnim mitovima i običajima, o nasilju koje on proizvodi, Biljana Srbljanović nas s pravom upozorava da su i kod nas u prošloj deceniji oživljavani prastari kultovi, magijski obredi i raznovrsne praznoverice, da je dolazilo i do eksplozije prostačkog šovinizma. Ali, ona propušta, osim u jednoj vrlo kratkoj sceni, u kojoj se dva smutljivca, koji se i pre i posle toga prerušavaju u akademike, umetnike i generale, dogovaraju kako da zloupotrebe mitsko i istorijsko nasleđe, da izričito naglasi da je takve procese u Srbiji bezobzirno podsticao svemoćni vođa partije čija je ideologija internacionalistička, u neprijateljstvu s tradicijom. Naprotiv, Biljana Srbljanović je spremna da propast srpskog društva, bar implicitno, tumači genotipskom greškom u kolektivnom karakteru nacije. Tako se makar i nehotice proizvodi još jedna ideološka mistifikacija, tako u piscu doktrinar potiskuje posmatrača, što sprečava da komad bude još bolji nego što jeste, da drama u kojoj narod nije neposredan učesnik u događajima, ali se ipak neprestano aludira na njegove osobine, još tačnije i vernije prenese istinu i o nedužnosti i o tragičnoj krivici masa, koje su podlegle jednoj bezočnoj manipulaciji.
       Nažalost, u režiji Gorčina Stojanovića, budvanska predstava nije po vrednosti bila na visini tog komada. Ona je veoma statična, podseća na dramski resital, tek pred kraj postaje nešto dinamičnija, ima i katarzično dejstvo. Ipak, kad je procenjujemo, moramo imati u vidu da je u pitanju prvo čitanje jednog izuzetno komplikovanog dramskog dela teško prenosivog na pozornicu.
       Da zaključimo: vremenski ograničen na desetak festivalskih dana, u koje je na silu smešteno čak šesnaest predstava, od kojih mnoge nisu ni zasluživale da se pojave u Beogradu, Bitef je ove godine još jednom demantovao staru dijamatovsku zabludu o prelasku kvantiteta u kvalitet, dokazao je da se intenzitet i kakvoća umetničkog doživljaja ne mogu podstaći i pojačati numeričkim faktorom.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ
      
      

Najbolja "Tela" Gran pri "Mira Trailović" 34. beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (BITEF) dodeljen je jednoglasno predstavi "Tela", u režiji i koreografiji Saše Valc koju izvodi pozorište Šaubine am leniner plac iz Berlina.        Kako se navodi u saopštenju koje je potpisala predsednica žirija Renata Klet, specijalna nagrada tog festivala dodeljena je, takođe jednoglasno, predstavi Teatra junovo zritelja iz Moskve, "K. I. iz zločina i kazne", koju je režirao Kama Ginkasa.        Ta nagrada dodeljuje se za mogućnost koju reditelj pruža gledaocima da budu "duboko inkorporirani u predstavu, u isto vreme ne navodeći da su teatar i život izuzetno bliski, ali su granice između njih precizno određene".        Nagrada publike dodeljena je predstavi trupe MZdP iz Ciriha "Gopf", koju su režirali članovi trupe.        U žiriju su pored Kletove, bili i istoričari pozorišta iz Mađarske Nina Kirali, ruski pozorišni kritičar Marina Davidova, i iz Jugoslavije, Sonja Vukićević i Anja Suša.