Što se tiče ljudi koje sam opisivao, oni su toliko folklorni da se uvek ima šta o njima reći. Birani su tako da budu opisani, a kad zatreba - i otpisani

      Znatiželjni čitaoci NIN-a, koji su prema ozbiljnom nedeljniku posle svih ovih godina sačuvali određeno poštovanje, imaju običaj da pitaju da li je onaj kolumnista Glišić neki potomak "onog drugog Glišića". Iako je umesto "Glave šećera", uglavnom pravio gorke i cinične portrete junaka našeg doba, Milivoje Glišić se izborio za pravo da traje znatno duže od njegovih junaka sa mnogo mana i strahova. Ako se neko u sledećem veku bude setio da piše o tim likovima, verovatno će pisati i na osnovu kolumne iz NIN-a. Bolje od Glišića nisu ni zaslužili. Na promociju knjige gospodina Glišića došli su mnogi uglednici iz sveta politike, umetnosti, novinarstva i beogradskih kafana. Pisca Glišića je, pošto je primio čestitke od predsednika Dobrice Ćosića i Vojislava Koštunice, slava malo udarila u glavu pa je zatražio da mu pismeno dostavimo pitanja.
      
       Izdavačka kuća NIN-a je objavila knjigu Brane Petrovića, koji je kao veoma ugledan pesnik sa zapaženim uspehom pisao za novine. U tvom slučaju je obratno: baviš se novinarstvom, ali su tvoji tekstovi ocenjivani kao literarne minijature. Gde ti vidiš granice između novinarstva i književnosti?
       - Granica je jasna i nju određuje vreme. Književni tekst je otporniji, duže traje i, ako je vrhunski, opstaje uprkos menama ukusa i ljudi. Novinski tekst je u najboljem slučaju izraz duha vremena, dokument o nečem što prolazi. To je nešto za jednokratnu upotrebu. Ali i to valja lepo upakovati. U suštini, novinarstvo je zanat koji se može nadgraditi i time se dobro novinarstvo razlikuje od prosečnog. Moj slučaj je jednostavan: uhvatio sam nekakav ton koji se publici uglavnom dopada, često uspevam da ga održim, i to je sve. Slučaj Brane Petrovića je poseban. On je jedan od retkih vrhunskih književnih stvaralaca sa razvijenim novinarskim sluhom, on, prosto, ume da piše za novine, a da zadrži duh i dubinu književnog čina. Od njega se može učiti kako se to radi. Radujem se svakom njegovom tekstu.
       Izdavačka delatnost NIN-a nije krenula preširoko i preambiciozno; ograničavajući faktor bio je novac. S druge strane, zaključili smo da je zasad dovoljno i vredno među korice knjiga sabrati priloge zapaženih NIN-ovih autora kakvi su još profesor Ivan Klajn, koji na duhovit način razrešava jezičke nedoumice i svojim prilozima daje društvenu dimenziju, i ugledni zagrebački autor Igor Mandić. Valja napomenuti da je Mandić prvi hrvatski intelektualac koji je došao da poseti Beograd posle raspada prethodne Jugoslavije, da je prvi, a možda i jedini osudio NATO agresiju na SRJ, i veliko je zadovoljstvo što je NIN prvi objavio knjigu jednog hrvatskog autora posle svega što se dogodilo.
       Nije bez značaja ni činjenica da su sve četiri dosad objavljene knjige u ediciji NIN finansijski pokrivene i da se odlično prodaju.
      
       Da li često pomišljaš da je tvoj posao uzaludan ili se umoriš od opisivanja ljudi koji su običnim ljudima naprosto neopisivi?
       - Patetično i fatalistički rečeno, sve je uzaludno, a do pre nekoliko dana kod nas je bilo i uzaludnije, činilo se da nema izlaza, da se ništa ne može pomeriti i promeniti. Na sreću, može. I sam narod se promenio. Što se tiče ljudi koje sam opisivao, oni su toliko folklorni da se uvek ima šta o njima reći. Birani su tako da budu opisani, a kad zatreba - i otpisani. Potrošna roba! Međutim, nemaju svest o tome, ne pomišljaju na kraj, iako im je kraj neumitan. Junak klasične ruske literature kaže: ako te neko pljune, obrišeš se i ideš dalje. Oni podsećaju na tog junaka, idu dalje.
       Nisam se samo ja umorio od njih. Videli smo, prošle nedelje, da se cela nacija umorila, trgla se i rekla im ne.
      
       U kojim slučajevima si o tvojim junacima pisao na osnovu tvog poznanstva, a ne na osnovu činjenica? Kada si o ljudima, koji su u javnosti izrazito nepopularni, pokušao da taj utisak ublažiš?
       - Ne sećam se da sam pokušao da ublažim utisak o ljudima koji su u javnosti izrazito nepopularni. Zašto bih? Ako oni moraju da lažu, ja ne moram. Događalo se nešto drugo - da napišem tekst o nekome, pa tek onda da ga upoznam. U nekoliko slučajeva taj drugi utisak bio je povoljniji. Rekao sam već u novinama: Zoran Lilić je delovao potpuno civilizovano, dobronamerno, uljudno, ni nagoveštaja uobičajene arogancije vlasti. Možda zbog toga više i nije na vlasti. Jeste, pripadao je establišmentu, bio je bespogovorni poslušnik, ali do izvesne granice. Izgleda da stvarno nije mogao ispod praga dostojanstva, niže od sebe. Ali takvi su retki. Obično mi jetko kažu: samo ti piši. I idu dalje.
      
       Novinari nerežimskih medija su u protekloj deceniji, čini se, zaboravili kako izgleda afirmativni tekst o nekoj ličnosti, stranci ili društvenoj pojavi. Plašiš li se da ćeš, kada Srbija postane demokratska zemlja, izgubiti motive za neke nove junake našeg doba?
       - Teško je bilo pisati afirmativne tekstove. Čovek prosto nije imao za šta da se uhvati. Ono malo lepih događaja gušilo se u opštem beznađu, spasavalo nas je samo nušićevsko doživljavanje Srbije. Duh, to je valjda jedino što je srpskom narodu ostalo. Teško je samo od toga živeti, ali se jedino tako može preživeti.
       Ne bojim se da ću izgubiti posao; ako treba, učiću da pišem afirmativne tekstove. Nadam se da će ih neka druga vlast zaslužiti. Voleo bih, na primer, da napišem da je Srbija pravna država i da se ne postidim.
       I još o tzv. afirmativnom novinarstvu. Ima dovoljno kolega iz režimskih medija koji su se svikli na pravilan i podoban ton; neće im biti teško da pređu na pravu stranu. Već prelaze. Doduše oprezno, kako im i priliči.
       Ali, da se ne zavaravamo. Uvek će biti junaka našeg doba pogodnih za opisivanje i uveseljavanje publike. Bojim se da nam nikad neće biti dosadno. Takvi smo ljudi.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ