Obnova vere nije donela rezultate koje su najavljivala neumerena obećanja

      Nema sumnje da su današnji izazovi religiji podignuti vrlo visoko, zahvaljujući u prvom redu nekim javnim izjavama sveštenih velikodostojnika koje su podstakle ogromna očekivanja. U osnovi, prostor nekadašnje Jugoslavije može se posmatrati kao pravi teren provere za takva očekivanja.
       Prvo, ne bi moglo biti nikakve sumnje da se takvi izazovi mogu sagledavati, na primer, i kao proizvod tvrdnje kakvu je papa Pavle VI izrekao u svom obraćanju Generalnoj skupštini UN 1976. godine, podvlačeći da je Katolička crkva "osvedočena u čovekoljubivosti", kao i nedavno ponovljena izjava pape Jovana Pavla II da je ta ista crkva predvodnik "jedne nove civilizacije mira i ljubavi". Nedavni događaji u bivšoj Jugoslaviji mogu se legitimno analizovati projektovanjem na pozadinu određenu takvim tvrdnjama, i mogu se posmatrati i kao moguć teren provere na kojem se na delu dokazuju ili ne dokazuju tvrdnje o "osvedočenoj čovekoljubivosti" ili iskrenoj posvećenosti "jednoj novoj civilizaciji mira i ljubavi". Štaviše, nema sumnje da takav izazov može takođe da proiziđe, primerice, i iz likovanja pape Vojtile 1990. u Rimu i 1991. u Pragu, da je "Bog pobedio na Istoku".
       Drugo, sećamo se veoma velikih očekivanja u pogledu verovatne i dobrodošle uloge religije u bivšoj komunističkoj Istočnoj i Centralnoj Evropi u pokretanju i podsticanju unapred očekivanog i dobrodošlog talasa neophodnog verskog oživljavanja u sekularizovanoj Zapadnoj Evropi koju je P. Berger nedavno opisao kao prostor "sadašnje katastrofe za crkvu". Takva očekivanja podvučena su u nedavno naglašenoj sintagmi "Ex Oriente lux". Vredno je podsetiti da je kardinal Kenig pre mnogo godina optimistički tvrdio da će "hrišćani sa Istoka dati lekciju onim sa Zapada"...
       I za istočno hrišćanstvo su vezana slična očekivanja posle pada komunizma. Za ilustraciju može se citirati Grčko teološko društvo koje je na svom godišnjem sastanku 1990. godine konstatovalo: "Posle urušavanja marksističko-lenjinističkih režima i potpunog promašaja kapitalističkih sistema u nastojanjima da se obrazuju humane zajednice..., pravoslavlje je jedina mogućnost za ujedinjenu Evropu da postane zajednica s ljudskim likom." Ili, D. Đorđevića koji je rane 1991. godine optimistički pisao da je "zahvaljujući eklipsi socijalističke ideologije stvorena društvena, kulturna i duhovna klima vrlo povoljna ne samo za obnovu Pravoslavlja već i za njegov procvat". On je očekivao da će pravoslavna vera svakako ponuditi "milionima ljudi ljubav i mir, blagostanje i trpeljivost. Da će ponuditi mogućnost da se nađe smisao života i razlog za življenje, kao i osećanje ravnoteže i stabilnosti" čiji će vrhunac biti u "trajnoj emancipaciji čoveka u njegovoj duhovnosti".
       Neko bi mogao citirati i Aliju Izetbegovića koji je pisao da "islam nikada nije hteo da bude samo nacija". Hoće da bude narod koji poziva na dobro i sprečava zlo, i time, dakle, obavlja moralnu funkciju. Za buduće i praktične ljudske napore islam znači poziv da se stvori čovek kao nosilac harmonije između tela i duše i društva, čiji bi zakoni bili objašnjeni na način da odslikavaju tu harmoniju a ne da je podrivaju."
       Treće, izgleda da je prostor bivše Jugoslavije istorijski bio pripremljen da bude oblast u kojoj će se na delu dokazivati iskrenost i održivost ekumenskih proklamacija. To je prostor na kojem bi ekumenske ideje i ekumenska praksa mogle biti potvrđivane na nivou svakodnevnog života. Ako se Alster ili Severna Irska mogu smatrati jednim od evropskih probnih terena za ekumenizam na delu, onda je prostor bivše Jugoslavije od kasnih osamdesetih mnogo relevantniji.
       Prema tome, izgleda sasvim razumno tvrditi da su izazovi religiji, uopšteno rečeno, gotovo beskrajni, i da su u sadašnjem vremenu uključili u sebe više nego obično stepen i intenzitet humanitarne i dobrotvorne aktivnosti, tradicionalne za sve verske institucije i organizacije u slučaju oružanih sukoba i rata. Da svedemo. Veliki izazovi religiji i religioznim institucijama proizilaze iz tri ključne činjenice: a) raspad komunizma otvorio je nove mogućnosti za religiju i religiozne institucije eliminišući nekadašnje institucionalne pritiske na religiju i pretvarajući religiju od teizma bez javnih funkcija u teizam s nekim ključnim javnim funkcijama i u politički legitimnu instituciju prvog reda, b) dominirajuće političke strategije koje zasada karakterišu tranzicione procese uključuju i politizaciju religije i religizaciju politika (R. Robertson) kao i politizaciju verskih pripadnosti i verskih razlika, i v) veoma velika očekivanja u pogledu uloge religije posle raspada komunizma, kao i njena uloga u tranzicionim procesima.
      
       DR SRĐAN VRCAN