Bil Klinton: "Ni opozicioni kandidat se nije slagao sa našom politikom na Kosovu. Ali, ko god bio novi lider Srbije, on treba pre svega da vodi računa o interesima naroda Srbije"

      Jugoslovenski građani imali su ovih dana pametnija posla. Ali da su imali vremena ili živaca da prate nagle zaokrete u izjavama američkih zvaničnika o Jugoslaviji, ugledali bi smešan i tužan prizor: Klintonovu administraciju kako se upinje da sebi pripiše zasluge za izborni poraz Slobodana Miloševića, u nastojanju da tako prebriše čitav niz katastrofalno pogrešnih poteza kojima je u proteklih osam godina direktno pomagala Slobodanu Miloševiću da produži svoju vladavinu nad Srbima.
       Sa malo zlobe, moglo bi se reći da je posredi klasičan pokušaj preotimanja demokratske volje srpskog naroda i izborne pobede Vojislava Koštunice od strane jedne vlade koja je u više navrata delovala kao direktni pomagač i saučesnik Slobodana Miloševića u kršenju sloboda i prava jugoslovenskih građana svih vera i nacija.
       Počelo je nekoliko dana pre DŽU izbora, kada su se u američkoj štampi neočekivano počeli pojavljivati napisi o tome koliko je novca iz različitih američkih programa za prekomorski razvoj demokratije otišlo u Srbiju u nastojanju da se sruši režim Slobodana Miloševića. Katkad i sasvim neverovatni podaci o dolarskim iznosima počeli su svakodnevno da cure iz administracije koja je pre više meseci zavela embargo na informacije o sličnim programima pomoći Srbiji i zabranila njihovo objavljivanje. Nastavilo se nespretnostima u nedelju, na dan izbora, kada su Amerikanci u neizvesnosti lavirali između tvrdnji da su izbori lažirani i straha da ne zalupe unapred vrata izbornom priznanju u slučaju da opozicija pobedi. Vrhunac je ipak bilo likovanje Bila Klintona, Ala Gora i Medlin Olbrajt u prvim danima posle izbora, kada su se takmičili u tome ko će od njih brže i bolje podeliti radost srpskog naroda u pobedi.
       Da Srbi u to vreme nisu imali preča posla, isprazna hvalisavost lidera demokratskog sveta pokvarila bi im zadovoljstvo pobede. Istini za volju, Amerikanci tu zapravo i nisu prednjačili u neukusu. Za tri koplja ih je nadmašio britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk, koga smo po sličnim ispadima zapamtili još iz prošlogodišnjeg bombardovanja. Zapretio je batinom NATO, uz izjavu da je "Milošević danas pobeđeni predsednik slomljene kičme". Sam Milošević verovatno i dan-danas žali što na izborima za predsednika Jugoslavije nije mogao da izađe na megdan protivniku po svom izboru: Bilu Klintonu, Toniju Bleru ili Robinu Kuku, jedinim ljudima koje je bez po muke mogao da pobedi, u svako doba i po bilo kom izbornom zakonu.
      
      
       Sankcije
       Ne treba, naravno, zamerati svetu koji je Milošević toliko puta nadmudrio i ponizio što se raduje njegovoj nevolji. Srbi Miloševića, međutim, ne teraju sa vlasti zbog toga što nije bio po volji Bilu Klintonu i Toniju Bleru, već zbog toga što je izdao i izneverio demokratska stremljenja i najdublje slobodarske težnje srpskog, a ne britanskog ili američkog, naroda. No, izbor Vojislava Koštunice za predsednika Jugoslavije, kada bude potvrđen u zemlji, daće Zapadu verovatno u najskorije vreme priliku da dokaže ima li ili nema istine u tvrdim zakletvama lidera zapadnog sveta da Srbi nisu meta njihovog progona i da njihove krstareće rakete nisu vijale malu Milicu iz Batajnice, već nedemokratski režim Slobodana Miloševića. Uoči izbora Zapad nam je svakog dana poručivao da je ovo čas da Srbi pokažu jesu li zreli za demokratiju. Srbi su na najboljem putu da svoj ispit polože, a Zapadu će se verovatno skoro ukazati prilika da polaže svoj: ukidanje sankcija i silnih obruča izolacije u kojima je Srbe godinama držao zatočene.
       Sudeći po izjavama koje pljušte iz zapadnih prestonica, na ukidanje sankcija neće se, po priznanju stvarnih izbornih rezultata za predsednika Jugoslavije, morati dugo da čeka. U prvi mah se, doduše, mogla uočiti izvesna razlika u držanju lidera starog i novog sveta. Amerikanci su bili nešto neodređeniji od Evropljana, a opozicioni prvaci u Evropi nešto manje dorečeni od državnika na vlasti u pogledu brzine ukidanja sankcija. No, ako Zapad ne laže, onda Jugoslaviju od ukidanja svakovrsnih sankcija deli jedino priznanje pravih izbornih rezultata, onih u kojima se slažu svi zapisnici sa izbornih mesta osim onih koje poseduje fantomska "Savezna izborna komisija" što je u utorak uveče proglasila "prve privremene rezultate" po kojim se za predsedničke izbore mora ići u drugi krug.
       Tu ništa ne menja činjenica da ni Vojislav Koštunica, čovek koji je u neravnopravnoj izbornoj trci pobedio Slobodana Miloševića za mesto predsednika Jugoslavije, nije čovek po volji Zapada. Za ukus Zapada koji je demonizovao ne samo Miloševića već i Srbe i Srbiju, i za koji je svaki Srbin koji nije odobravao bombardovanje srpskih gradova, preterano nacionalistički nastrojen, Vojislav Koštunica sa svojim razumevanjem srpskog nacionalnog interesa pati od "viška" nacionalnih osećanja. Ali Slobodan Milošević za Zapad predstavlja tako veliki izvor frustracija da će olakšanje što ga na toj strani sveta izaziva njegov skori odlazak sa vlasti više nego kompenzirati ma koje zamišljene nedostatke Vojislava Koštunice. To će ujedno biti i njegov nehotični "poklon" Koštunici i Srbima na rastanku. To se jasno videlo prošlog utorka na Pravnom centru DŽordžtaun Univerziteta u Vašingtonu, gde je američki predsednik Bil Klinton održao predavanje u kom su zapaženo figurirali izbori u Srbiji, a implicitno i politička i nacionalna uverenja Vojislava Koštunice. Zbog uvažavanja sa kojim je američki predsednik govorio o obe stvari, vredi doslovno citirati jedan deo tog izlaganja:
       "Posle ovih izbora, ne smemo više potcenjivati rešenost naroda Srbije da za sebe traži slobodu. Niti bi Amerikanci trebalo da potcenjuju meru do koje su ovi izbori zapravo stvar Srbije, njenog naroda i njene budućnosti. Naprotiv, ni opozicioni kandidat se takođe nije slagao sa našom politikom na Kosovu. Ja nemam iluzija da bi nova vlada u Srbiji automatski dovela do približavanja naše dve zemlje, a ko god bio novi lider Srbije, on treba pre svega i na prvom mestu da vodi računa o interesima naroda Srbije. Ali ako se volja naroda bude poštovala, vrata i Evrope i sveta za Srbiju će ponovo biti otvorena. Mi ćemo sa svojim saveznicima da preduzmemo mere da se ukinu ekonomske sankcije i da srpski narod, koji je toliko propatio, konačno dobije priliku da živi normalno. Nadam se da dolazi taj dan."
      
      
       Mezimac
       Izbori su, istina, održani za predsednika Jugoslavije, a američki predsednik upadljivo je propustio da to primeti, govoreći isključivo o lideru Srbije. Amerikanci nerado govore o Jugoslaviji, a pogotovo to nerado čini gospođa Olbrajt koja za tu zemlju najčešće koristi sintagmu "ono što je nekad bilo Jugoslavija". Šefica američke diplomatije je u žaru Koštuničine izborne pobede, kojom je požurila da se samo dan posle izbora pohvali na sednici senatskog Odbora za spoljnu politiku, ravno sedam puta pomenula Jugoslaviju. Zato što je reč o gospođi Olbrajt, osobi koja je valjda "najzaslužnija" što je američka politika na Balkanu u našoj zemlji proizvela ovako katastrofalne posledice i koštala života hiljade nevinih građana, treba i nju doslovno citirati:
       "Jugoslavija spada u Evropu kao slobodna i nezavisna država, sa tržišnom ekonomijom, demokratskim institucijama i vlašću koje se narod ne boji i koja se ne boji naroda."
       Kao ni Zapad u celini, Olbrajtova ni sada neće žuriti da prizna sve svoje promašaje i greške. U svedočenju pred senatskim odborom, na primer, američki državni sekretar ni jednom rečju nije spomenula da je stranka Slobodana Miloševića zadržala kontrolu nad saveznim parlamentom zbog toga što je Milo Đukanović odlučio da bojkotuje jugoslovenske izbore, delom i iz puste želje da ga to približi položaju šefa nezavisne države. Nije, dabome, bilo reči ni o tome da ga je gospođa Olbrajt na kraju podržala u nameri da te izbore bojkotuje. Glavni mezimac američke demokratije koštao je Srbe jedne važne demokratske pobede. Teško je shvatiti da je tu bila posredi ma kakva briga za demokratiju.
       No, kad je već reč o Milu Đukanoviću, treba reći da Amerikanci ne žive u zabludi u pogledu njegove privrženosti demokratskoj formi, kao ni iskrenosti njegovih namera. Kada u Stejt departmentu govore o Đukanoviću "off the record", Amerikanci vide sve rupe u njegovom (ne)poštovanju demokratske procedure, ali ističu da je izabran slobodnom voljom naroda, na slobodnim izborima, i da je to za njih dovoljno. Ako se taj isti princip primeni na Vojislava Koštunicu kada njegova izborna pobeda bude kod kuće i zvanično priznata, onda za Srbiju više u Americi nema zime. U prošlonedeljnom razgovoru sa grupom jugoslovenskih novinara, zvaničnici Stejt departmenta kategorički su na pitanja o tome kako se u vašingtonskim kuloarima moći gleda na Vojislava Koštunicu, koji će po svemu sudeći za Amerikance biti tvrd orah i voćka čudnovata, ponavljali da je "sasvim nešto drugo imati posla sa demokratskom vladom koja ima legitimitet: ima stvari u kojim se nećemo slagati, ali će celokupan kontekst, zbog demokratskog legitimiteta, biti znatno drugačiji".
      
       Cinkaroš
       Bez obzira na nastojanja vodećih američkih političara u odlasku da svoju jugoslovensku politiku predstave što uspešnijom i da se tako legitimišu kao kreatori Koštuničinog izbornog uspeha, osnovni je građanski red priznati da u Stejt departmentu na jugoslovenskim poslovima posle odlaska Roberta Gelbarda kao glavnog izaslanika za Balkan duvaju neki novi, sveži vetrovi. Jugoslovenski novinari, među kojim je bio i izveštač NIN-a, bezmalo su se zaprepastili kada su na nekadašnjem Gelbardovom položaju zatekli mladolikog diplomatu čija se analiza predizborne situacije u Srbiji u dobroj meri poklapala sa njihovom. DŽim O'Brajen, pravnik koji se jugoslovenskim poslovima bavio još kad je učestvovao u pisanju dejtonskog ustava za BiH, nema ništa od Gelbardovog poslovično arogantnog i pomalo siledžijskog pristupa. (Ovih je dana, uzgred budi rečeno, prestonički dnevnik "Vašington tajms" obavestio čitaoce da je Robert Gelbard, sada na položaju američkog ambasadora u Indoneziji, dobrano antagonizirao svoje domaćine koji mu zameraju što ne razume da u azijskoj sredini njegovo ponašanje, koje je možda bilo "primereno Balkanu", odskače od merila pristojnosti. Viđen je, pored ostalog, kako jednom državnom službeniku preti upirući mu prst u prsa.) Prošla su vremena kada je Gelbard u odori "anonimnog američkog diplomate" udarao packe srpskim opozicionim političarima i cinkario "Njujork tajmsu" Zorana Đinđića i Vuka Draškovića kao uobražene ili oportunistički nastrojene političare, vršeći kadrovsku diferencijaciju u srpskoj opoziciji po uzoru na boljševičke metode.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ