Pobednici, Vojislav Koštunica i Demokratska opozicija Srbije, svakako, imaju razloga da se raduju. Ali bi i za njih bilo vrlo uputno da ne zaborave da su šansu dobili pre svega zato što je njihov rival ovoga puta izgubio, jer nije dobro savladao lekciju iz političkog bukvara i morao je zbog toga da bude kažnjen

      Izbori, valjda, mogu i političarima da posluže za izvlačenje korisnih pouka. Naravno, samo onima koji imaju nešto političkog sluha i koji su još spremni da uče na svojim greškama. U svakom slučaju, prva lekcija u bukvaru za političare-početnike, kao i za političare-ponavljače, glasi: narod se ne može prevariti! Možda jednom. Možda privremeno. Ali, dugoročno zasnivati svoje kalkulacije na verovanju da se narodu može prodati rog za sveću uvek je za političara veoma opasno. I, po pravilu, skupo se plaća.
       Ono što se dogodilo u nedelju, zaista, nisu bili obični izbori. To je - sada više nema sumnje - bila prava politička lekcija. Ali i neka vrsta kazne za besprimernu političku bahatost i prezir iskazan prema sopstvenom narodu.
       Lucidni pesnik kaže da su ovi izbori bili neka vrsta testa inteligencije, koji je narod sa uspehom položio. Mnogi zvaničnici ovdašnjeg režima i njihovi sateliti, očigledno, nisu. Predsednik JUL-a LJubiša Ristić je, analizirajući prve izborne rezultate, u ponedeljak govorio o "budalaštinama preziranja našeg naroda", koje ispoljavaju oni što lažu od početka i unapred proglašavaju nekakve lažne pobednike na izborima... Ipak, ostalo je nejasno zašto je taj gospodin pomenute kvalifikacije pripisao isključivo "onima iz inostranstva". Zašto bi, naime, ovdašnji političari, koji besramno lažu od samog početka, i na taj način sve vreme demonstriraju prezir prema sopstvenom narodu, sada trebalo da budu amnestirani? Uostalom, budući da je narod u tom "predmetu" konačno presudio, gubitnicima na izborima preostaje, čini se, još samo da pokušaju da - menjaju narod!
       Otkako je Bertolt Breht pre ravno pola veka poetski ovekovečio ideju o "menjanju naroda", uvek se iznova u politici javljaju ignoranti koji poeziju, očito, ne čitaju. Ili, tobožnji srpski levičari, koji prema Brehtu, izgleda, gaje prezir zato što je bio Nemac... Kojima je pogled put dalekog istoka, očito, važniji od ideja slobode, jednakosti i pravde...
       Nema, dakle, sumnje da je upravo odluka vladajuće leve koalicije u Srbiji, oličene u Slobodanu Miloševiću i njegovoj supruzi, da sve svoje neistomišljenike, sve građane koji izražavaju težnju da žive u normalnoj, demokratskoj državi, bez straha za svoju budućnost, proglase za "poturice", "izdajnike", "NATO plaćenike", ili da ih nazivaju pacovima, hijenama, kolmovanim pudlicama..., imala svoju visoku političku cenu koja je na ovim izborima morala da se plati. Svoju političku cenu imala je, bez sumnje i odluka da se ućutkaju brojni nezavisni i profesionalni informativni mediji i da se potom narodu nasilno pokuša utuviti u glavu nešto što, jednostavno, ne pije vodu: da dva i dva nisu četiri, i da je belo, u stvari, crno...
       Gadosti i bljuvotine, besprimerne klevete, stupidne izmišljotine, gluposti i lagarije, koje je sve vreme u agresivnom maniru sipala režimska propagandna mašina, narodu su se, jednostavno, smučile. Nema tih para, niti tih majstora za politički marketing koji bi za promociju kandidata Demokratske opozicije Srbije ovoga puta učinili više nego što su za njih učinili pojedini prvaci režima, ili gulanferi na uredničkim položajima u RTS-u, Tanjugu, "Borbi", "Politici"...
       Svoju političku cenu imalo je, naravno i veliko angažovanje policije u predizbornoj kampanji i nekontrolisana upotreba policijske brutalnosti. Nastojanje da se mladim ljudima, kojima je ovaj režim prethodno oduzeo sve što im se moglo oduzeti, batinama uteruje strah u kosti, bilo je po režim zaista pogubno. Mislili su, valjda, da mogu baš sve što im se prohte. A zaboravili da se sve vraća, i sve plaća....
       Slobodan Milošević je, još jednom, načinio veliku grešku u računu. Ishodovao je promenu Ustava SR Jugoslavije po meri sopstvenih političkih ambicija, a zatim raspisao izbore i izdiktirao izborna pravila kakva mu najviše odgovaraju, stavljajući sve svoje rivale u krajnje neravnopravan, gotovo ponižavajući, položaj. I, na kraju, na tim izborima doživeo težak poraz. Da se ponašao drugačije, da je svoje neistomišljenike i političke rivale tretirao na način primeren pravilima političke utakmice u demokratskom društvu, i da je tako svim građanima ove zemlje, bez obzira na njihova politička uverenja, ukazao dostojno poštovanje, verovatno bi ostvario daleko bolji rezultat. Ali, za njega je sada već kasno. Gotov je.
       Uostalom, i svi drugi koji su ovom prilikom posegli za nekakvim sitnim računicama, pokušavajući ponešto da ušićare, poput Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja, ili Mila Đukanovića, koji je - sticajem okolnosti - sve vreme objektivno radio za Miloševića, ostali su uglavnom kratkih rukava. Jer, ta vrsta sitne političke "matematike" nikome do sada nije donela veliku sreću, i neće je doneti ni ubuduće.
       Pobednici, Vojislav Koštunica i Demokratska opozicija Srbije, svakako, imaju razloga da se raduju. Ali bi i za njih bilo vrlo uputno da ne zaborave da su šansu dobili pre svega zato što je njihov rival ovoga puta izgubio, jer nije dobro savladao lekciju iz političkog bukvara i morao je zbog toga da bude kažnjen.
       To se u Srbiji ne oprašta.