Kažete da su vam pristupili ćerka i sin Draže Mihailovića. Međutim, neki misle da ste ih prisilili, da je to u stvari, bio jedan propagandni trik za Zapad?
       - To nije tačno. Mi smo vodili borbe za oslobođenje Valjeva, 1944. i posle dok smo se odmarali, meni javljaju: "Hoće jedna djevojka da razgovara sa vama. Izgleda da je ćerka Draže Mihailovića." Stvarno dođe ta mlada djevojka, kaže: "Ja sam Gordana Mihailović, ćerka Draže Mihailovića, ja sam skojevka i ja hoću da se borim." "Pa, dobro, kako to, vaš otac je na jednoj strani, a vi..." "Pa, moji otac i majka su se rastali, ja i moj mlađi brat smo za partizane, ja sam sama skojevka, i on će doći posle mene." A njen stariji brat bio je na Dražinoj strani i on je poginuo kod Sutjeske u borbi sa partizanima.
       Ona je bila stvarno dobra, poštena djevojka, i kad je došao Vrhovni štab naredili su nam da pošaljemo Gordanu i Branka u prateći bataljon. Oni su tamo bili jer se Vrhovni štab bojao da im se nešto ne desi, da ne poginu. Ja sam se poslije interesovao za tu malu Dražinu i čuo sam da je ostala stvarno dobra djevojka, da ima svoju porodicu itd. Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca 6. divizije da porazgovaramo, ali nije dolazila.
      
       I 1946. godine streljan je Draža Mihailović. Zapanjujuće je da niko ni danas ne zna gde je sahranjen "državni neprijatelj broj 1". Znači li to da je Draža zverski likvidiran i da se egzekutori toga čina i dan-danas stide? Naime, priča se da su za Dražu pet dana pred streljanje, pripremali pse kojima nisu davali hranu i posle su ga bacili u živi kreč?
       - Ja znam, što se suđenja Draži Mihailoviću tiče, i uopšte taj odnos prema Draži Mihailoviću, iz priča drugova, između ostalih i Miloša Minića koji je bio tužilac. Posle rata, ja nisam bio u Jugoslaviji, pa sam razgovarao i sa ovima koji su hvatali Dražu Mihailovića, između ostalih i onaj Đoka Nešić, narodni heroj. Tačno je da su se presvukli, neki uži član Partije, ne znam koji, imao je tu grupaciju partizana koji su se predstavili kao četnici. Došli su kod Draže Mihailovića i on ih je primio. Pričao mi je poslije ovaj Nešić kada su dobili naređenje da ga razoružaju kako je bio strašno iznenađen. Mislio je da su to sve njegovi ljudi, četnici. I oni su ga uhvatili. Zna se i to da je i onaj, kako se zvaše, onaj njegov saradnik, i on je tu nešto pomogao. Znam, dalje, da je Draža bio zatvoren, da je pisao neke svoje uspomene i to je poznata stvar. Bilo je javno suđenje. I on se branio. Miloš Minić je bio državni tužilac, i Vojni sud je njega osudio na smrt. To je sasvim čista situacija, postojao je čitav elaborat njegovog suđenja.
       Ja ne znam koji je razlog što nisu otkrili gdje je on sahranjen. Nemam pojma o tome, ali znam da je negdje na nekom igralištu kod Save, tako sam čuo kod... Ali ne znam tačno gdje. Razlog je valjda bio što je u takvoj situaciji postojao četnički uticaj posle rata. Valjda su ocenili da ne bi bilo dobro da se zna gdje je, ne znam. Ali ja to ne opravdavam.
      
       Zar nije malo čudno da kao šef KOS-a to niste znali?
       - Ja sam u to vrijeme bio na školovanju u Sovjetskom Savezu. Obajveštajnom službom sam se bavio kratko vrijeme. Bio sam u kontraobavještajnoj službi načelnik jedno vrijeme i što se naše kontraobaveštajne službe tiče, mi smo baš imali dobre mladiće. To je izabrani kadar. Da kažem da su i oni pravili neke manje greške, ali to su bili čestiti ljudi.
      
       Kako to da se niko do danas nije pojavio da kaže gde je sahranjen Draža kad se zna da je najmanje deset ljudi moralo znati gde je on sahranjen?
       - Ja mislim da je Krcun prvi znao gdje je on sahranjen. Sigurno je da je znao.
      
       Znao je i Miloš Minić sigurno.
       - Vjerovatno.
      
       Zašto Miloš ne kaže danas zašto hoće tajnu da odnese u grob?
       - Nije to u redu.
      
       Znači li to da je Miloš veran zakletvi, da ništa o tome neće da priča?
       - Miloš nije ni znao kakve smo mi borbe vodili sa Dražom Mihailovićem, pa smo mu mi objašnjavali. Tako da on ne zna šta se dešavalo sa Dražom. On je na kraju došao. On ga je saslušavao i u svojoj knjizi vrlo objektivno piše. Ali ovo sve što se krilo, nema razloga da se krije gdje je grob.
      
       Logično bi bilo da se krije jedino ako je on stvarno zverski likvidiran pa onda nema šta da se sahrani?
       - On je bio na sudu, ko da mu se sveti? Samo je streljan, niko ga nije mučio, siguran sam.
      
       A otkud onda priče o zverskoj likvidaciji?
       - Nisam bio tu da mogu da kažem činjenice.
      
       Čudi me kad ste se vratili iz Rusije da vas to nije interesovalo?
       - Znam da je bilo suđenje, da je osuđen i...
      
       Intervencija De Gola kod Tita ništa nije pomogla?
       - De Gol je poznavao Dražu Mihailovića, bili su u istoj školi "Ecole de guere". Tako da je De Gol cijelo vrijeme bio na strani Draže. To je što se tiče De Gola.
      
       Uskoro je razgovor o ovome nastavljen.
       Đoko Jovanić je ispričao: Ozloglašeni četnički komandant Jezdimir Dangić bio je uhapšen 1943. godine od strane Nijemaca. Prebačen je u NJemačku u zarobljeništvo. Pri kraju rata je uspio da pobjegne u Poljsku. Otud je uspostavio vezu sa Dražom Mihailovićem, inače ljubimcem. Vrhovni četnički komandant Draža Mihailović bio je oduševljen što je Dangić uspostavio vezu. Kada je u Poljsku ušla Crvena armija, Dangić se misleći da su to "njegovi" predaje. Međutim, na njegovo veliko razočaranje, Rusi ga isporučuju Ozni za Sarajevo. Ovi su znali da je Dangić bio u vezi sa Dražom. Ubijedili su ga da pristane na saradnju. Obećavaju mu život. Ispitivali su ga i privolili na saradnju. Dangić je pomogao Ozni da dođe u kraj u kojem se Draža sa svojim štabom i pratnjom skrivao u zemunicama pomognut od tamošnjeg naroda. Onda je on Draži najavio dolazak sa svojom grupom "četnika", preobučenih "oznaša". Četnički vrhovni komandant nije ni sanjao šta mu se sprema.
       Draža je na prevaru iznenadno uhapšen i prebačen u Beograd. A Dangić je poslije toga osuđen na smrt i strijeljan. Molba Dangićeve žene maršalu Titu za pomilovanje bila je odbijena.
       Dolazak Draže Mihailovića u beogradski zatvor bio je pakao za njega. U njegovoj sobi su se naizmjenično mijenjala četiri oficira Ozne svakih šest sati. Ispred Dražine zatvoreničke sobe bili su stražari-vojnici kojima su četnici ubili najbliže. Jedan od oficira Ozne - Živojin Žika Gavrilović pričao je kako su oni Draži svaki dan nosili u vojničkoj čuturici rakije, a to je bila njihova lukavost da ga opiju da se što više "otvori". Zanimljivo je da Draža nije vjerovao da će ga strijeljati. Kapetan Žika Gavrilović ga je pitao šta će da radi kada ga puste, a na to mu je Draža odgovorio: "Vratiću se svojoj kući i više se nikad neću baviti politikom". Draža je vjerovao da će De Gol uspjeti da ga oslobodi.
       Na Tita je i Staljin vršio veliki pritisak a i ostali. Tito je bio u velikoj dilemi jer je prijetila opasnost i da Staljin dovede Dražu na vlast. Dok se Tito lomio šta da čini Ruzvelt mu se javio telefonom i rekao mu: "Maknite Dražu!" Praktično i pre suđenja Draža je bio osuđen na smrt.
       Kad je poslije suđenja postao svjestan da je osuđen na smrt Draža se prosto izgubio. Djelovao je kao potpuno izgubljen čovjek. NJegova molba za pomilovanje bila je odbijena. I požurilo se sa izvršenjem presude.
       Ozna je sprovela Dražu do Lisičjeg potoka, tako da je Tito mogao da čuje rafal. Poslije toga Dražin leš su odnijeli na Adu Ciganliju gdje je spaljen.
      
       Zašto se spominje Kalabić kao izdajnik, koji je otkrio Dražu?
       - Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje.
      
       Zašto su se i mrtvog Draže toliko plašili?
       - Plašili su se da narod ne dolazi na Dražin grob kao na Meku.