NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Junaci Nemanje prvog stepena

"Želeli smo da i u Beogradu pozdravimo naše navijače, ali nam to nisu dozvolili", rekao je Vladimir Batez

      Olimpijske pobednike u odbojci, selekciju Jugoslavije i članove stručnog štaba, a sve kao junake i vrhunske patriote, na poslednjim 27. letnjim igrama u Sidneju, još uvek važeći predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević odlikovao je Ordenom Nemanje prvog stepena! Ovo odlikovanje, kako je saopštila agencija Tanjug, a prenela "Politika", dodeljuju se za naročite zasluge u predstavljanju države i građana Savezne Republike Jugoslavije. Na improvizovanoj tribini aerodroma "Beograd" u Surčinu priređen je doček odbojkašima, jedinim nosiocima zlatne medalje među 112 naših sportista koji su bili učesnici poslednjih olimpijskih igara u ovom milenijumu. Pred par stotina obožavalaca, za ovu prigodu lepo obučenih, uglavnom omladine iz Surčina i okolnih naselja, nadahnuto i patriotski govorili su Velizar Đerić, savezni ministar za sport i omladinu kao i Zoran Anđelković, ministar republički! Svima se na toploj dobrodošlici zahvalio Nikola Grbić, kapiten tima, a onda je usledio razlaz. Svi prema svojim kućama ili ko gde želi...
       Svi su, međutim, želeli u Beograd da pred masom naroda, kako se to događalo mnogo puta ranije i na istom mestu, nastave sa slavljem. Rečeno im je jasno i kratko - ne može" Put su blokirali izdajnici, a zna se ko su oni i kome pripadaju." Smer je okrenut prema Novom Sadu, jer većina odbojkaša Jugoslavije potiče sa vojvođanskih ravnica. Orden niko nije ni spomenuo!
      
       U Novome Sadu, hej...
       Na Trgu slobode više desetina hiljada Novosađana dočekalo je da pozdravi olimpijske šampione. Na bini ispred Gradske kuće pojavili su se Vladimir i Nikola Grbić, Đula Mešter, Andrija Gerić, Vladimir Batez, Vasa Mijić, Slobodan Boškan, Veljko Petković i selektor Zoran Gajić. Sa njima, naravno, u publici bili su i njihovi roditelji, koji se samo iz sebi znanih razloga nisu pojavili na aerodromu, što su do sada uvek činili!
       Svi reprezentativci su se obratili Novosađanima, a jedan od najiskusnijih Vladimir Batez je rekao: "Želeli smo da i u Beogradu pozdravimo naše navijače, ali nam to nisu dozvolili. Žao nam je zbog toga, i sa ovog mesta pozdravljamo sve one koji su nas bodrili i sve vreme bili uz nas."
       Teško da je neko u čitavoj Jugoslaviji mogao da vidi i čuje reči Vladimira Bateza. Dragoljub Milanović, generalni direktor RTS-a već ranije se potrudio da Smilja Božinić iz novosadskog studija ovakvu vrstu svetkovine ne prikaže ni slikom ni tonom. Batez se, u kasnijem obraćanju novinarima, samoinicijativno zapitao: "Ne mogu da shvatim onoliko malo sveta na Surčinu, tek stotinak tinejdžera. Ma, jasno mi je da su mnogi ljuti što smo pre Olimpijade išli na noge kod Milana Milutinovića, predsednika Srbije. Zar još neko misli da smo tamo išli dobrovoljno." Vladimir Grbić, večiti junak gotovo svih pobeda selekcije Jugoslavije nije bio preterano raspoložen za priču, a na pitanje kada će se ići na uručenje ordena, jetko je odgovorio: "Verujem da više neću igrati za reprezentaciju."
       Pored obećanog Ordena Nemanje prvog stepena, odbojkašima, pobednicima olimpijskog turnira u Sidneju pripada i nagrada od 150 hiljada nemačkih maraka, koju su utvrdili pre Olimpijade Savezno ministarstvo za sport i omladinu i Jugoslovenski olimpijski komitet.
      
       Oni nisu patriote
       "Podatkom da smo osvojili tri medalje (Šekarić - srebrnu, vaterpolisti - bronzanu, odbojkaši - zlatnu) moramo biti izuzetno zadovoljni i to je sasvim u skladu sa našim očekivanjima. Imali smo nadu da ćemo osvojiti još neki trofej, ekipni sportovi su bili kandidati za tako nešto, ali rukometaši nisu izdržali do kraja, dok su košarkaši neočekivano poklekli mnogo pre nego što je to bilo ko verovao da može da se desi", mišljenja je Đorđe Perišić, generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta.
       Na aerodrom Surčin istim avionom sa vaterpolistima, osvajačima bronzane medalje, stigli su večiti ljubimci, košarkaši Jugoslavije, koji su na Olimpijadi bili tek šesti. Zbog toga, valjda, i nisu bili "patriote", a to se od njih očekivalo. Nisu ni čuli prigodnu dobrodošlicu ministra, već su se sporednim putevima uputili ka izlazu. Uzaludna je bila novinarska trka za košarkaškim zvezdama. Niko nije hteo reč da prozbori i kada je bio "uhvaćen na delu". Glavni kouč Željko Obradović je iz Sidneja stigao u London. NJegova ranija izjava uglavnom je "okrivila" selekciju Kanade za debakl naše reprezentacije: "Radili smo krvavo, ali nas je jedna utakmica protiv Kanade povukla u ponor". I to bi bilo sve. Šta se zaista zbivalo na parketu i van hala u Sidneju, može da ostane mala tajna, ako već nije ono da su se posle utakmice dva Dejana, Tomašević i Bodiroga, šakama ubeđivali u ispravnost svojih poteza. Ostala je i zagonetka zašto na Olimpijadu nije putovao savezni selektor Dušan Ivković, inače nosioc ordena Nemanja treći stepen, koji mu je lično uručio Milutin Mrkonjić, pre roka za početak olimpijskog turnira. Ivković se brojnim prijateljima javio iz Atine, a svoj neodlazak u Sidnej objasnio je kao nepotrebu da bude prisutan, jer je očekivao sve naše pobede, naravno do finala. Tako su košarkaši imali peh kao i fudbaleri za šampionat Evrope, jer su završnicu svojih priprema imali u Hongkongu gde su, poznato je, doživeli fijasko sa protivnicima ispod svog renomea! Kada su u pitanju vaterpolisti, svi listom su nezadovoljni. Bronzana medalja je trebalo da bude zlatna: "Sistem takmičenja je bio takav da su Mađari sa dva poraza (jedan od Jugoslovena u predtakmičenju) došli do pobedničkog trofeja. Po igrama mi smo zaslužili više", mišljenja je naš najstariji igrač Aleksandar Šoštar. Ipak, sa bronzanom medaljom vaterpolisti su postali "mini patriote".
      
       Čestitka čestitku stiže
       Iz "petnih žila" tokom, a i posle Olimpijskih igara, Tanjug je našim sportistima posle gotovo svake pobede emitovao čestitke koje su im upućivali predsednik Srbije Milan Milutinović, republički premijer Mirko Marjanović, savezni ministar za informisanje Goran Matić, savezni ministar za inostrane poslove Živadin Jovanović, načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković, ministar odbrane Dragoljub Ojdanić, predsednik Narodne skupštine Srbije Dragan Tomić i već neizbežni Komitet za omladinu i sport Direkcije JUL-a, kao i Gradski odbor JUL-a Beograda. Predsednik Slobodan Milošević je, naravno, mudro ćutao i čekao konačan ishod i kako to dolikuje Vrhovnom komandantu tek po saznanju da je naša zemlja dobila i olimpijskog pobednika odlučio se kome će podariti orden!!!
       Kada se Olimpijada uveliko zahuktala, negde osmog dana, naši olimpijci su (24. septembra) izašli na glasanje. Glasačka kutija je iz Beograda preko Pekinga stigla u Sidnej. Mnogi su glasali, a neki i nisu iz opravdanih razloga, jer su se tog dana nalazili na sportskim borilištima. Iz konzulata u Beograd je stigla lepa vest: "Svi naši sportisti su ispunili građansku i patriotsku dužnost."
       "Nikada nisam bio u situaciji da treniram grupu rukometaša koju više interesuju događaji van rukometa, nego sam teren! Igrači su do poslednjeg dana vreme uglavnom provodili više na telefonu interesujući se za izbore i stanje u domovini, nego što su razmišljali o utakmici za treće mesto sa Španijom gde je pobeda značila medalju. U takvoj situaciji nisam ni mogao da psihološki pripremim ekipu za meč", jadao se savezni kapiten rukometne reprezentacije Veselin Vujović.
       Vujović, koji je na mesto saveznog selektora izabran uoči samog održavanja Olimpijade, umesto "najurenog" doktora Branislava Pokrajca, nije ni znao (?) da među izabranicima ima "aktiv" mladih socijalista. Mladim socijalistima, naravno, nije bilo lako. Na jednoj strani bili su izbori, a na drugoj medalja nadohvat ruke. Ne svojom voljom svu brigu sa sportskog terena i aktivne igre preneli su na razmišljanje o pobedniku na izborima. Tako je i bronzana medalja ostala sanak pusti. Rukometaši su dobili čestitke za osvojeno četvrto mesto, a i zbog pedantnog odlaska na izbore. Jedan drugi predsednik, Fidel Kastro sa Kube za svoje sportiste uvek je imao reči hvale i čestitke. U pozdravnom govoru kubanskim sportistima koji su se vratili iz Sidneja, Kastro je istakao: "Neki od poraza su bili sasvim opravdani, ostali su pokradeni. Kubanski vođa dalje smatra da je međunarodna sportska zajednica korumpirana. "Oni misle da će nas neutralisati na taj način. Više nego ikad, nastavićemo da osuđujemo 'odvratnu mafiju' koja preovladava u sportu", završio je svoju besedu Fidel Kastro...
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ
      
      
Strah od Miloševićevog mraka

Kako i zašto su odložene dve važne fudbalske utakmice selekcije Jugoslavije protiv reprezentacije Rusije i Farskih Ostrva, koje je trebalo da se igraju u Beogradu. "Crvena zvezda" kao povod!
       Zašto je "Crvena zvezda" morala prošlog četvrtka da igra revanš utakmicu prvog kola Kupa UEFA sa engleskim klubom "Lester sitijem" u Beču umesto u Beogradu? Ma koliko se režimska štampa, iz ljubavi prema "Zvezdi" i fudbalu, upinjala da dokaže (ne)moralnost Evropske fudbalske unije (UEFA) i da je Beograd, uprkos svemu, otvoren i najsigurniji grad na svetu, stvari izgledaju sasvim drugačije. Zaboravljena je samo jedna "sitnica": da su specijalne policijske snage, na prethodnoj evroutakmici sa kijevskim "Dinamom", na mig odozgo, zbog vređanja "lika i dela" Slobodana Miloševića, pretukle do teških telesnih povreda navijače "Crvene zvezde" na severnoj tribini stadiona. Eto zašto je bila validna odluka Izvršnog komiteta UEFA da se utakmica ne igra u Beogradu. Neki su, naravno, posle svega govorili da sve nije tako - "bio je mrak"!
       Samo devet dana od utakmice u Beču trebalo je da se u Beogradu odigraju dve kvalifikacione utakmice za šampionat sveta 2002. između selekcija Jugoslavije i Rusije (7. oktobra) i Farskih Ostrva (11. oktobra). Oba meča su odložena, prvi za 15. novembar, drugi za 25. april naredne godine. Iz Ciriha, sedišta Svetske fudbalske asocijacije (FIFA), stigla je jasna poruka: "Zbog komplikovane političke situacije u Jugoslaviji i u skladu sa svim događanjima, nemoguće je u zakazanim terminima organizovati dve međunarodne utakmice u Beogradu. U prethodnim razgovorima predstavnika fudbalskih saveza Jugoslavije i Rusije, a u dogovoru sa Fifom, bilo je predloga da se taj prvi kvalifikacioni meč igra u Rusiji, a revanš (2. juna) u Beogradu. Rusi su, posle pola časa konsultacija, odbili takvu ponudu! Ono što u FSJ, takođe, nisu želeli da veruju jeste da je Fudbalski savez Rusije već ranije, posredstvom svojih veza, pokušao da utanači kod FIFA da se utakmica igra na neutralnom terenu. Zbog onog "mraka" koji je već postao simbol našeg sportskog i životnog stradanja...
      
       Al. M.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu