NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Drž'te lopova!

Pošto je samo njegova vlast "naša sopstvena", a svaka druga marionetska, jasno je da se tobože autentična domaća vlast može ako zatreba braniti i silom

      Duh slobode je pušten iz boce, požar štrajkova i protesta širi se Srbijom, samo proizvodnja virtuelne realnosti napreduje. Režim koji se godinama održava na lažima i manipulacijama, uhvaćen u krađi glasova 1996. godine, pa i na predsedničkim izborima 1997, posle početne nesigurnosti nastavlja sa svojom propagandom na nivou Cige koji hvali svoga konja. Od građana se očekuje da veruju na "časnu pionirsku reč" ljudima sumnjivog izbornog poštenja, bez uvida u celokupan materijal i sravnjivanja, najblaže rečeno, konfuznih različitih brojki u nepotpisanom izveštaju famozne Savezne izborne komisije. Dalje, da bez ikakvih garancija u vidu novih izbornih komisija i ozbiljnih profesionalnih posmatrača, pristupe ponovnom glasanju za predsednika Jugoslavije. Počinju otkazi neposlušnima za primer, zaoštravaju se pretnje, štrajkači proglašavaju subverzivnim elementima u službi stranih agentura.
       Proizvođači stvarnosti po sopstvenoj meri iz dana u dan objašnjavaju kako je Demokratska opozicija Srbije najpre objavila jedan a zatim drugi broj glasova i kako za nju ne postoje stotine hiljade glasača na Kosovu. Po prinicipu "drž'te lopova", neubedljive urednice TV dnevnika ponavljaju otrcane fraze o izlasku istine na videlo i kratkim nogama laži, zaboravljajući da svaka rasprava o tome da li je Vojislav Koštunica dobio dva miliona i četiri stotine hiljade glasova ili dva miliona i dve stotine hiljade glasova istovremeno znači priznanje da u svakom slučaju iza njega stoji neuporedivo više glasača nego iza Slobodana Miloševića, čak i po izveštaju SIK-a.
       Obične građane, posebno one u manjim mestima, zapahnulo je dosad nepoznato osećanje slobode da se kaže sve, olakšanje što imaju dokaz, crno na belo, da su većina, a ne "šačica stranih plaćenika". Ako je neko i mogao poverovati u desetine miliona dolara koji stižu nevladinim organizacijama (čitaj: beogradskim intelektualcima) priču da NATO dolari stoje iza rudara u Lazarevcu, kamiondžija u Preljni, ili onih sudija u Prokuplju koji štrajkuju, više jednostavno nije moguće plasirati. Sitni trgovci, advokati, taksisti i frizeri odagnali su strah i zalepili natpise: Zatvoreno zbog krađe. Šta je sve pokradeno i koliko, dugo će se utvrđivati, ali čini se da su građani ovoga puta ozbiljno rešili da pokažu da život u ovoj zemlji zavisi od njih, a ne od Slobodana Miloševića. "On je za mnoge ovde bio bog, ali sada smo mu skinuli gaće, videli da nema onu stvar da prizna poraz i više nikada ništa neće biti kao pre", jednostavno objašnjava jedan opozicioni aktivista.
       Svoju verziju stvarnosti u obrnutom ogledalu ponudio je melodramatično i vođa trećine lično. Odsustvo osećaja za realnost poprimilo je groteskne razmere: predsednik zemlje koju sam ne može da obiđe vatreno je govorio o odbrani suvereniteta, najsiromašniju zemlju u Evropi pokušao je da zaplaši nekakvim budućim siromaštvom, kao najpoznatiji izvoznik mozgova iz izolovane zemlje govorio je o budućim opasnostima za našu nauku...
       Velikog osipanja u levičarskom vrhu ipak nema, mnogo je biznismena zainteresovano za ostanak u igri, ni Šešelj ni Crnogorci još nisu povukli neki radikalan potez. Suprotno izjavama o nemešanju u unitrašnjopolitičke rasprave, načelnik Generalštaba pregovara sa rudarima u štrajku. Plan je jednostavan: održati se kako-tako na vlasti do nedelje, a onda će uz mnogo priče o tome kako Koštunica zapravo nije smeo da izađe u drugi krug, na scenu stupiti prijateljske zemlje, socijalisti se nadaju čak 104, koje će priznati novog-starog predsednika.
       Pošto je samo njegova vlast "naša sopstvena", a svaka druga marionetska, jasno je da se tobože autentična domaća vlast može ako zatreba braniti i silom. U opsednutosti sobom kao jedinim mogućim čuvarom istine, Milošević nije čak iskoristio ni tolike mogućnosti povlačenja na rezervne položaje, koje bi mu i po Ustavu obezbedile ogroman uticaj. Izgleda da je za njega samo apsolutna vlast - vlast, i zato s pravom možemo strahovati da će jedino potpuni nestanak Slobodana Miloševića sa političke scene zbilja omogućiti promene.
       Da li je Milošević danas samo tigar od papira ili ranjena zver opasnija nego ikada? Posednici izvozno-uvoznih dozvola sigurno neće lično stati pred masu i glavno pitanje postaje koliko će vojnika i naročito policajaca to učiniti. Koliko raseljenih ljudi, ostalih bez svojih najmilijih, ili samo bez običnih ljudskih nadanja da će imati normalan život, može još slušati priču o "savršeno mirnoj savesti" Miloševića kada govori o rasparčavanju zemlje, sudbini nalik Kurdima, torturi nad mišljenjem, mafiji, perspektivama "gubitka zemlje i poniženja njenih građana"?
       Jedino što je sigurno u sredu u podne kada nastaju ovi redovi, jeste da se situacija zaoštrava i da je ovo zaista jedna velika ludnica. Oni gnevni ljudi koji će napasti levičarskog poslanika, baciti kamen na prostorije JUL-a, tražiti linč za načelnika uprave prihoda, možda su obični kriminalci, možda provokatori, a možda i fanatični zaljubljenici u srpsku istoriju koja kaže da je zlatno doba moderne Srbije počelo ubistvom omrznutog kralja i naročito kraljice 1903. godine.
       Možda u "NJujork tajmsu" neko jeste, ali ovde niko nije želeo revoluciju. Mnogi od onih koji su glasali za Koštunicu i DOS ne misle da je ulica, na kojoj se stvari mogu oteti kontroli, rešenje. Želeli smo samo da mirno glasamo iza paravana. Sada kada se po ko zna koji put ispostavilo da dva i dva u Srbiji nisu četiri, ostaje jedino da se nadamo da su plišane revolucije ipak moguće i na Balkanu.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu