U ovom, slobodno mogu reći mračnom vremenu u kojem se nalazimo, u vremenu brutalne policijske represije, nikako da na videlo izađe osnovno pitanje koje se tiče svakog građanina ove napaćene, iscrpljene i ratovima osiromašene države: ko je taj ili ti što sprečavaju izlazak na svetlost dana novog Zakona o krivičnom postupku koji je napisan još pre nekoliko godina, a koji nikako da uđe u skupštinu koja treba da ga izglasa?
       Naime, u ovom svom pismu osvrnuću se na rad i postupke policije u toku vršenja istražnih radnji. Pošto sam se dobro raspitao i obavestio o tome kako su naše susedne države rešile pitanje krivičnog postupka i istražnih radnji policije, došao sam do žalosne i vrlo zabrinjavajuće činjenice. Srbija je ostala jedina država u Evropi, a i na Balkanu (među državama istočnog bloka) sa policijskim pritvorima od 72 sata (tri dana), a osoba koja je lišena slobode nema apsolutno nikakva prava.
       Na spisku država koje su po uzoru na evropske države u poslednjih deset godina promenile svoj zakon o krivičnom postupku jesu: Slovenija, Hrvatska, BiH - (federacija) - Republika Srpska, Rumunija, Bugarska, itd. Novi zakon o krivičnom postupku u Makedoniji treba da stupi na snagu 1. novembra 2000. godine, a ubrzo će doći i do promene zakona u Crnoj Gori koja za sada još drži policijski pritvor od 72 sata, ali je strogo zabranjeno fizičko maltretiranje, tj. batinanje osoba lišenih slobode.
       Ono što je svuda samo ne kod nas:
       - policijski pritvor traje najduže 24 časa;
       - osoba lišena slobode ima pravo na svog advokata odmah po lišavanju slobode i nije dužna da daje nikakvu izjavu bez prisustva svog advokata;
       - osoba lišena slobode ima pravo da obavesti svoju porodicu da se nalazi u policiji na saslušanju;
       - ukoliko postoje dokazi da je osoba lišena slobode izvršila krivično delo, ona mora biti privedena istražnom sudiji u roku od 24 časa, u protivnom, osoba mora biti odmah puštena na slobodu;
       - najstrože je zabranjeno korišćenje sile bilo koje vrste da bi se iznudilo priznanje.
       Ovo su samo najosnovnije klauzule koje su na snazi u celoj Evropi (sem, naravno, kod nas). U Srbiji je situacija potpuno drugačija. Naime, slobodno možemo reći, potpuno u suprotnosti od gore navedenog, u Srbiji se sve svodi na "priznaj milom, ako nećeš milom, onda ćeš silom", a za to postoje metode koje su naša gospoda policajci dovela do savršenstva a to su:
       - batinanje raznim predmetima (bejzbol palice, kablovi, pendreci, konopci, itd.),
       - izgladnjivanje (držanje u policiji svih 72 sata uz vezivanje osumnjičenog za kasu ili stol),
       - pretnje članovima porodice
       - "pakovanje" drugih krivičnih dela, koje osoba lišena slobode nije počinila,
       - vređanje ličnosti i mnoge druge metode koje koristi naša policija, a koje polako ali sigurno izlaze u javnost.
       Od svih navedenih metoda, ipak, naša policija koristi batinanje po najosetljivijim delovima tela: tabani, glava, bubrezi, leđa, dlanovi, itd. Tada se događa ono što se u žargonu zove "pakovanje" osobi koja prolazi kroz takvu torturu i najčešće osoba priznaje šta je uradila, a i ono što nije uradila i tako zadovoljava policijsku istragu koja beleži još jedan rešen slučaj, a materijalni dokazi i ostalo što je u stvari potrebno da policija skupi i preda sudu slabi su ili nikakvi.
       U takvom svom ponašanju prilikom "obrade" policija je ta koja vrši niz krivičnih dela:
       - zloupotreba službenog položaja,
       - nanošenje lakih telesnih povreda,
       - nanošenje teških telesnih povreda,
       - iznuđivanje iskaza,
       - krivično delo pretnje,
       - krivično delo ucene,
       - čak smo bili svedoci i nekoliko slučajeva ubistava kada su osobe koje su bile privedene na informativni razgovor izdahnule pod batinama.
       Takvih slučajeva bilo je u Beogradu, Novom Sadu. Naime, u Novom Sadu čovek je jednostavno bačen kroz prozor sa trećeg sprata, gde su ga ispitivali inspektori odeljenja za motorna vozila. Da li je neko ikada odgovarao za to, to u ovom trenutku niko ne zna, jer veruje se policajcima koji su rekli da je on sam iskočio kroz prozor. Moguće je da je sam iskočio, ali možete li zamisliti kroz kakve je muke prolazio kad se odlučio na taj korak.
       Neki dan sam na Televiziji Palma gledao konferenciju za novinare Srpske radikalne stranke na kojoj je njen predsednik dr Vojislav Šešelj rekao jednu rečenicu koja je u suštini bit cele ove problematike. Citiram: "I tako, taj neki kriminalac u policiji prizna da je učinio krivično delo, pa posle kad bude izveden kod istražnog sudije, ne prizna krivično delo."
       To su reči dr Vojislava Šešelja (neka me ispravi ako sam pogrešio i to što je rekao gospodin Šešelj je tačno, ali iskusni kriminalac vrlo brzo vidi da li policija ima konkretne materijalne dokaze protiv njega ili nema, pa da bi izbegao torturu, on prizna krivično delo iz prostog razloga što je uvideo da policija samo nagađa bez čvrstih dokaza, a kod istražnog sudije on poriče izvršenje krivičnog dela i biva pušten na slobodu u nedostatku dokaza koji bi omogućili podizanje optužnice.
       Sam čin hapšenja u civilizovanim državama (prvenstveno u Evropi) dolazi na kraju istražnih radnji koje je sprovela policija u saradnji sa nadležnim tužilaštvom. Naime, policija radi na sakupljanju materijalnih dokaza i obezbeđivanju svedoka i relevantnih činjenica, te sve to prezentuje tužilaštvu koje odlučuje da li je to što je policija uradila dovoljno ili nije. Ako tužilac kaže da je dovoljno dokaza za podizanje optužnice, tada se pristupa činu hapšenja osobe za koju se sumnja da je počinila krivično delo. I tada ta osoba može da negira i poriče izvršenje krivičnog dela koliko god hoće, ali to joj ne vredi jer postoje čvrsti dokazi protiv nje. Tu osobu niko ne prisiljava da prizna ili ne prizna, njeno je pravo da ćuti, tj. ne mora da da apsolutno nikakav iskaz jer samim tim pogoršava svoj položaj na suđenju pošto su u prethodnim istražnim radnjama sakupljeni materijalni i drugi dokazi protiv takve osobe. Statistike pokazuju da je u 95 odsto slučajeva, kada se osumnjičenom prezentuju dokazi kojim raspolaže policija i tužilaštvo, isti taj priznaje izvršenje krivičnog dela, a bez batinanja, torture, prisile i svega onog negativnog što se trenutno kod nas radi, i zbog čega je narod kod nas izgubio poverenje u policiju i što je policija jedna od najomraženijih institucija kod nas.
       Očigledno je da neko koči izlazak na svetlo dana novog Zakona o krivičnom postupku, a ko je taj, mi možemo samo da nagađamo. Da li su to generali u vrhu MUP-a Srbije koji pripadaju staroj gardi, koji se plaše svih novina koje donosi 21. vek i visokomodernizovano društvo i koji se drže one stare: batina je iz raja izašla? Generali se u svojim javnim istupima hvale policijskim akademijama, srednjim školama, stručnim usavršavanjima, seminarima, ali metode policijskog rada ostale su iste, faktički već punih 50 godina bez znakova ka napretku i većoj zakonitosti u radu organa unutrašnjih poslova.
       U svim evropskim državama postoje telefonski brojevi pa građani mogu da se žale na postupke policije ako smatraju da su povređena njihova građanska prava, ali isto tako mogu da pohvale policiju, islednike, stanicu policije ako su oni svojim radom doprineli da se građani osećaju sigurno i bezbedno. U prvom slučaju automatski na scenu stupa unutrašnja kontrola koja ispituje postupke policije na koje su se žalili građani, a u drugom slučaju gde su u pitanju pohvale građana, slede nagrade: razne stimulacije i javno prikazivanje pripadnika policije.
       Takvi telefonski brojevi uvedeni su i u BiH - federaciji i Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, itd.
       Želeo bih da ovo pismo bude povod da se u javnosti što više razgovara o ovoj problematici, a vi u svom listu da intervjuišete osobe koje će vam o ovoj problematici govoriti mnogo stručnije od ovog što sam ja napisao. Možda ćemo na taj način da se izborimo da novi zakon o krivičnom postupku ugleda svetlost dana.
       Ovo pismo posvećujem svom sedamnaestogodišnjem komšiji A.P. koji je tri dana proveo u novosadskoj policiji, gde je brutalno prebijen zbog, navodno, počinjenog krivičnog dela teške krađe iz čl. 166. KZ. R.S-e. Posle tri dana je pušten kada je ustanovljeno da A.P. nije počinio navedeno krivično delo. Povrede na njegovom telu su stravične, a policija mu je dala do znanja da mu ne padne na pamet da se slučajno žali jer će biti ponovo priveden a oni, kako su mu rekli, mogu da izmisle razlog zbog kojeg će ga privesti. Uz sve moje nagovaranje da podnese tužbu protiv policajaca koji su ga "obrađivali", on i njegovi roditelji nisu smeli da se žale iz prostor razloga - STRAHA.
      
       DIPL. INŽ. ARHITEKTURE SLOBODAN RELJIĆ,
       Beograd