U euforiji se i ljudi i narodi često zanose velikim nadama i najlepšim željama. Zato je važno da sad realno shvatimo s kim se suočavamo i da smireno procenimo svoju objektivnu poziciju prema EU, koja je i bez nas počela da uviđa da se neće tako brzo proširiti od Atlantika do Urala kao što se zamišljalo

      Sad kad nam je svanulo i kad smo na putu da više ne budemo gubavci Evrope, suočeni smo s ključnim pitanjem: znamo li s kim se suočavamo i procenjujemo li objektivno svoje šanse za ulazak u evropsku demokratsku zajednicu.
       Odgovor na drugo pitanje verovatno ćemo brže dobiti od same Evropske unije, čim se naši kontakti s njom normalizuju, nego kroz analizu sebe samih, jer se u euforiji i ljudi i narodi često zanose velikim nadama i najlepšim željama. Pa ipak, naši nezavisni naučnici i politički mislioci naslućivali su, znatno pre dolaska "dana posle", gde bismo se mogli naći.
       "Dan posle, Jugoslavija se suočava sa svojom realnom pozicijom u Evropi", pisala je u martu ove godine dr Branislava Alendar, jedan od naših najboljih poznavalaca Evropske unije. "To suočavanje biće politički i ekonomski teško, jer dok je za nas jedina realnost bio raspad i drobljenje države i naše same realnosti, uz sukob sa svetom i izolaciju, u našem okruženju događalo se otvaranje prema svetu". Stoga se, kaže autorka, suočavamo s pitanjima: da li su nam potencijali dovoljni za ispunjenje očekivanja i da li smo realni kada sagledavamo svoje odnose sa Evropskom unijom? Zapravo se suočavamo sa svetom koji smo dosad zabrinjavali, ali koji je bez nas mogao i koji sa nama nije hteo, pa nam je to često stavljao do znanja, bilo kaznama i bombama, bilo odstranjivanjem od sebe, u izolaciju i nemaštinu. Ali, nije nas sasvim odbacivao i nije negirao činjenicu da smo prirodni deo njega, pod uslovom da dosegnemo njegove demokratske vrednosti.
       Taj svet se znatno izmenio od vremena kad je pre jedne decenije tadašnja Jugoslavija imala najveće izglede od svih zemalja Istočne Evrope da postane pridružena članica Evropske unije. Sada su svi ispred nas, ali su manje oduševljeni nego nekada, jer se rokovi za prijem onih iz prvog kruga (Poljska, Češka, Mađarska) pomeraju sa 2001. na 2003, pa možda i na 2005. godinu. Mađarski premijer Viktor Orban i bivši češki premijer Vaclav Klaus već uveliko slove kao prvi evroskeptici sa Istoka. Prvi je čak gnevno nagovestio da bi Mađarska mogla da potraži i nekakav alternativni put (što je, naravno, malo verovatno).
       Sada su se javili i prvi evroskeptici sa Zapada. Nemački predstavnik u EU Ginter Ferhojgen, koji je tražio da se sprovede referendum o proširenju Unije u zemljama članicama, a potom pod pritiskom to donekle porekao, zapravo je samo onaj petao koji se prerano oglasio. Među 15 zemalja članica tek svaki treći anketirani građanin smatra da proširenje Evropske unije spada među prioritetne poslove, obelodanio je Fridbert Pfligel, predsednik Odbora za poslove EU u Bundestagu. A u Austriji, Nemačkoj i Finskoj samo je 20 odsto biračkog tela za proširenje EU, pokazala su istraživanja javnog mnjenja. Her Ferhojgen je, dakle, znao šta je govorio, pa se tako i sam dosta jasno odredio.
       Cilj koji je EU postavila sebi pre jedne decenije - da stvori miroljubivu, demokratsku i ujedinjenu Evropu - danas se sagledava kao previše ambiciozan za relativno kratak rok. Vreme je donelo svoje korektive: tranzicija zemalja Istočne Evrope je sporija nego što se predviđalo, a razvijeniji su se razvijali brže, pa su tako za pridruživanje ili prijem novih članica postavljane više barijere. Zapadni Evropljani su sve manje bili oduševljeni širenjem Evrope od Atlantika do Urala, a sama procedura proširenja EU postajala je i birokratski sve složenija.
       I dok su istočne zemlje naslutile da će u novoj porodici neizbežno imati drugorazredni status, na Zapadu se javio razložan strah od najezde ekonomskih imigranata i prodora kriminala. Javila se - recimo to otvoreno - i svojevrsna ksenofobija, zasnovana na egoističnom i ljubomornom čuvanju teško stečene svoje kućice i svoje slobodice.
       Dva državnika od ugleda i velikog iskustva, Valeri Žiskar d'Esten i Helmut Šmit, nedavno su predložila da se prijemu tri zemlje srednjeistočne Evrope - Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj - dâ prioritet, a da se ostale zemlje "obuhvate Organizacijom za ekonomsku i trgovinsku saradnju, uz minimum političke integracije".
       Ako se ovakav ili sličan predlog prihvati, mi moramo da računamo s time da ćemo se u praksi susresti i sa zapadnim evroskepticima kao realnom snagom (ne otpora, nego uzdržanosti sa kojom se dočekuju iznenadni uljezi u kuću obuzetu sopstvenim spremanjem) i da ćemo većinu svojih planova o saradnji sa Evropskom unijom moći da realizujemo prevashodno kroz Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope.
       U njemu bismo imali tretman kakav imaju i drugi iz našeg okruženja, uz dve, verovatno sagledane, prednosti: da smo, po geostrateškom položaju i ekonomskom potencijalu, ključna zemlja bez koje Pakt ne može da funcioniše i, drugo, da smo više unesrećeni od drugih, pa da nam je, samim tim, i brža i veća pomoć potrebnija. Računajmo i sa mrgodnim čelom onih iz okruženja kojima bi se moglo učiniti da će ono što je bilo namenjeno njima otići nama.
       Nadajmo se, ipak, da će i u okruženju i u Evropi stabilnost regiona, koja dolazi sa demokratijom u Srbiji i Jugoslaviji, biti shvaćena kao primarna korist za sve, pa samim tim i kao najvažnija zajednička dobit.