Da se profesorima univerziteta, glumcima i pevačima objasni da će demokratija trajati godinama i da nema potrebe da čekaju u redu pred televizijama, veoma brzo će se ispostaviti da imamo manjak pametnih ljudi, kao što smo doskoro imali manjak dobrih televizija

      Iako iskustvo govori da su najteža pitanja na koja postoji samo jedan odgovor veliki broj poznatih odgovora na ovo pitanje svedoči da ni ono nije lako možda baš zato što su na njega pokušavali da odgovore ne samo Černiševski, Lenjin, Dušan Bogavac i Vojislav Šešelj nego i toliki učesnici ove zanimljive i ponekad veoma relevantne ankete. Na ljubaznu ponudu redakcije NIN-a, u skladu sa tom nepodnošljivom lakoćom isuviše često postavljanog pitanja, pokušaću da formulišem i nekoliko svojih predloga, za koje bi se pre moglo reći da predstavljaju spisak lepih želja nego završenih misli i konačnih odgovora.
       Dakle, na pitanje "Šta da se radi" u ovom istorijskom trenutku raskida sa tradicijom na kojoj su vaspitavane generacije naših ljudi i početka jednog vremena na koje će se naši, ne baš tako malobrojni, građani koji nemaju potrebu za demokratijom teže navikavati nego na bombardovanje, bio bih slobodan da predložim sledeće:
       Da se ambicioznijim građanima biranim rečima objasni da u demokratiji ne mora baš svako da bude član kriznog štaba i budući rukovodilac.
       Da se profesorima univerziteta, glumcima i pevačima objasni da će demokratija trajati godinama i da nema potrebe da čekaju u redu pred televizijama, veoma brzo će se ispostaviti da imamo manjak pametnih ljudi, kao što smo doskoro imali manjak dobrih televizija.
       Da se više prostora na rukovodećim mestima, u medijima i javnom životu omogući novim ljudima, novim pesmama i filmovima, kako ovaj prelazni period ne bi podsećao na vremeplov nego na budućnost.
       Da svi bivši Miloševićevi saradnici, ministri, direktori, urednici i književnici u svojim budućim javnim istupanjima izgovore i tu jednu rečenicu koja nam je u njihovim dosadašnjim javnim nastupima toliko nedostajala.
       Da budemo zadovoljni držanjem naše vojske i policije u najkritičnijem danu naše novije istorije.
       Da se otvore svi policijski dosijei, kako beogradska intelektualna čaršija ne bi više ispirala usta nedužnim ličnostima i kako bi javnost saznala ko je stvarno radio za tu službu dok je neko drugi morao da pati.
       Da se bivši SPS-ovi funkcioneri ne ponašaju kao da su dozvolili milom ono što je osvajano silom, uz pomoć teške mehanizacije građevinskog preduzimača Velje Ilića iz Čačka, jedinog srpskog grada u kome su se i četnici i partizani uvek osećali kao kod kuće.
       Da naši pesnici i prozaisti na čijim izjavama je izgrađen kult Slobodana Miloševića prestanu da se šlihtaju novom predsedniku podsećanjem na svoju nekadašnju vidovitost i članstvo u odborima koje su odavno bili zaboravili.
       Da se prvoborci u dugoj borbi protiv odlazećeg režima ne otimaju o položaje i privilegije, jer bismo mogli pomisliti da su se samo zbog toga i borili.
       Da se ne dozvoli televizijskim i novinskim urednicima, koji su poslednjih godina bili najpouzdaniji izvršioci vladajuće politike, da se ove nedelje, sa članskim kartama sindikata "Nezavisnost" i jeftinim pričama o svojim jednodnevnim štrajkovima, sa lažnim osmehom pobednika cinično šepure na svojim novim rukovodećim položajima.
       Da se Udruženje književnika Srbije više ne oglašava u pogledu političkih događaja, jer je to do sada uvek činilo na pogrešan način i sa neodrživim zakašnjenjem uloživši u te uzaludne pokušaje čitavu jednu adresu za koju nismo sigurni ni da li još postoji.
       Da poznanici Vojislava Koštunice ne koriste njegov uspeh za raspirivanje sopstvenog anticrnogorskog i antihercegovačkog raspoloženja.
       Da se Đorđu Balaševiću omogući povratak u Srbiju.
       Da se članovima Jugoslovenske levice onemogući učlanjenje u Novu demokratiju.Da se osobe sa govornim manama ne biraju na visoke položaje.
       Da Slobodana Miloševića ne pamtimo po njegovom poslednjem televizijskom nastupu.
      
       (AUTOR JE PESNIK IZ BEOGRADA)