Milan Šarac: Ispovest generala ĐOKE JOVANIĆA(3)

      Tada je glavno pitanje bilo borba protiv Talijana. Mi smo govorili glavni neprijatelj je fašizam - NJemci i Talijani. Ali mi imamo za neprijatelje ustaše. Međutim, Talijane nije narod tako doživeo. Jer oni nisu pravili nikakve zločine, već sasvim suprotno - oni su pomagali ako treba nekih ljekova, pa su nam govorili, stvarajući jaz između Srba i Hrvata: "Srbi bono, Hrvati ne bono" i tako dalje.
       Druga opasnost, još veća: drugi dan ustanka su se vratili iz Dalmacije Stevo Rađenović, inače Srbljanin, narodni poslanik i poznati pristalica četnika, Jovo Keča i još neki. Oni su već govorili da ne treba sa Talijanima da ratujemo.
       Sada nastaje kriza. Neće narod da se bori sa Talijanima, a istovremeno Talijani iz Zadra su došli negdje kod Zrmanje i traže od ustanika da se dođe na razgovor, da vide zašto smo digli ustanak.
       Izaberu i mene. Nas petoro. Sad se tu umiješa i neki čovjek u civilu bez noge. Major Oklopdžija. On je tu došao i sada vodi glavnu reč.
       Onda dolaze i dva Talijana, mlađa oficira. Došli autom i doneli zahtev guvernera Zadra da se odgovori najhitnije. Prvo pitanje: "Zašto ste se digli na borbu?" Drugo pitanje: "Da li bi pristali da jedan general domobranske vojske dođe tu da sve sredi, ili ne?" Talijani postave pitanja i odoše. I mi sada odgovaramo na pitanja.
       Na prvo pitanje taj nam Oklopdžija kaže: "Talijani su stare varalice. Mi moramo njih da nadmudrimo. Mi smo se digli na borbu i mi smo sada svi komunisti." On tako govori, žandarski. "Mi smo svi komunisti je l'tako?", on mene pita. A ja, šta da kažem? Sad on mene pita: "E, vi ste tamo počeli borbu. Šta da odgovorimo? Zašto ste počeli?" Ja onda odgovaram da su počeli da kolju, da ubijaju ljude, i da smo se mi digli da se branimo protiv toga. Onda on to zapisuje. E, sad, drugo pitanje, da li bi pristali da dođe neko. Da, pristajemo. Treća stvar: to su naši neki dodali, da bi pristali da se stvori neka autonomna oblast, ali da Talijan bude šef.
      
       KRNTIJA: Za dva dana dolazi Mira Vujić, koja je otišla kod svog druga Milutina u Drvar i tamo živi, iako je bila u našem štabu i kaže meni da su iz Drvara tražili da ja dođem. Tamo u štabu Milutin Morača, LJubo Babić, Bursać neki, onda djevojka LJube Babića i Mira. To je štab. I mene LJubo pita za situaciju: "Zašto si išao na razgovore i kako je bilo?" Ja objašnjavam. Kad se odjedanput pojavi neki čovjek. "Pusti ga", kaže, "meni!" I uze stolicu, opkorači je onako, kao jaši na konju. Kažu mi: "To je Marko Orešković, član Centralnog komiteta Jugoslavije." "Pusti ga", kaže, "meni!" "Ti si komunista?" "Jesam." "Član partije?" "Član". "A znaš li ti šta je to fašizam?" Ja kažem: "Znam." "Ajd', šta je to?" A ja sada, bivši robijaš, da objasnim, jer ja znam od reči do reči šta je Dimitrov rekao o tome. Ja to sve citiram. "Dobro, to je neka definicija. Ajd' objasni šta je fašizam." Onda opet kažem šta je Staljin rekao. Znam i Staljina. "Ti tamo znaš, nabubao si. I ti si komunista, a sporazumevaš se sa fašizmom!" "Kako, sporazumevam?" "Pa išao si tamo sa njima da razgovaraš!" "Pa išao sam zato i zato." "Ne može to tako!" Kaže: "Najmanje što ti se može desiti, bićeš izbačen iz Komunističke partije, a vjerovatnije da će ti otići glava." "Ih, jebo te bog!"
       Sutradan se vraćamo za Srb. Dva konja imamo. Zarobili smo. Penjemo se nas dvojica uzbrdo ka Kamenici. On širi ruke pa pjeva: "Starino moja, planino, tugo/ dok sam po tebi hodio/hajdučke čete vodio..." Ja ga gledam, a on zausti: "E, ti si naučio one ruske, a ja sam ti stara hajdučina. Ja sam ti hajdučina da znaš! To su moje pjesme, iz moje mladosti." Idemo dalje, dođemo na Unu. Skida se on, ništa ne govori. Ima sapun uza se. Kupa se go, kao od majke rođen. I ja se onda skidam, šta ću. I ja se kupam u reci. "Treba", onda on meni kaže, "iskoristiti sve što se može. Glavno pravilo treba da bude: u se, na se i poda se. Evo, sad ima tu da se okupamo, ako još ima da se privede neko žensko pa da..." I tako. E, jebo ga bog, kakav je ovo čovjek, šta je ovo? Penjemo se opet gore na drugu stranu, idemo u Lapac. Dođemo u Lapac i onda on ode. Kaže: "Eto tako, komisija će raditi, a ti ćeš saznati šta je bilo."
       Kad je Pavelić angažovao znatne snage za ugušenje ustanka u Drvaru i Srbu, napadao je sa četiri do pet hiljada ljudi. Kad je došao do Gračaca i probio se preko Mazina onda je na Đuvešnici ostavio glavninu odreda i trista ljudi, otprilike, poslao je ka Kulen-Vakufu, gdje su bile naše snage. Mi smo tada držali okružen Kulen-Vakuf.
       Ja sam tada bio u Lapcu zajedno sa Gojkom Polovinom. Mi smo dočekali taj odred u Pištarskoj drazi. Ja sam komandovao protivnapad i mi smo njih potpuno razbili. Tu je bilo oko dvjesta zarobljenih vojnika, mahom domobrana i 211 pušaka, 5 puškomitraljeza, 7 teških mitraljeza i tako dalje. Ta borba u Pištarskoj drazi je bila najveća pobjeda partizana u '41. godini protiv Pavelićeve vojske.
      
       TALIJANI OPET: A sad o Talijanima. Kad su oni u septembru '41. okupirali Liku, svi ustanici su se povukli kućama. Međutim, 9. septembra održan je sastanak u Lapcu gdje je prisustvovao Vlado Popović, član tadašnjeg Vrhovnog štaba. Kada smo dali ocjenu situacije i rekli da neće narod da se bori, on je naredio da se formira jedinica koja će se boriti protiv svakog neprijatelja. Meni je dao zadatak. Rekao je: "Ti si već imao uspeha, zauzeo si Vrtovče, razbio ustaše na Pištarskoj drazi, prema tome, tebe zadužujem da formiraš takvu jedinicu." Mene i Gojka Polovinu.
       Ja sam odmah sutradan, 10. septembra, otišao na Drenovaču i tamo našao dva odreda. Tu sam formirao dobrovoljce koji neće ići kući. U početku smo imali 57 ljudi tako da smo formirali odred, zvao se "Čapajev". Ja sam bio komandir a Šijan je bio komesar. I taj odred je poslije, kada je poginuo Marko Orešković, dobio ime "Odred Marko Orešković", a kada je prerastao u bataljon, dobio je naziv "Prvi partizanski bataljon u Hrvatskoj".
       Najpre smo imali akciju na Plitvičkim jezerima, na neke žandare, ali nismo to uspeli. Nije to bilo dovoljno organizovano. Došli smo u Škare kod Otočca, i tu smo jedno vrijeme vršili neke akcije na prugu. U početku, '42. godine, taj moj bataljon je dočekao NJemce na Šijanovom klancu. Razbili smo tu grupaciju jačine bataljona. Tu su već, prije nas, napadnuti Talijani u Korenici. Četa, koja je došla iz Dalmacije je već bila agilna u toj borbi. Onda su Talijani slali pojačanja. Mi smo ta pojačanja dočekivali i razbijali. Tako smo oslobodili Korenicu. Taj je odred postao bataljon i to je prvi bataljon 1. brigade.
      
       MARKOV GOVOR: Marko Orešković je u oktobu '41. nastradao. Išao je sa Bosancima i naišao na jednu četnički orijentisanu grupu koja ga je ubila. Posljednji razgovor sa Markom je bio kada smo mi izvršili akcije u Smiljanu. Kada smo krenuli zamolio sam ga da održi govor borcima. Održao je jedan strašan govor: "Vi mislite da ste odrpanci, zato što imate malo municije. Da ste sirotinja. Ali niste! Vi ste borci jedne ogromne armije, milionske armije! Vi se zajedno sa Crvenom armijom borite protiv fašizma. Vi ćete pobijediti! Mi ćemo pobijediti! Mnogi neće ostati živi, ali oni koji ostanu biće rukovodioci, u vojsci itd". I meni je posle rekao: "Evo, Đoko, zamalo da tebi ode glava ali bih napravio veliku grešku. Nisam znao da li si krivac ti ili Gojko Polovina, je l'tako?" "Nije ni Gojko Polovina. Mi nismo bili ni svesni, morali smo tako da radimo kako bismo dobili u vremenu." "Ma dobro, ipak je taj Polovina kriv, treba ga smeniti kada je uradio takvu grešku."
       Prvo sresko mesto koje brane Talijani, napali smo 7. februara '42. godine. Moj bataljon, dve čete tog bataljona jer je treća četa ostala kod Korenice, napada Lapac. I tu smo iznenadili Italijane iako su oni imali odličnu odbranu sa bunkerima. Čitavog dana trajala je borba. Ja sam već rano ujutru ranjen u desnu ruku, pa je komandu preuzeo Parmać, komandir Dalmatinske čete i moj zamenik. Poginuo je Stojan Matić. Ja i Tomica Popović smo išli na desno krilo, a oni su išli na lijevo. Stojan je iza bunkera teško ranjen, pokušali smo da ga izvučemo, ali nije se moglo. Zarobili smo puno oficira i vojnika. To je bilo prvo utvrđeno mjesto koje su Italijani držali, a koje je oslobođeno, 27. februara '42. godine.
      
       GLAVNI ŠTAB: U septembru, '42. dođem za pomoćnika komandanta Glavnog štaba Hrvatske. Štab je u Dvoru, komandant je Ivan Rukavina, Josip, ali su ga zvali Ivan. Tu je i Bakarić. Imam načelnika štaba, nekoga Evrema, Sarajliju. Bio je Jevrejin, španski borac. I Rukavina je španski borac. Međutim, taj nije nikakav načelnik štaba, nego je on više zadužen za administraciju, tako da sam ja faktički načelnik štaba i vodim operativne poslove. Ja onda malo proširim taj štab. Uzmem jednoga Dušana, bivšeg vazduhoplovnog oficira iz Gorskog kotara za operativno odeljenje, Čedu, jednog Banijca za obaveštajno odeljenje. Tu dođe do Četvrte ofanzive i sad se daju formirati divizije, negdje u novembru. I čitava Lika se podigne i podijeli. Tu je i Šesta i Osma divizija i Primorsko-goranska grupa.
       Glavna bitka se odigravala između Gračaca i Lapca. Tu su dve brigade razbile glavninu i osvojile veliki plijen. Bataljon "Marko Orešković" je dočekao četu Italijana sa mitraljezima i teškim mitraljezima, a razbili su je.
       U jednoj akciji '42. godine kod Gračaca dok smo rušili prugu javi se Milan Tojaga. Poznati junak, puškomitraljezac, i svi su ga dobro poznavali. Postavio pitanje: "Druže komandante, ko je to drug Tito?" Ja sam bio malo zbunjen. To je naš vrhovni komandant, sekretar naše partije, on je dalekovid i zna sve što treba." Tako sam odgovorio. A ovaj Tojaga nije bio zadovoljan: "Kako to Tito zna šta ja mislim?" Pitao sam: "Kako to misliš - Tito zna?" "Pa sve što ja mislim i osećam to Tito govori. Kako on zna da ja želim da se borimo za slobodu, da ćemo se osloboditi, da će biti lepo u toj slobodi, da neće biti nepravde kao što je sada, u ovom dosadašnjem društvu, itd?" Ja sam pokušao da mu objasnim da je Tito čovek sa velikim iskustvom, da je bio u Sovjetskom Savezu, da poznaje sve zemlje, da je bio u zatvorima našim i da zato razumije šta tišti sve pa i njega i mene. I da bih završio tu stvar, rekao sam: "Posle rata - nećemo svi mi doživeti tu slobodu, ali većina će nas doživeti - Tito će na jednom ogromnom travnatom terenu sazvati sve partizane i onda će ići od jednog do drugog i sa nama se svima rukovati i razgovarati, pitati nas za junačko zdravlje." LJudi su se tada smijali onako zadovoljni. Valjda su i sami zamišljali kako će to izgledati.
       Tojaga je posle u napadu na Udbinu bio teško ranjen. Smrtno ranjen. Doveli su ga u bolnicu u Dobroselo, i ja sam otišao da ga posetim. On je ležao, metak mu je prošao iznad samog srca. Poznao me odmah i ja sam nastavio naš razgovor o Titu: "E, Tojaga, tvoja rana jeste teška, ali ćeš ti ozdraviti i mi ćemo da sačekamo druga Tita i da on izvrši smotru." On se malo nasmejao, uozbiljio se i na licu su mu se pojavile suze. Ja sam otišao... Tako Tojaga kao i mnogi drugi nije dočekao tu smotru druga Tita.
      
       TITO: Moj prvi stvarni susret sa Titom, o kome sam malo govorio bio je 12. 12. 1942. u Slunju. Toga dana Tito je najavio da će doći tu u Glavni štab Hrvatske i mi smo ga radoznalo očekivali. Ja sam zamišljao Tita kao čoveka koji ima dosta godina, sa mirnim pokretima. Međutim, on se pojavio obučen u nekakav kišni mantil, ušao je kao furija u hodnik gdje smo čekali. Raportirao sam i pozdravio se s njim. On je primetio da je iza mene stajala jedna naša daktilografkinja, zvala se Olga. "O, otkud ti, Olga", rekao je on i pozdravio se kao da su stari prijatelji. Posle smo mi pitali Olgu: "Pa dobro, otkud ti poznaješ druga Tita?" "Pa on je kod nas bio na stanu jedno vrijeme i tu sam ga upoznala."
       Tito je ostao na ručku kod nas, bio je u vrhu stola i mi svi ostali iz Glavnog štaba i Centralnog komiteta Hrvatske. Pričao je kako se ta grupa Vrhovnog štaba izgubila negdje u Bosni. Noć je i Tito je pozvao jednog Rusa, poznatog ruskog pukovnika, sada ne mogu da mu se setim imena. "Dobro, kaži ti kuda da se krećemo?" Rus je bio poznati teoretičar, napisao je knjigu o sovjetskoj armiji, svi smo ga smatrali velikim vojnim znalcem. On je odgovorio Titu: "Druže Stari, ili ne znam kako je već rekao, druže komandante, ja sam stručnjak za strogo strategijske stvari, o tome sam razmišljao i o tome sam pisao. Ovo je taktički zadatak, tu ja ne mogu da se snađem." Onda je Tito rekao: "Dobro, ja uzimam komandu u svoje ruke, idemo ovim pravcem." I došli su do sela i tako se spasili. Mi smo kasnije saznali da su u Slunju bili neki koji su Tita slikali, pa su te slike objavljene u tadašnjim hrvatskim novinama. Sa jedne od tih slika, kako Tito dolazi u Slunj, Krleža koji isto tako nije znao ko je Tito, iako je dobro poznavao Josipa Broza, saznao je da je ovaj - Tito. To je bio moj prvi susret s Titom i ja sam bio oduševljen.
      
       DRUGO ZASEDANJE AVNOJ-a: Koncem oktobra 1943. godine general Bošnjak pozvao me je u Turjanski i pitao: "Da li bi ti, Đoko, imao nešto protiv da te prekomandujemo dosta daleko?" "Nemam ništa protiv, ali ne bih htio da se rastajem od divizije", kažem. A on se nasmeja i kaže: "E, pa upravo ćeš ići sa divizijom." I rekao je da je Vrhovni štab odlučio da formira novu jedinicu koja bi se zvala Prvi proleterski korpus, koja bi bila u neposrednoj potčinjenosti vrhovnom komandantu i da smo određeni mi, kao elitna divizija, i još su predviđene dve divizije - 1. i 5.
       Saznao sam da je to jedinica koja će ići za Srbiju. Međutim, 5. divizija nije uopšte ušla u taj sastav. Dati su poslednji zadaci da se divizija pripremi. Da skupimo ljude, rekonvalescente koji su otišli kućama. Da se odeća i obuća srede, a da ne govorimo o naoružanju. To je trebalo da se završi za dve nedelje. U novembru je trebalo ići u pravcu Bugojna. Brojno stanje divizije je tada bilo 5 560 ljudi. Mahom su to bili Srbi. Deseti deo je bio Hrvata. Bilo je i 70 Italijana i šest Rusa. Od tog brojnog stanja 270 je bilo djevojaka. U sastavu je imala tri brigade kao i do sada. Marš divizije je počeo 9. novembra. Trajao je tačno deset dana i prešli smo 250-300 kilometara. Nismo imali nikakvih borbi. Na maršu je otpalo 175 ljudi, mahom novomobilisani. U Bugojno smo stigli 19. novembra i tu su nas primili Koča Popović i Janko Todorović. Raspitivali su se kako je protekao marš, kakvo je stanje. Kroz nekoliko dana smo obavešteni da će mene, komesara i načelnika Štaba primiti vrhovni komandant. I ja, komesar divizije Živan Dimitrijević zvani Gija, Srbijanac i načelnik štaba Miloš Uzelac smo automobilom korpusa, sa nama je išao Koča Popović, stigli u Jajce. Primio nas je drug Tito. Tu mi je jedan detalj ostao u sjećanju. Svi smo se rukovali s njim, a kada je došao red na Miloša Uzelca, koji je bio podoficir jugoslovenske vojske, on se isprsio i u kancelariji raportirao: "Ja sam Miloš Uzelac, načelnik štaba..." I Titu je bilo milo i nasmejao se.
       Titovo prvo pitanje je bilo o situaciji u Lici. Poslije toga je postavljen prvi zadatak: da štitimo Drugo zasjedanje AVNOJ-a.
       Ostali smo kod Tita na ručku. Pitao je mnoge stvari pa je došlo i do ruskog oficira, zvao se Aleksej Sepjašvili, Gruzijac, kapetan sovjetske armije, bio je zarobljen od NJemaca. Bio je u Austriji u nekom logoru čak neki starešina, što mi nismo znali, pa je prebegao u Sloveniju i došao u našu diviziju. Pitao je Tito kakav je to čovek, je l'imamo koristi od njega. Ja sam sve najlepše govorio jer je on stvarno mnogo znao i upućivao nas je u neke taktičke stvari, pomagao nam u obuci. Onako, jedan moralan čovjek.
      
       Dok sam ja ovo govorio tu se našao Kardelj. "Kako to ti govoriš o tome tako pozitivno, ne znaš da je on tamo bio komandant logora u Austriji. Nije on baš tako dobar". Ja sam se malo zbunio, ali sam rekao ono što smo mi čuli i videli, i mi imamo dobro mišljenje o njemu.
       Tito je bio na mojoj strani: "Pa sigurno, nisu oni svi krivi što su zarobljeni," tako je Tito rekao.
       Poslije zasjedanja AVNOJ-a došle su ozbiljnije borbe sa NJemcima. Vrhovni štab je izašao iz Jajca i otišao ka Drvaru.
      
       DOBRI BORCI: U Drvaru nam je drug Tito marta mjeseca saopštio da će divizija dobiti proleterski naziv. Pozvao je mene i komesara Mutapovića u pećinu. Dao nam je partizanske zvijezde sa proleterskim nazivom, srpom i čekićem. "Ja sam čitao sve izvještaje iz Hrvatske za vrijeme Četvrte ofanzive, sada ste se dobro pokazali i mi vas proglašavamo proleterima. Da li vi shvatate šta to znači?" Ja sam rekao da to znači da smo dobri borci. "Da, da, dobri borci, ali morate da budete i dobri borci i svjesni građani. Gdje se god pojavljujete, morate da širite našu ideju, da govorite kako će naša zemlja bolje živjeti." Ja sam rekao da i to radimo i onda, dok je davao te partizanske zvijezde sa proleterskim znakom, sa srpom i čekićem, moj komesar je počeo da gleda te zvijezde pa je bio malo nespretan. "Uzmi, uzmi, pa ih nosite sa ponosom. Ja sad nemam dovoljno tih zvezda ali ovo je samo za prvi put." I Ranković je progovorio par reči o proleterima. Tito je dodao: "Dajemo vam i ime Nikole Tesle. Nikola Tesla je veliki naučnik i prijatelj ove Jugoslavije i on je izjavljivao da podržava narodnooslobodilačku borbu, a nedavno je i umro, tako da vi dobijate naziv Šesta proleterska divizija "Nikola Tesla". To je za nas bilo jako veliko priznanje. I borci su se radovali. Drug Tito me je čak pitao da li bi bilo dobro da sazovemo diviziju i da on borcima održi govor. Ja sam se malo zamislio, pa sam rekao: "Druže Tito, sad je mart mjesec, još je zima, da sačekamo još mjesec-dva da ja onda okupim narod." "Dobro, dobro, u redu", kaže on. Bilo mi je žao što nije održao taj govor, ali računao sam da bismo mogli skupiti veći broj boraca i narod kada bude lepše vrijeme, ali se to nije desilo.
      
       DESANT NA DRVAR: U Drvaru smo dobili podatke preko dva-tri izvora, da će biti desant. Jedan izvor je bio od saveznika, drugi od naše obaveštajne službe i treći od Rusa. Tako smo ga već u martu i početkom aprila očekivali. Tito je mene pozvao i rekao mi da jednu brigadu ostavim u Drvaru. "Vi znate šta je to desant?" Mi smo rekli da znamo, to je bacanje iz vazduha u borbu. I tako kaže: "Najveća slabost desanta je dok padaju i kada padnu na zemlju dok se ne snađu i onda se treba najviše angažovati i tu ih tući. Kada se oni organizuju onda je već malo teža situacija. Zbog toga vi zadržite jednu brigadu, koju ćete brigadu zadržati?" Ja sam naređenje izvršio, međutim, šta se događalo? Prošao je april, došao je maj. Od desanta nema ništa. Najgora stvar za partizana je da čeka stalno neko dejstvo: on treba da je stalno u akciji, da napada. Onda smo mi povukli 3. brigadu iz Drvara, i ona je vršila operacije na putu Knin - Bihać.
       Međutim, dobili smo podatke da ojačavaju garnizon u Bihaću. I u Srbu. I mene telefonom zove Slavko Rodić: "Imaš li ti podatke? Šta ocenjuješ? I ovde kod nas, u Banjaluci se neke snage grupišu. Pitaj drugove iz Vrhovnog štaba šta oni misle." Ja sam onda zvao Arsu Jovanovića, načelnika Vrhovnog štaba i rekao sam: "Evo, neke se snage, kao što znate, okupljaju. Šta mislite? Da li će nas napasti?" Arsa je rekao: "Ma, mani, kako da napadaju na nas? Evo, sad će se drugi front vjerovatno otvoriti. Saveznici će se iskrcati na naš i italijanski prostor. To su snage koje su za zaštitu od invazije." Ja sam malo razmislio. Nije to tek tako, ta koncentracija. Ja sam odmah naredio, to je bilo 26. da 3. brigada odmah u toku dana i noći dođe u Trubar. Tako je Šijan i uradio. U noći 26. i 27. su ta dva bataljona došla u Trubar.
       Ujutru, u šest sati, čuju se avioni. Naš štab je bio u Kamenici, ja sam izletio napolje. Video sam avione. Odmah sam se sjetio da to mora biti to. Uskoro, recimo u sedam sati, pojavili su se NJemci. Ja sam zvao Šijana i rekao mu: "Odmah sa brigadom kreći"."Pa znaš, umorni su ljudi, do sada smo čitavu noć maršovali". "Ima što prije da dođete."
       Njemci su bacili padobrance i ostale, glavninu vojske, u jedrilicama. Spuštali su se u dolinu Uvca. Imali su podatak da je Vrhovni štab u centru Drvara i tu su se okomili. Vrhovni komandant je bio u pećini pored Drvara, tako da oni nisu odmah tamo krenuli. Očistili su Drvar, i oko osam-devet sati su videli da tu nema ništa. Borili su se omladinci iz drvarskog SKOJ-a a ovi su mislili da je tu Vrhovni štab. Pobili su gotovo sve omladince i orijentisali se prema pećini. Međutim, oko pećine su se sada već koncentrisale snage pratećeg bataljona, a iz pećine su izašli već Ranković, Crni, Rukavina, Arsa Jovanović i ostali. Zvali su i Tita da izađe, međutim, Tito nije htio jer je imao poverenja u nas. On je računao da je naša brigada tu i da ćemo se tući. NJemci su se sve do devet sati borili sa pratećim bataljonom i tada se pojavila glavnina naše brigade. Čim su ovi primetili u avijacionom izviđanju da se brigada primiče, sve su snage orijentisali prema nama. I mi smo sada u streljačkom stroju nadirali ka Drvaru. U dvanaest sati NJemci su ponovo bacili jedan manji desant. Međutim, mi smo već bili u borbi.
       To su bile oštre borbe. Bili smo u streljačkom stroju Šijan i ja. Šijan je tu ranjen. Metak mu je prošao iznad srca, pa sam ja odmah odredio drugoga da komanduje brigadom.
       Već oko jedan sat, povezali smo se sa pećinom i saznali da je vrhovni komandant izašao još oko jedanaest sati.
       Mi smo okružili taj bataljon i spremali se da noću, kada padne mrak, jer su bili strašno naoružani, da ga uništimo. Međutim, predveče me je pozvao Arsa Jovanović. "Đoko, boga mu, kako se ovi tvoji slabo bore", ali ovako, ironično. Vidi se da se šalio. "Kako, kažem, slabo? Sad ćemo mi ove podaviti." A on se smije: Nema potrebe. NJemci su se probili od Bihaća, vjerovatno će u toku noći doći. Prema tome, da se vi tu sada krvite, nema potrebe." Vrhovni komandant je otišao i nema nikakve opasnosti.
       Bio sam toliko umoran da nisam uopšte mogao da se mičem. Jednostavno sam legao u krevet, odmah tu pored mosta, i tu sam spavao, bez obzira što su njemci mogli doći. Ujutru rano sam se probudio i onda se povukao gore ka Kamenici. E, to je ta borba kod Drvara. To je ta dramatika šta će biti sa Vrhovnim štabom.
      
       BITKA ZA BEOGRAD: Do beogradske operacije je došlo 14. oktobra. Napadalo je osam divizija: 5. divizija, Prva proleterska, 6. divizija, 21, dvije vojvođanske, 28. slavonska i mi smo napadali na levom krilu. Najveće borbe smo vodili oko zgrada ministarstava, tu je sadašnja Poreska uprava i tu su se NJemci jako utvrdili. Tu smo imali najveće žrtve - nekoliko komandanata bataljona je čak izbačeno iz stroja. Nama su se priključivali i omladinci, naoružani i nenaoružani, koji su se odmah uključili u naše jedinice. Oni su nam bili vodiči, tako da su nam pokazivali kuda da lakše prolazimo jer su puno bolje poznavali teren. Onda smo mnoge uključili u jedinice i oni su dobili oružje kao i naši borci. Dvadesetog oktobra je zauzet Beograd i komandant korpusa Peko Dapčević, koji je rukovodio operacijom, me je pozvao - tu je bio sa njim i jedan ruski general, komandant njihovog korpusa. Bio sam malo ranjen kod Topčidera, u ruku, nije to bila teška rana. Ruski general kaže: "Ne može komandant divizije da ide u streljački stroj i da bude ranjen. To ni slučajno!"
      
       KA SREMU: Poslije oslobođenja Beograda i Zemuna 22. oktobra, Šesta lička je postavljena u rezervu armijske grupe u Zemunu, Novoj Pazovi, Dobanovcima, a 12. korpus je produžio dejstvo ka Sremu. Tada dolazi do formiranja Sremskog fronta. NJemci su počeli organizaciju Sremskog fronta dugo prije operacije u Beogradu i oni su izgradili 9 linija, jednu su zvali crna, drugu zelena itd. Kako je linija bila organizovana? To je bila tranšeja gotovo punog profila sa mjestima za oruđa, rezerve itd. Na posebnim mjestima bile su nagazne mine, a to je bilo, od skora, vrlo često i smrtonosno oružje za nas, koji nismo bili pripremljeni. Nisu ih postavljali samo ispred tranšeja, nego i na drveće, tako da si morao paziti o svakom mjestu, o svemu i svačemu. Imali smo veoma velike gubitke od nagaznih mina. Prostor između Dunava i Save je bio od posebnog značaja za NJemce, za nas i za savezničke trupe. NJemci su imali zadatak da zadrže jugoslovensku armiju što duže, tj. toliko da se mogu izvući snage E-grupacije preko 350 000 vojnika koja je bila u Grčkoj. Za nas je to bio najkraći pravac za oslobođenje zemlje linijom Beograd - Zagreb. Od velikog značaja i za saveznike, zato što je povezivao dejstva Rusa ka Mađarskoj i saveznika od Italije gore ka Austriji.
       Mi smo došli na Sremski front 28. oktobra i odmah smo bili uvedeni u borbu oko Sremske Mitrovice. Nije bio moj običaj da se uveče, odmah posle marša uđe u borbu, međutim, Lekić je insistirao. I za dva-tri sata, oko ponoći, zovem telefonom. Pitam kakva je situacija. Komandant brigade je bio strašno razočaran. "Izgubili smo pola brigade!" "Kako, za koliko sati?!" "Ovde su neke mine, to je neka strašna vatra i pola brigade smo izgubili za ovu noć". "Nemoguće!", rekoh. "Daj povuci snage". Poslije se stvarno pokazalo da je brigada imala velike gubitke, nije istina da je bila otišla polovina brigade, ali su bili vrlo veliki - 39 mrtvih, 146 ranjenih. Dvesta i nešto ljudi izbačeno iz stroja. Sutradan smo nastavili borbu.
      
       (Nastaviće se)
      
      

DOČEK NOVE '45 Sećam se da smo dobili pozive da dođemo na doček - ja i komesar. I mi smo tada mislili kako da se tamo prebacimo. Nismo imali džipove ili nešto slično. Zamolili smo Žeželja da nam pozajmi svoj auto. NJime smo došli do Belog dvora i stvari su dalje tekle ovako. Ušli smo u Dvor i u jednoj maloj prostoriji nalazio se drug Tito i rukovao se sa svima nama i otišli smo dalje. Našao sam odmah Veljka Kovačevića i još neke moje drugove i sa njima razgovarao sve do ponoći. Kad je stigla ponoć došli smo u veću salu, upalila su se svjetla i nastalo je veselje i drug Tito je svima čestitao Novu godinu. Bila je i određena zakuska, ono što se obično daje, hladna jela, i posle toga dolazi pjevanje pjesama. Učestvovali su glumci, poznati pjevači, jedan poznati beogradski tenor je učestvovao, ne znam kako se zvao, zvali su ga Đili, bio je najpoznatiji. Otišao je poslije u Francusku i tamo završio.        Posle su počele pjesme po grupama. Bili su tu mnogi pjevači: Mitar Bakić, Ranko Obradović, Jože Rudić. Tito je poslije došao da sluša pjesme i bilo mu je milo kada je Rudić pjevao zagorske pjesme. Tito je poslije rekao: "Znate li vi onu partizansku pjesmu 'Na tri fronta tri maršala'. Daj to, narod pjeva! Pjevaj to". I onda sam zapjevao: "Na tri fronta tri maršala/sva tri...". Tu je bilo i Engleza i Rusa. Makridi je bio meni malo čudno obučen: naime, imao je onu suknju i gledao sam to sa iznenađenjem dok kasnije nisam saznao da je to neka novozelandska uniforma.        Tito je bio vrlo raspoložen. Sijao je od zadovoljstva, pričao viceve i dobacivao. Održao je jedan govor prije zakuske, otprilike "Mi se nalazimo sada u novoj godini gdje ćemo osloboditi čitavu zemlju, to je krah fašizma. Mi smo dali svoj doprinos zajedno sa drugim saveznicima..." Bio je to jedan lijep kratak govor i poslije - pjesme. To je jedna Nova godina koju sam sačuvao u najljepšem sjećanju. Nisam nikada doživeo nešto slično. Nisam rekao još da je Tito igrao valcer sa Ribarom. Uzeo je Ribara pod ruku i sa njim je onako malo igrao valcer, jer je Tito znao samo valcer da igra. Poslije kad je završio ovaj, igrao je odmah posle nekoliko sekundi i valcer sa Canom Babović. Bile su i ove narodne igre koje sam ja igrao, iako sam bio u mamuzama pa su one zveckale. Onda, Crni me pita: "Je li Đoko, gdje si ti naučio da igraš tako ta srbijanska kola?" "Ja sam to igrao u Vojvodini, ja sam ovdje živio..."

      
      

Pre tri meseca je general Đoko Jovanić "otišao na raport svom vrhovnom komandantu". Ispratilo ga je više od sto generala. Ostala je legenda i, kao što će se čitaoci NIN-a uveriti, retko bogata biografija - retka i među najodabranijom "decom komunizma". Naš kolega Milan Šarac od jeseni 1996. susretao se s generalom. Snimio je opsežnu ispovest čije će delove NIN objavljivati od sledećeg broja. Sasvim je izvesno da generalovo autentično svedočenje značajno pomera granice naših znanja o događajima i ključnim ličnostima iz druge polovine XX veka istorije zemlje Južnih Slovena. Fotografije uz feljton su iz albuma generala Jovanića. Feljton je priredio Slobodan Reljić. Priču o generalu Jovaniću počinjemo beleškama autora NIN-ovog feljtona Milana Šarca a koje su nastale pre i posle "glavnog razgovora za feljton". Verujemo da će već ovo biti dobra preporuka za ispovest koja sledi.