Rastanak je bio rutinski i bez sentimentalnosti. Kinesko rukovodstvo ponavlja želju da razvija odnose sa Jugoslavijom. Vraćanje Marka Miloševića sa pekinškog aerodroma - jasna poruka za čitavu familiju

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Pekinga)
       Kina se oprostila sa Miloševićem rutinski, lako i bez sentimentalnosti. To nije prvi slučaj u njenoj bogatoj diplomatskoj aktivnosti. I ranije su mnogi, u jednom periodu veoma viđeni političari i bliski prijatelji, bili brzo zaboravljeni i prepušteni prošlosti. Premda nazivani u kineskoj štampi "istinskim prijateljima kineskog naroda" nijedan posle pada u svojoj zemlji nije dobio azil u Kini, čak ni mnogo veći prijatelji od Miloševića, poput Čaušeskua, Pola Pota ili cara Reze Pahlavija.
       Izgleda da Kina ne voli prijatelje kada padnu sa vlasti. Zato je vraćanje Marka Miloševića u Moskvu, sa pekinškog aerodroma, više nego jasan signal za čitavu familiju.
       U vezi sa smenom vlasti u Beogradu, kineska diplomatija kao da je bila zatečena: zbog proslave nacionalnog praznika institucije nisu radile. Postojale su prognoze da Milošević može da se zadrži na vlasti posle drugog kruga izbora i zato je prvo kinesko reagovanje naginjalo na tu stranu: kao, Kinezima je veoma žao zbog onog što se događa u Jugoslaviji.
      
       Pogrešni potezi
       Oni koji malo duže pamte, prisećaju se da ovakve loše prognoze nisu retkost za kinesku diplomatiju. Kada je u Moskvi izveden puč protiv Gorbačova, Kinezi su požurili da čestitaju samoproklamovanom rukovodstvu, ali im to nije smetalo da posle nekoliko dana ponovo podrže Gorbačova i Jeljcina i da s njim razviju odlične odnose.
       Koštunica je za Kineze prilična nepoznanica, kao što su uostalom i drugi lideri bivše opozicije. Razlog je dugogodišnje odsustvo želja za uspostavljanjem kontakata, i sa jedne i sa druge strane. Kinezi nisu pokazali poseban interes da, pored vladajuće strukture i partije, uspostave komunikaciju i sa opozicionim partijama (kao što, inače, rade kada je reč o Rusiji, SAD, Britaniji, Nemačkoj ili nekoj drugoj zemlji). Ali, ni demokratska opozicija u Jugoslaviji nije pokazivala previše interesa sa kontakte sa Pekingom. Kao da je taj region bio rezervisan za Miloševića i Miru Marković.
       Ipak, posle svega perspektiva jugoslovensko-kineskih odnosa je dobra. Može se očekivati da će ti odnosi biti postavljeni na realnu osnovu, bez propagandnih obećanja i ideoloških okvira, bez velikih reči. Kinezi, uostalom, to nisu nikada nametali: oni su samo možda isuviše tolerantno prihvatali Miloševićevu pesmu koja je ličila na onu odranije poznatu - bratstvo po oružju.
       Interesi su, u stvari, uvek opredeljivali kinesku spoljnu politiku, a ne ideologija, simpatija ili blagonaklonost. Državni interesi Kine i ovog puta će opredeliti njenu orijentaciju na razvijanje saradnje sa Beogradom. Pobeda Koštunice ne znači da je Balkan prestao da bude neuralgična tačka i da Jugoslavija, sa Kosmetom, više nije zapaljivo područje. Kinezi s tim računaju i Milošević, u toj vizuri, ostaje samo pešak u šahovskoj igri, koji uvek može da bude žrtvovan u okvirima neke strategije. Kao što će i državni interesi Jugoslavije prevladati desetogodišnju maglu i španska sela: oni će biti okrenuti ka saradnji i sa Kinom, velikom zemljom u ekonomskoj i političkoj ekspanziji.
       Neophodno je, međutim, da se posle toliko godina rasprši ideološko-politička izmaglica koja je prekrivala ne samo Kinu već i njeno pravo mesto u svetskoj politici. Lažni balon kojeg je svojski naduvavao naš bivši lider uz neograničenu pomoć supruge i sledbenika mora da prsne.
       Kinu, ma kako velika i moćna bila, treba ubuduće sagledavati u okvirima nove jugoslovenske spoljne politike. Kineski faktor, za nas, važan je zbog činjenice da se radi o zemlji koja je sve značajnija u ekonomskom, političkom i vojnom pogledu, koja je stalni član Saveta bezbednosti i ima ogroman uticaj među mnogim zemljama takozvanog trećeg sveta.      
      
       Funkcija politike
       Jugoslavija je dosad često u svetu sagledavana iz suprotnog smera: koliko je u funkciji kineske politike suprotstavljanja hegemonizmu Sjedinjenih Država i Zapada. (Taj hegemonizam je nesporan. Ali jedno je porušiti sve mostove, kao što je učinio Milošević, a sasvim drugo kada Kina vodi verbalni rat sa SAD razvijajući istovremeno direktne kontakte i ekonomsku saradnju koja već dostiže 80 milijardi dolara godišnje.)
       Sa jugoslovenske strane mnoge stvari će same po sebi doći na pravo mesto. Na primer, prestaće priče o tome da su sa Kinezima uspostavljeni neki izvanredni ekonomski odnosi. Realnost je drugačija: Jugoslavija sa Kinom razvija minimalnu ekonomsku saradnju čija vrednost ne prelazi desetak miliona dolara godišnje. Verovatno više nikad neće biti takvih nebuloznih i neodgovornih tvrdnji, poput one Tomićeve da će razmena sa Kinom dostići, koliko sutra, celu milijardu dolara. Čak su se i Kinezi smejali takvoj izjavi.
       Verovatno će biti mnogo manje raznih delegacija koje su poslednjih godina posećivale Kinu. Od njih je bilo sasvim malo koristi, ako se ne računa lična korist. Kinezi su svaku delegaciju primali širokih ruku: zašto i ne bi kada je delegacija plaćala hotele, a njeni članovi trošili stotine hiljada dolara u privatnom šopingu.
       Pretpostavlja se da će biti i manje partijskih delegacija. Premda, ko zna? Mnogi žele da vide Kinu (o državnom, ili partijskom trošku).
       I "najveća jugoslovenska ambasada u inostranstvu", ova u Pekingu (da se ne govori o konzulatu u Šangaju), moraće da bude svedena na razumnu meru. Kao i privredna predstavništva od kojih neka godinama egzistiraju bez ikakvih rezultata.
       Za sada su svi oni skinuli Miloševićeve slike, ali fotografije Koštunice još nisu dobili.
       A Slobodan Unković, ambasador, priredio je prijem u čast izbora Vojislava Koštunice.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ