Još jednom je na Bliskom istoku diplomatija dobila nešto vremena da "udahne vazduh" dok već dve nedelje lete palestinske kamenice, a sa izraelske strane se uzvraća gumenim zrnima i "živom" municijom

      Premijer Ehud Barak je ustuknuo za korak od ultimatuma da za četrdeset osam sati mora da se uveri "ima li partnera za mirovni proces", čekajući i dalje Jasera Arafata da "deluje jednostavnom naredbom", ali je sada i spreman da prihvati nepristrasnu istragu o nasilju. Palestinci smatraju da je stišavanje kako bi se samo vratilo na "prethodno stanje", bez izvesnosti u skoro konačno rešenje, recept na "staklenim nogama".
       Međunarodno posredovanje (ovom prilikom UN, rusko i - naravno - američko) i ustaljena praksa domaćih lidera da u poslednjem času imaju nerava i moći da izbegnu potapanje će - prema prethodnim iskustvima-izvesno dovesti do još jedne "zakrpe" u izraelsko - palestinskom kompleksu. Veštačko disanje, međutim, ne može da bude večni politički pratilac.
       Analitičari nalaze kako je "suštinski sukob odeven u elegantno odelo mirovnog procesa sada razgolićen". Unutrašnje razlike u svakom taboru, između levice i desnice u izraelskom i radikalnih i umerenih u palestinskom, kao da su ostavljene na stranu.
       U Jerusalimu je već prostrujala stranim posmatračima teško razumljiva ideja o "mogućem razmatranju" obrazovanja vlade nacionalnog jedinstva, što bi značilo sa desnicom. A upravo je vođa Likuda Arijel Šaron, svojom izazivačkom šetnjom po platou između džamija Al Aksa i Kupole na steni, zapalio vatru koja izmiče kontroli. Večni saboter mira tako bi trebalo da postane mirotvorac, pošto je Barak nesumnjivo privržen takvom rešenju. Za lidera PLO Arafata sve ovo je svakako potvrda njegovih ranijih shvatanja da je svejedno ko vodi Izrael "jer su svi oni cionisti".
       Mnogi Izraelci, posebno koji se smatraju "golubovima", ošamućuju se od brzog krunjenja postupka za koji im se činilo da je već stigao na ivicu rešenja, a sada skreće ka provaliji. Najsvežija provera javnog mnjenja utvrđuje Barakov pad na 30 odsto podrške anketiranih, najniži otkad je premijer. Pri tom, 49 procenata misli da je predsednik vlade poslednjih dana upotrebio "premalo sile".
      
      
       Opet "oko za oko"
       Za brojne Palestince ranija neverica izbija kao borba "nacionalno svesne mladeži buduće države protiv okupatorskih vojnika". Ne osećaju je kao krizu u budućoj "kohabitaciji" suseda.
       "Oko za oko", karakterističan je naslov u "NJujork tajmsu", uz dalje strepnje: "Kao da se odnosi Izraela i palestinskih teritorija vraćaju na netrpeljivost iz doba britanskog mandata".
       Raniji "rok mira" sa 13. septembrom je izgubljen krahom samita u Klintonovom Kemp Dejvidu, odakle su se obojica, Barak i Arafat, vratili kao gubitnici.
       "Šta se ovde događa", pita se komentator Siver Ploter u najtiražnijem izraelskom dnevniku "Jidiot ahronot": "Samo pre dve nedelje kupovali smo nameštaj u Ramali, kockali se u Jerihonu (takođe na "teritorijama"), uvozili smo povrće iz sela na Zapadnoj obali, čitali o palestinskoj nameri da izgrade šest 'fri šop' centara za Izraelce duž granice sa autonomnim oblastima. Kako sve ovo ide sa provalom strašne mržnje koja je poplavila teritorije i arapski sektor? Gde je bila prikrivena da je nismo videli? Šta je istina: spaljena Grobnica patrijarha Jakova ili kazino u Jerihonu? Rat ili mir?"
       Dve nedelje nasilja su došle kao "so na otvorenu ranu", a najnovijem dramatičnom zapletu zamajac sukoba ne staje samo sa Izraelcima i Palestincima, već dobija opasno ubrzanje. Povećanje borilišta nagoveštava moguće šire komplikacije. Otmica trojice izraelskih vojnika koje su odveli pripadnici Hezbolaha - zakleti protivnici svakog mirovnog dijaloga - iz Libana izazvalo je trenutnu pretnju "odlučnom akcijom" Jerusalima, ako Bejrut i Sirija odmah ne deluju da ograniče "božje ratnike".
       Hezbolah još ima prebivalište u Libanu, koji je pod nadzorom Damaska, ali nad palestinskom nepomirljivo radikalnom grupom je patronat Irana. Teheran ne zaboravlja nestanak, pre više godina, četvorice svojih diplomata, pa trojica Izraelaca potencijalno mogu da budu čip u još jednoj Bliskom istoku poznatoj igri. Lančana reakacija u ovom delu sveta nije ništa neobično.
       Istovremeno, jevrejska država doživljava ozbiljno podizanje napetosti sa svojim građanima Arapima (ne samo sa Zapadnom obalom), a to je skoro petina stanovništva.
       Prebrojavanje bez megdana
       Svaki dalji zaplet povećava zamršeno klupče.
       Rizik od sukoba na Bliskom istoku posle svih ratova i uz sve mirovne sporazume, nikad nije potpuno isključen.
       "Izrael postojanje duguje isključivo svojim odbrambenim snagama", beleži agencija AFP mišljenje Dana Meridora, predsednika parlamentranog Komiteta za spoljne poslove i odbranu.
       Prema podacima Jafa centra za strateške studije na Univerzitetu u Tel Avivu, Izrael ima na raspolaganju 2 800 tenkova, 700 borbenih aviona, više hiljada topova, 600 000 vojnika, od toga 180 000 uvek u uniformi, a ostali veoma brzo mogu da budu mobilisani. Ultramoderna armija raspolaže sistemom satelitskog špijuniranja i jedinstvenom u svetu antiraketnom tehnologijom.
       Svodeći broj ljudi i opremu na konfrontaciju Golijata i Davida, AFP prenosi da Palestinci, koji nemaju dozvolu da drže vojsku, zvanično imaju 30 000 policajaca, većinom samo sa kalašnjikovima. Raspolažu simboličnom mornaricom od nekoliko stotina ljudi, izvesnim brojem transportera i vazduhoplovstvom od dva helikoptera, koji uglavnom prevoze Jasera Arafata.
       Analitičari ističu da "snaga Palestinaca ne može da se meri standardnom vojnom opremljenošću". Glavno "strateško oružje" može da im bude "pribegavanje samoubilačkim aktima eksplozivom", piše vojni ekspert "Jidiot ahronota". Grupa "čvrste ruke" Arafatovog političkog Fataha broji 6 000 članova, polovina je pod oružjem i "konstantna je pretnja ako Arafat nameri da ih upotrebi za početak "libanizacije", koja bi vodila internacionalnoj intervenciji na Zapadnoj obali i Gazi", kaže Ben Išaj.
       Libanske snage čine nekoliko desetina hiljada vojnika, uglavnom nedovoljno opremljenih. Sirijska armija broji oko pola miliona vojnika, 500 aviona i nekoliko hiljada (najviše sovjetskih) topova. "Jidiot ahronot" dodaje da "jedina prava pretnja Damaska mogu da predstavljaju njegove rakete ako budu nosile hemijske ili biološke glave".
       Izrael je dobijao ratove sa Arapima od 1948, ali u ekspedicijama kakva je bila 22-godišnja u Libanu zapao je u "živo blato", kao što je zapravo ostao nemoćan protiv palestinskog ustanka kamenjem, intifade od 1987. do 1993.
       Razvrstavanje na Davide i Golijate ne podudara se sa tradicionalnim. Otuda i ovaj megdan zahteva oprezne procene.
      
       MILOŠ OFNER