Prepoznao sam kod sebe neku vrstu negativne energije, a onda ne možete da kreirate, i svaki put kad sam u Beogradu ulazim u neke sukobe. Ne znam šta mogu da uradim iz te negativne energije i zato ovih nekoliko godina što sam nigde, gledam da sačuvam sebe, dušu, da bih mogao da stvaram

      Sa pozorišnim rediteljem Nikitom Milivojevićem sreli smo se subotnjeg popodneva, dva sata uoči probe "Don Žuana" koji režira u atinskom nacionalnom teatru. Uz nas je bila i Gaga Rosić bez koje, verovatno, ne bi bilo ni Nikite na grčkim pozorišnim scenama.
       "Meni se Atina zaista pojavila kao mogućnost da proverim sebe i na drugom mestu. Ona mi je čist božji dar. Kod nas možete postati heroj samo za jednu noć, za jednu predstavu i vi onda poverujete u to. Mislim da je to pomalo sumnjivo. Ali kako trajati, veliko je pitanje i strategija. Da bih mogao malo duže da trajem, meni je dobrodošla Atina. Dobro mi je došla da sam sebe proverim, pa ako i ovde prolazim, znači... I tako, postao sam malo sigurniji i počeo sam bolje da se osećam. Banalno je reći da smo mi tamo pogubili sve kriterijume, ali kao da više ne umemo normalno da posmatramo i primamo bilo šta. Nemoguće je imati bilo kakav estetski događaj bez osnovnih estetskih kriterijuma.
      
       Ovo što se meni događa u Atini, jeste - mnogo, mnogo sreće.
       Počelo je ovako: Leka (Branislav Lečić), pre nekoliko godina, režirao je Duškovu (Dušan Kovačević) predstavu "Sveti Georgije ubiva aždahu" u Atini i Gaga ga je upitala da li poznaje još nekog mladog reditelja iz Beograda. Leka me je preporučio, Duško potvrdio preporuku.
      
       Šta ste režirali ovde, a šta je za to vreme izvedeno kod kuće?
       - Poslednjih godina radim na dva koloseka, uradim jednu predstavu kod nas, jednu u Atini. Ovde su postavljene "Ivanov", "Zločin i kazna", sada radim "Don Žuana", za to vreme kod nas su izvedene "Opera za tri groša", "San letnje noći", "Karolina Nojber" i "Maksim Crnojević".
      
       Gde je bolje da se radi, kod kuće ili u Atini?
       - Na neki način je slično, istovremeno je različito. Jednostavno, kod kuće ste kod kuće, u gostima ste u gostima. Ipak, imam utisak da ono što radim ovde kao da donosim od kuće. Kao da, u stvari, mislim tamo, a onda dolazim ovde da radim. Upravo sada o tome govorim glumcima na probama - reditelj uvek režira iz jednog sasvim određenog konteksta. Ja dolazim odnekle i to prenosim na mesto gde radim, sada je to Atina. Da sam u Parizu, režirao bih sa osećanjem problema koje donosim iz Beograda. Zato su sve tri atinske predstave strašno vidljivo označene. Ne mislim samo ja tako, nego i u novinama kritičari primećuju da se vidi da je "Zločin" režirao neko ko dolazi sa svojim problemima iz druge sredine, iz Beograda. A i ne može drugačije.
      
       U Atini sada radite za Nacionalni teatar, prethodne dve predstave su postavljene u privatnom pozorištu Amore. Ima li razlike u načinu rada? Koliko se grčko pozorište razlikuje od našeg?
       - Privatni teatar je nešto sa čim sam se prvi put sreo u Atini i veoma mi se dopada njegov koncept. Radio sam za Amore, najznačajniji atinski "of teatar" čiji je upravnik Janis Huvardas. Putujući i režirajući po svetu, sakupio je dosta iskustva, vratio se i napravio svoje pozorište sa preciznim modelom rada. NJegova strategija je da ima po tri predstave godišnje na velikoj i maloj sceni. Na velikoj režira jednu on, jednu gost iz inostranstva po njegovom izboru, treću daje najmlađem, perspektivnom grčkom reditelju. Sve funkcioniše savršeno precizno. Ako se sa Janisom, recimo, danas dogovorite za ručak tog i tog dana u februaru, u podne, tako će i biti. Uz dogovaranja na daljinu ja sam uradio dve predstave za Amore - iz Budve sam slao skice, oni meni uzvraćali skicama za scenografiju da li se slažem, imam li primedbe i sve se isplanira do mog dolaska. Kad stignem, odmah počinje rad sa glumcima. Uz to, svaki dinar, tj. drahma, proverava se tri puta. Nema ekstra troškova, mada je bio džentlmen i neke mi je dozvolio, uveren da će biti umetnički opravdani.
       Nacionalni teatar je otprilike institucija kao naše Narodno pozorište. Imam utisak da su pozorišta ovog tipa svuda slična - birokratija, administracija, mnogo papirologije kroz koju mora da se prođe. Kod Huvardasa se o svemu dogovorite sa njim ili sa njegovim menadžerom, producentom. Kažete šta vam treba sutra, jedan čovek sve radi, kontakti su direktni. Ovde kažete jednoj osobi, ona prenosi drugoj, šef sve overava. Do njega i ne dolazite, imate posrednika. Ne znači da institucija ne funkcioniše! Moram da priznam da sam dobio sve što sam tražio.
       I kod nas je nekada funkcionisalo. U međuvremenu, sve je postalo jedna velika improvizacija. Postaje vam neprijatno kad nešto postavite na scenu pa kažu: vidi koliko ovo košta. Imam utisak da bi svi trebalo da radimo nešto što je privid pozorišta - dve stolice, sto, i to je to. Najdelikatnije je, ipak, koju ćeš predstavu da radiš. Moj izbor je bio da radim direktnu repliku na stvarnost. "Don Žuana" sam dva puta želeo da postavim u Jugoslaviji i svaki put sam pomislio: ma, koga sad briga za njega kad vidiš šta se dešava oko svih nas. I odmah sam ga zamenjivao drugim komadom - "Banović Strahinjom", pa opet nekim drugim. Imam utisak da kod nas stalno moram da trčim neku drugu trku. Ovde ne moram, mogu da budem opušteniji. Kad bih ovde radio "Hamleta" to bi bio malo univerzalniji Hamlet, ako ga tamo budem postavljao biće veoma jako precizno urađen, prilagođen jugoslovenskim okvirima i ne bih mogao nikakvog drugačijeg da režiram.
      
       Kako se u Beogradu prati vaš atinski angažman?
       - Mene je možda malo zabolelo... mislio sam da će više biti zainteresovani za ovo što radim ovde. Prirodno bi mi bilo da posle ogromnog uspeha "Zločina i kazne", neko tu predstavu pozove. Nije moje da se nudim, nemam običaj da okrećem telefone i pitam da li bi neko želeo da vidi predstavu na Bitefu ili negde drugde. Rekao sam sebi: pa dobro, ako ih i ne interesuje, nikom ništa.
       Međutim, malo mi je čudno, nekako nije u redu da ih ne interesuje, ali valjda imaju i za to razloga. A ja bih voleo da oni vide tu predstavu zato što je bila pod utiskom jednog vremena koje smo tamo svi zajedno proveli. Spremao sam je u toku bombardovanja i smatram da je među mojim najznačajnijim režijama. Onda sam i ja digao ruke, rekao sam baš me briga. Oni ne znaju, čak ni ja nisam bio svestan da sam postao velika zvezda ovde, znaju možda Gaga i moji glumci. To mi je postalo jasno po odnosu kakav imaju prema meni sada, kad sam došao u Nacionalni teatar, ali ne zbog toga što sada imam mogućnost da biram. Ja i te kako znam gde pripadam. Znam da još mnogo stvari tamo treba da režiram - ako odlučim da nastavim da režiram. Zaista sam pred velikim znakom pitanja: šta raditi. U "Karolini Nojber" ima divna rečenica - "Za koga igrati i šta raditi?!". I ponavljam, ne zbog toga što se meni ovde u Atini sve otvorilo, nego što se čoveku poprilično zgade neke stvari tamo, malo se umori od svega. Prepoznao sam kod sebe neku vrstu negativne energije, a onda ne možete da kreirate, i svaki put kad sam u Beogradu ulazim u neke sukobe. Ne znam šta mogu da uradim iz te negativne energije i zato ovih nekoliko godina što sam nigde, gledam da sačuvam sebe, dušu, da bih mogao da stvaram.
      
       Da li znate da neki kažu da ste "državni reditelj"?
       - Znam, naravno. Najgluplje bi bilo to komentarisati. Ako treba da sam reditelj i ako hoće da znaju kakav sam reditelj, režirao sam predstave "Mario i mađioničar", "Sedmorica protiv Tebe", "Banović Strahinja", "U potpalublju", "Karolina Nojber"... Da ih nabrajam još? Svih ovih godina sve ono što pripada državnom ili režimskom reditelju u tim predstavama spreman sam da potpišem uključujući i ovu poslednju ("Maksim Crnojević") za koju smatram da je, možda, jedna od mojih najboljih režija.
      
       Uprkos svemu, ne oseća se kod vas prizvuk velike gorčine?
       - Kad sam nedavno stigao u Atinu i popričao sa poznanicima rekli su mi, jao, koliko si ti gorčine doneo. Od tada do ovog našeg susreta, u probama sa glumcima i kroz druženje sa dragim ljudima, izgleda da sam uspeo da sebe dovedem u ravnotežu. Deo tog ogorčenja bilo je i osećanje revolta jer ne znam šta je šta. Iako ne mogu da budem baš nezahvalan - ja sam reditelj koji je tamo dobio sve moguće nagrade, imao sam sreće da svih ovih godina radim i da predlažem svoje komade. Za svih deset godina niko mi nijedan komad nije predložio. Ipak, evo još malo ogorčenja. Za neke moje predstave sam se čudio do koje mere se u njima ne vidi ono što je zaista bitno. Recimo, "Banović Strahinja" je bio uspešan i pokupio je silne nagrade. Neke stvari rađene u beogradskom Narodnom pozorištu su takođe zanimljive, ali za njih ne važe ista merila kao kad vam predstavu potpisuje Jugoslovensko dramsko ili Grad teatar Budva. Po pravilu, ove u Narodnom prolaze nešto lošije. Dobro, ako je tako, hajde da analiziramo predstave, da pričamo o njima, pa da vidimo koliko su ozbiljne i značajne! Ne može! A verovatno neko ima interes da ne piše o predstavi. Zato čovek tamo ima razloga da bude ogorčen.
      
       Znači da u Beogradu nećete više da režirate?
       - Za sada ne planiram da režiram. Trenutni status u mom matičnom, Narodnom pozorištu u Beogradu je "stand bdž"."
      
       BOJANA KARAVIDIĆ
      
      

Nikitina senka Gaga Rosić je prevodilac, Atinjanka skoro dve decenije. Iza nje stoje prevedena književna dela, sa srpskog na grčki i obratno. Uz bogat književni opus, postala je i aktivan učesnik u stvaranju pozorišnih predstava i takoreći "drugo ja" Nikite Milivojevića koji, došavši u Atinu da režira, nije znao ni reč grčkog.               Priča Gaga Rosić:        - Tri predstave koje sam radila sa Nikitom u Atini obeležile su značajan period u mom životu i predstavljaju mi izazov, jer sam u dodiru sa živom materijom i ponašam se drugačije nego kad sedim za kompjuterom i prevodim knjige. Za svaku probu, kao kad se žene spremaju za izlazak, naoružam se nemalom količinom ljubavi. Kad osetim napetost između učesnika u predstavi, ne prevodim ono što ne bi trebalo, i prevodim ono što nije rečeno, a trebalo bi da jeste. Najteža je prva faza kada se ljudi opipavaju. Među nepoznate ljude potrebno je uneti ljubav, a ona pomera svaku stenu. Najlepša je poslednja, kada se svi vole i plaču od sreće zbog uspeha. Ne verujem u darove s neba, sve mora da se zasluži.        Naša prva zajednička predstava "Ivanov" bila je za mene mešavina zastrašujućeg i čarobnog. Danas znam da prevedem svaku Nikitinu neizgovorenu rečenicu i da završim svaku nedovršenu. On uvažava moje mišljenje. Nikita je strog reditelj, ali ima nešto čarobno da nadraste rediteljski egoizam i da uvaži sagovornika.        Tri urađena zajednička projekta, čini mi se, trajala su tri dana. Dao je bog da nam se ovo naše posreći, naša volja i spremnost za saradnju dali su ogroman rezultat. Nikita vam sigurno nije rekao da je "Ivanov" bio predstava sezone '99, a "Zločin i kazna" je uz izložbu El Greka događaj sezone.