NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

SPS doveo zemlju na ivicu građanskog rata

Slobodan Milošević i ostali čelnici SPS-a treba da priznaju greške i napuste dosadašnje položaje. U SPS-u ima mnogo sposobnih ljudi koji bi bili u stanju da ubuduće vode ovu stranku, a i ja sam uvek spreman da pomognem ako se to od mene zatraži

      Bivši predsednik SR Jugoslavije, bivši predsednik Skupštine Srbije, bivši potpredsednik savezne vlade i bivši potpredsednik SPS-a Zoran Lilić danas je po mnogo čemu jedna od najzanimljivijih političkih ličnosti u Srbiji. I po tome što mu sada, kad mnogi njegovi nekadašnji stranački drugovi iz vrha SPS-a odlaze u istoriju, neki već predviđaju novu značajnu političku karijeru.
      
       Kako se danas osećate?
       - Dobro. Baš se dobro osećam, i dobro je što se sve ovo desilo i Srbiji i Jugoslaviji, to je dobar početak za neku drugu eru u ovoj našoj zemlji, za neke - nadam se duboke i korenite promene na svakom polju.
      
       Vi ste neposredno pre raspleta otišli sa svih javnih funkcija i o tome je u javnosti bilo mnogo kontradiktornih iskaza. Šta se zapravo dogodilo?
       - To je proces koji je trajao bar tri-četiri godine. Poslednje tri, svakako, od 1997. godine, preko Kosova, rata.
       Reč je o procesu mog unutrašnjeg nezadovoljstva koji je kulminirao u trenutku kada jednostavno nije postojalo razumevanje za sve ono što je bilo očigledno da će se desiti. Smatram da SPS zaista zaslužuje da bude vodeća politička snaga (da upotrebim taj izraz koji je bio odomaćen, mada mi se on ne dopada) na levici. Ima svoj program, svoje utemeljenje, svoju socijaldemokratsku putanju koja preovlađuje kod najvećeg broja članova SPS-a i njemu apsolutno nije bilo mesto u koaliciji sa JUL-om. Danas to želim da kažem slobodno jer nisam to želeo da govorim pre izbora, da to moje nezadovoljstvo i ostavka ne bude doprinos eventualnom porazu SPS-a koji je u tom trenutku bio evidentan.
       Dakle, moje uverenje je da koalicija SPS-a i JUL-a ni u čemu nije prirodna, pogotovu što ja smatram da Jugoslovenska levica čak i nije nikakva stranka, nego udruženje ljudi koji su se tu okupili iz nekih svojih interesa, pre svega ličnih.
       To moje zalaganje nije nailazilo na razumevanje u vrhu stranke. Nismo se slagali ni po pitanju Kosova i Metohije. Mislim, pogotovu sa ove distance, da smo imali mnogo kvalitetnijih rešenja i da smo tako postupali, danas bismo sigurno tamo imali najmanje dvanaestak hiljada pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnike srpskog naroda, kao i domaćine albanskog porekla. Govorio sam često da su na Kosovu i Metohiji izgubili upravo domaćini, i albanski i srpski, a da su dobili profiteri sa albanske strane, kao i oni sa neke naše ekstremne strane.
       Nisam nikad mogao da se složim ni da moramo da se bavimo samo unutrašnjom ekonomijom. Ovaj naš prostor je, zahvaljujući svom geostrateškom položaju i svojim resursima, a naročito ljudskim resursima, imao mogućnosti da privuče strani kapital. Nažalost, za to nisu imali razumevanja ni naše najviše vladine institucije, ni predsednik Milošević. Tako smo svakim danom sve više siromašili i tonuli u sve dublja neslaganja. A ja sam obično bio gubitnik u toj situaciji.
      
       Da li ste imali istomišljenike u SPS-u? U kojoj meri je realno govoriti o raznim strujama u SPS-u, o "mekoj" i "tvrdoj" struji?
       - Nema potrebe da se govori o "mekom" i "tvrdom" krilu, ili o onima koji se zalažu za izvorni program SPS-a i o onima koji se zalažu za neki drugačiji program. Velika većina ljudi u SPS-u zaista razmišlja ovako kako vam ja govorim, a to je da SPS treba da bude samostalna stranka koja na ovom prostoru ima šta da kaže. Takvih je sigurno više od osamdeset procenata. Ovih drugih dvadeset procenata čine ljudi koji jesu u SPS-u, ali kojima tu nije mesto. To su oni kojima je bilo lakše da budu na strani jugoslovenske levice i oko nekadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Oni su širili uverenje da je naša situacija izuzetno dobra i na socijalnom i na ekonomskom planu i stvarali atmosferu da ovom narodu zaista ništa ne treba osim vladavine jedne oligarhije, koja je na kraju doživela debakl na izborima.
      
       Znači li to da vi za sve krivite predsednika SPS-a Miloševića i njegovo najbliže okruženje?
       - Već sam to rekao i ponoviću. Posle deset godina u SPS-u i posle svega što sam uradio za SPS i za ovu državu, imam pravo da to kažem: oni treba da učine taj tako važan poralni čin i podnesu ostavke na sve visoke funkcije u SPS-u. To će zaista biti njihov najveći doprinos stabilizaciji ukupnih prilika ne samo na prostoru Republike Srbije već, siguran sam, i na prostoru Savezne Republike Jugoslavije.
       Kako je manjina vladala većinom? Tako što se ta manjina nalazila na višim pozicijama, na pozicijama vlasti, pozicijama sile, verovatno i na pozicijama kapitala koji poseduje na razne načine, o čemu zaista sad ne bi trebalo govoriti. Možda je danas najlakše kritikovati predsednika Miloševića. Najlakše je danas sve svaliti na njegov račun, ali ja sigurno ne spadam u ljude koji će to činiti, čak i sa ove distance, iako bih mnogo toga imao da kažem i da pridodam njegovom kontu. Ja na to imam pravo i za to imam mnogo razloga.
      
       Da li je predsednik sam vukao pogrešne poteze, ili su ga ljudi iz njegovog najbližeg okruženja pogrešno savetovali?
       - Odgovoriću kao Nikola Pašić - tačno je i jedno i drugo. Predsednik je vukao loše poteze, a imao je i loše okruženje. Moguće je da bude u zabludi jedanput, moguće dva puta, ali nije moguće uvek.
       Mnogo puta sam mu predlagao nešto što je bilo argumentovano, ali to najčešće nije prošlo. Dakle, nije u pitanju samo okruženje, već da se na lažnom idealizmu u situaciji u kojoj se nalazimo stvarao nekakav imidž nepobedivosti i mogućnosti da se opstane u takvom okruženju, što očigledno nije moguće.
      
       Milošević je, raspisujući predsedničke izbore, očigledno mislio da će pobediti. Ko mu je to mogao reći?
       - Ja sam još tada rekao da je situacija veoma loša, da se izbori raspisuju u trenutku kada ništa, zaista ništa ozbiljno ne funkcioniše.
       Spadam u one ljude koji misle da nije bilo neophodno da obnovimo sve mostove preko svih potoka u ovoj zemlji, da su utrošena ogromna sredstva koja su mogla da budu uložena u proizvodnju. No, to sad nije bitno. Moje uverenje je da su ga ljudi iz njegovog okruženja ovog puta uverili da je atmosfera u narodu izuzetno dobra i da može da načini takav korak.
      
       Ko su ti ljudi?
       - Pa to su to bili ljudi iz onih dvadeset procenata SPS-a i ljudi iz JUL-a.
      
       Da li je predsedniku neko uopšte smeo da kaže istinu?
       - Ja znam šta sam mu ja govorio.
      
       Da li je neko smeo da mu kaže: predsedniče, izgubili ste na izborima?
       - Ja smatram da predsednik Milošević spada u red visokointeligentnih ljudi. Čak i da mu to nisu odmah rekli, na osnovu razređenog nastupa portparola SPS-a i JUL-a na televiziji mogao je i sam da zaključi šta se dešava.
      
       Kakav je bio vaš stav o promeni saveznog ustava?
       - Nisam imao priliku da u tome učestvujem. Ustav SRJ je nastao po volji dve republike i mislim da je mogao samo tako i da se promeni, uz saglasnost obe republike. Budući da to nije bio slučaj, zaista ga treba smatrati nelegitimnim.
      
       Da li ste ostali u kontaktu sa nekadašnjim prijateljima u političkom vrhu?
       - Bilo je prijatelja koji su se javljali...
      
       Kako su se ponašali? Šta se dešavalo?
       - Postoji ogroman strah. Zaista mi je bilo veoma žao ljudi. Toliko su se uplašili da ni oni koji su godinama sa mnom učestvovali u stvaranju SPS-a nisu smeli da mi se jave. Samo je mali broj onih koji su imali hrabrosti iako su svi znali koliko sam u pravu.
       Uzgred, zatvarali su moje ljude, privodili ih, ljude koji su sa mnom osam godina, inače pripadaju policiji. Bilo je svega i svačega. To su ružne stvari o kojima ne teba pričati.
      
       Šta vi sada radite, od čega živite?
       - Kao bivši predsednik SR Jugoslavije, Skupštine Srbije, kao bivši potpredsednik savezne vlade, bivši potpredsednik SPS-a i kao bivši, bivši, bivši... da ne nabrajam sve, sada nemam posao i nikakvih primanja.
      
       Zar to nije regulisano zakonom?
       - To je regulisano zakonom kad je u pitanju predsednik Milutinović, i kad je u pitanju predsednik Milošević. Verovatno postoji jedan zakon za jedne predsednike i drugi zakon za druge predsednike. Ali, dobro, o tome ne treba ja da razmišljam. O tome treba da razmišljaju oni koji su to uradili.
      
       Ali vi kao bivši predsednik možete da se prošetate Knez Mihailovom ulicom i da se rukujete s ljudima... Dok se za gospodina Miloševića ne zna ni gde danas stanuje. Ipak, vi ste u boljoj poziciji.
       - Evo, vi ste to sami rekli. Ja znam šta je ko uradio u ovoj zemlji. Kad sam odlazio, napisao sam predsedniku Miloševiću jedno krajnje korektno, kulturno pismo podnoseći ostavku na sve funkcije, i državne i partijske, smatrajući da to što se dešava praktično vodi SPS u samoubistvo. Jednostavno, pokušao sam da mu objasnim da postoji mnogo načina da i Republika Srbija i Savezna Republika Jugoslavija budu neko na ovom prostoru Evrope. Mi ne možemo da budemo deo Ruske Federacije, ne možemo da budemo ni deo Belorusije.
       Prema tome, svako od nas na osnovu kredita koji je stekao za vreme svog mandata sada može da troši taj isti kredit. To je i razlog što ja sada mogu da se šetam Knez Mihailovom, ili u bilo kom delu grada, sa bilo kim. Veoma sam zadovoljan što je to tako.
      
       Bilo bi, možda, zgodno da vi kao bivši predsednik SR porazgovarate sa Slobodanom Miloševićem, kao bivšim predsednikom, jer ste sada u sličnoj situaciji, da razmenjujete iskustva.
       - Među nama jedina je sličnost to što smo bivši predsednici. Kad bi se predsedniku SPS-a Miloševiću postavilo pitanje da li je imao iskrenijeg saradnika od mene, mislim da bi morao da odgovori da nije. Da li će on to ikada da odgovori, to ostaje njemu.
      
       Kakva je budućnost SPS-a? Predsednik Milošević je u onom svom obraćanju javnosti na televiziji, priznavši pobedu Koštunice, rekao da će reorganizovati SPS i da će SPS biti najjača stranka. Da li je to realno?
       - Prvo da kažem da sam zaista lično i teško doživeo ovaj debakl, iako sam ga prognozirao.
       Kao samostalan, van koalicija koje su neprirodne, dakle ni sa JUL-om ni sa radikalima, SPS mora da traži svoje mesto u okviru sopstvene transformacije. Kad kažem transformacije, ne mislim da on sad treba nešto da izmišlja iz korena i da stvara neku ne znam kakvu programsku orijentaciju. Jednostavno, SPS ima program koji je veoma dobar, ima socijalnu dimenziju koja je prihvatljiva za sve građane u ovoj zemlji, ima i tu patriotsku liniju koja je logična za svakog od nas koji živi u ovoj zemlji bez obzira koje vere i koje nacije bio.
       Jednostavno, predsednik Milošević ne može da transformiše SPS.
      
       Znači, vi smatrate da on treba da podnese ostavku u SPS-u?
       - Mora da se preispita svačija odgovornost za ovako veliki debakl. Taj debakl nije ubitačan samo po članstvo SPS-a nego i za građanstvo Srbije u celini. Mi smo bili na ivici veoma teških sukoba u ovoj zemlji, koji bi imali dugoročno veoma teške posledice. Predsednik Milošević treba svom članstvu da kaže: grešili smo. I da, zajedno sa onima koji su zajedno sa njim grešili, prepusti ostalom članstvu SPS-a da se stranka organizuje na neki drugi način i da traži svoje mesto na političkoj sceni Srbije.
      
       Koga vidite na čelu SPS-a u postmiloševićevskom periodu?
       - Ne znam. Nažalost, stvarao sam o sebi pogrešnu sliku da sam uvek bio isključivo izvršilac naloga predsednika Miloševića ili nekakav statista koji je jednostavno sedeo tu da čuva fotelju za predsednika Miloševića. Međutim, bilo je mnogo drugačije. Znači, ja sam mnogo toga uradio što se danas ne zna i nekorektno je da ja o tome sada govorim.
       U SPS-u, onakvom kakvog ga ja vidim, postoji mnogo ljudi koji mogu uspešno i bez straha i bez prevelikih ličnih ambicija da dođu na to mesto. U SPS-u ima mnogo kvalitetnih ljudi koji treba da progovore i da izdrže kritike. Jer, SPS je dozvolio sebi da dovede zemlju na ivicu građanskog rata zbog svog nečinjenja.
      
       Izbegavate direktan odgovor. Da li biste se vi toga prihvatili?
       - Vi tražite direktan odgovor. Odlazeći sa funkcija, napisao sam predsedniku Miloševiću pismo, svojom rukom, i rekao da pored svih nepravdi i svega onoga što je meni lično učinjeno, smatram da mogu da budem angažovan za bilo koji ekonomski i politički projekat koji je od interesa za zemlju, da sam spreman da se vratim i da to odradim najbolje što mogu.
      
       Kako vi vidite budućnost JUL-a?
       - Krajnje je vreme da JUL testira svoj autoritet i svoje mesto u Srbiji tako što će sam izaći na izbore. Građani će mu dati odgovor koji ja ne bih želeo da prejudiciram.
      
       Ovog trenutka vode se razgovori predsednika Srbije Milana Milutinovića, parlamentarnih stranaka u Srbiji i DOS-a o raspisivanju prevremenih republičkih izbora za decembar. Da li vi u odnosu na taj potez gospodina Milutinovića možda imate neke zamerke?
       - Mislim da je to dobro, ali to nije potez koji je velikodušno ponuđen, nego je iznuđen.
       Da li je morao baš sad da to učini, ili je mogao da sačeka nekoliko meseci, to je drugo. Na kraju, Milutinović je imao pravo da da mandat da se stvori manjinska vlada iz SPS-a, sasvim drugačija od ove vlade. Ovi izbori ne odgovaraju SPS-u i ne odgovaraju čak ni radikalima. O SPO-u neću da govorim. Ali vidim nešto drugo - da nisu uporedo najavljeni i predsednički izbori, što bi bilo logično.
      
       Ima mišljenja da i gospodin Milutinović nije bio uvek u svemu saglasan sa gospodinom Miloševićem, mada se o tome do sada u javnosti malo znalo.
       - Za razliku od nas koji smo odlučili da govorimo javno i da snosimo posledice, svesni rizika kome se izlažemo, Milutinović je imao sve poluge vlasti u svojim rukama. Vi dobro znate da za razliku od saveznog ustava, republički ustav sva moguća ovlašćenja daje predsedniku Srbije. Prema tome, Milutinović nije morao da priča. On je mogao da radi. Sa svoje funkcije je mogao mnogo drugačije da se ponaša. Odakle sada ova njegova naklonost prema DOS-u, zaista ne bih da komentarišem, ako je reč o naklonosti. U svakom slučaju, jedini koji mogu da profitiraju na tim izborima jesu upravo pripadnici DOS-a. To nema nikakve koristi ni za SPS ni za JUL.
      
       Da li je moguće da postoji nagodba, da na zahtev DOS-a Milutinović raspiše parlamentarne izbore, a da zauzvrat DOS ne traži da se raspisuju i predsednički izbori?
       - Da budemo otvoreni, logika stvari upravo tako govori.
      
       Jeste li vi lično imali priliku da sretnete gospodina Koštunicu? I šta biste mu, kao bivši predsednik, savetovali da ne uradi?
       - Pa, imao sam priliku da budem na inauguraciji predsednika Koštunice. Sa zadovoljstvom sam otišao tamo, To će se tumačiti ovako ili onako, ali kad nekoga pozove predsednik Republike, njegova je obaveza da ode i da mu čestita. Gospodina Koštunicu poznajem već desetak godina i rekao sam mu da sam ja, ukoliko u bilo čemu bude procenio da je moja pomoć potrebna ili moguća, voljan da mu pomognem.
       Šta ne bi trebalo da uradi? Ne bi nikako smeo da dozvoli da se zbog petparačkih ili dnevnopolitičkih interesa ruši jedan ogroman politički kapital koji je stekao u Srbiji. Šta hoću da kažem: DOS je dosta heterogena struktura. Može se desiti da zbog njihovih personalnih neslaganja, zbog pojedinačnih želja veoma brzo zapadne u krizu na saveznom nivou, pa ako imamo i krizu na republičkom nivou, onda zaista imamo veliki problem.
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu