NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Razočaran sam

      Javljam se, dakle, posle svega što se odigralo. Posle inauguracije Vojislava Koštunice za novog predsednika države, sa kojim je zadat završni i smrtni udarac Brozovom boljševizmu, ugnježdenom oktobra 1944. na silu u Srbiji posle upada sovjetskih staljinističkih tenkova u glavni grad Srba. Nikakav razlog nije postojao da se oslobađa prvo Beograd pre Budimpešte na putu za Berlin, sem da se nakači crvena pionirska marama na buduće naraštaje Srba. Osmi oktobar 2000. godine je prvi dan slobode zakasnele 56 godina, a po proračunu Setonije, danas, u nedelju, trebalo je da se održi drugi krug nameštaljki i krađa glasova, ne bi li se produžio još jedan mandat, barem i istanjene brozističke vladavine mraka.
       Odigralo se onako, mimo svih očekivanja o skorom okončanju muka Srbalja, kako je sami Gospod samo mogao poželeti, i napaćenom srpskom narodu konačno okrenuo svoje blistavo lice: bez krvi je izvršena nova srpska revolucija (nikako "jugoslovenska", kao što se počesto navodi, jer Crnogorci nisu mrdnuli ni repom, samo su pravi Srbi panterski skočili i zaskočili nemani za vrat, pridavivši je).
       A oslobođeni smo, evo, tek sada od te zlokobne crvene marame i more, sinoćnom obznanom predsednika Koštunice, najavljenog kao spasioca Srbije još u Tarabićevim proročanstvima - "Srbiji će krenuti nabolje tek kad se pojavi čovek iz naroda koji će u prezimenu nositi ime svoga sela" - što se i ostvarilo: Koštunica iz Koštunića! Ovom prilikom osvedočenom čoveku iz velikog Proročanstva čestitam izbornu pobedu, toplo i iskreno, a za njegov kabinet islikaću platno - "Nema slobode bez proročanstva".
       No, moje radovanje velikim promenama skroz mi se pomračilo kada sam posmatrao na ekranu paljevinu prelepe stare zgrade parlamenta i razbijanje i pljačkanje njenih umetničkih dragocenosti. Plakao sam sve vreme i onda kada sam čuo dan kasnije kako je rulja (nikako "međunarodni heroji") uništila nezamenljivi narodni etno-materijal u Etnografskom muzeju, tražeći u blizini sedište partije SPS (zar vrede i sva sedišta SPS u zemlji za jedan kolosalni Etnografski muzej?). Tog časa sam se sledio, a s obzirom da su se i meni počesto dešavale teške krađe u Zdanju na Zvezdari, kao i u Radovan-kuli u rodnom Belotiću, došlo mi je na pamet da se odreknem svoje nacije koja je ispala lopovska. Ako se ne vrate svi umetnički predmeti, hoću od sada da budem Grk ili Irac, i da sa nekih dalekih obala ostrvlja arhipelaga Kiklade, ili sa strmih i usamljenih irskih atlantskih obala, razmišljam o mojoj pravoj, izgubljenoj i zaturenoj divotnoj Srbiji, istorijski trajućoj samo do 1918. godine, kada je svojom iskrvavljenom oslobodilačkom nogom mogla definitivno stati na noge i srećno se razvijati pod svojim sopstvenim srpskim imenom, i Države i Jezika. Sa horizonta i mora iščekivao bih pojavu časnih lica i pravih narodnih heroja, među kojima prepoznajem i lik moga oca Radovana koji je sedam godina ratovao, kući nije dolazio. Ta herojska svita srpskih imena, simbola, vojvoda i zastava zadivila je tada čitavo čovečanstvo, i od te slave još bi se moglo živeti među narodima.
       Neću više da pamtim Srbe od 1918. godine naovamo, dakle ni period kada sam i sam rođen, ni ime zemlje u kojoj sam rođen. To činim zbog sviju lopovluka i krađa, i izbornih glasova i materijalnih dobara. Tako krasti ogavno sve oko sebe, i u sebi, neprimereno je jednom narodu kojeg sam osećao rođenim, koji mi se ponudio samim svojim neizbežnim rođenjem. Ne mogu više da trpim taj iskonski kontinuitet primitivizma i to istorijsko kabadahijstvo svoje rođene sredine, te zato mislim da bih spasao svoju dušu ako bih postao Grkom ili Ircem.
       Svoje slike ću razdeliti raznim muzejima, ovde i po svetu, a poneću sa sobom samo one komade platna čiji me zvuk poja ne podseća ni na jedno određeno podneblje.
       Razočaran za sva vremena u svoj rod u ovome Sećanju, otpozdravlja vam
      
       MILIĆ OD MAČVE,
       slikar


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu