Milan Šarac: Ispovest generala ĐOKE JOVANIĆA(4)

      U sastavu divizije bio je i jedan ruski artiljerijski puk i jedan divizion kaćuša. Došao je k meni komandant ruskog artiljerijskog puka i rekao mi: "Druže generale, ja sam gledao kako vi napadate, Vi imate velike gubitke. Ne treba to tako da se radi. Treba da izvršite artiljerijsku pripremu, da uvedete tenkove, pa tek onda..." Kako da uvedemo tenkove i artiljeriju kada ih uopšte nemamo?""Treba čekati od rukovodstva da vam ih nabavi pa tek onda preći u napad." Ja sam onda rekao. "Hvala vam lepo, mi ćemo gledati da sad imamo manje gubitke".
       Sedmog novembra NJemci su izvršili kontranapad videći da su tu naše snage sad slabije. Oni su s jednom ojačanom pukovskom formacijom, sa dvadesetak tenkova, počeli polako da potiskuju naše snage. Naš štab je tada bio u Velikim Radincima i oni su išli ka štabu. Ja sam tada brzo zvao Generalštab, rekao da oni napadaju, da nemamo protivtenkovskog oruđa. Tada je Generalštab obavestio ruski Avio-korpus koji je bio u Novom Sadu, koji se za sat-dva pojavio sa avionima za podršku pešadije. Uništena su 4 tenka i NJemci su se povukli.
       Pošto smo videli da imamo velike gubitke, mi smo počeli da kopamo rovove. Po selima smo tražili ašove. Svi borci su radili, bili smo kaljavi od blata, ali smo smanjili gubitke. Kada je Prva divizija dolazila na front i kada su videli našu diviziju onako kaljavu vikali su: "Grobari! Kakvi ste vi borci, na šta to ličite?! Smejali su se. Čekaj, razmišljam ja, ići ćete i vi da tražite ašove kad počne borba.
       Za ovo vrijeme od 28. oktobra do konca novembra moja divizija je imala ogromne gubitke: 147 mrtvih, 539 ranjenih i 34 nestala. To je 720 ljudi. Za diviziju koja je imala 6 000 ljudi, to je 12 odsto ljudstva, a kasniji gubici će biti još veći.
      
       MOBILIZACIJE: Za sve ovo vrijeme dolazili su dobrovoljci. Posle oslobođenja Beograda već je izvršena mobilizacija. Posle Titovog razgovora sa Rusima, dogovoreno je da Rusi naoružaju 12 naših divizija. Preoružano je, znači, dvanaest divizija. Tako kada sam opet došao na Sremski front Peko Dapčević me je pitao: "Kako je Osma divizija mobilisana sa daleko više ljudi nego vi?" Ja sam rekao: "Pa, vi ste naredili da se borci ne mogu tek tako upućivati u borbu nego se mora proveriti ko su oni." Jer tu je bilo raznih koji su se ubacivali iz neprijateljskih redova, pa smo morali sa terena proveriti sve borce, šta je, ko je, naročito one iz gradova. "E, pa ti si" kaže, "onda naivan. Važno je da imaš jaku diviziju."
       Puno vremena smo posvetili obuci, jer bilo je puno mladića koji nisu služili vojsku. Bila je to '45. godina. Mobilisani su muškarci od 18. do 30. godine u čitavoj Srbiji.
       Naše jedinice su trpele velike gubitke, ali zauzele su Šid. Bilo je pokušaja da se napadne i Vukovar, pokušan je i jedan desant, ali nije uspeo. Došli su do takozvane "Nibelunške linije", to je najbolje organizovana linija odbrane, predzadnja. Dve ruske divizije su povučene na ruski front. Došla je bugarska armija koja je takođe učestvovala u borbama. Od Bugara su bile male koristi.
       NJemci su koncem decembra, početkom januara, izvršili jedan jači protivudar. Naišli su na 21. srpsku diviziju i gotovo su je razbili. Sva artiljerija je uništena. Gubici su bili vrlo veliki, jedna brigada je potpuno uništena.
       U toj situaciji Peko Dapčević je došao u Beograd i naredio da diviziju prebacimo što hitnije na Sremski front, ali smo Novu godinu dočekali zajedno - Peko Dapčević i ja kod maršala Tita.
      
       SREMSKI DANI TEKU: Bilo je puno teškoća na Sremskom frontu. Zima, kopali smo te rovove, ali je pola rovova bilo pod vodom. Morali smo skupljati kukuruzovinu u rovove. Kad god smo mogli sklanjali smo jedinice iz rovova u kuće. Inače, imali smo nekoliko stotina kojima su se smrzle ruke, noge.
       Dvadeset šestog februara '45. Sremski front je obišao saveznički feldmaršal Aleksandar, ja sam ga detaljno upoznao sa našim položajima odveo ga na našu osmatračnicu od drveta koja je bila visoka tri metra. On je pohvalio ponašanje naše vojske.
       Sutradan, posle posete feldmaršala Aleksandra, imali smo partijsku konferenciju divizije. Na tu konferenciju su došli Edvard Kardelj i Leskovšek, gdje smo mi analizirali iskustva. Imao sam referat. Insistirao sam na što većoj disciplini, na tome da se borci naviknu da organizuju sadejstvo između pešadije i artiljerije i avijacije. Kardelj je održao jedan vrlo dobar govor. Govorio je da je naš glavni zadatak da oslobodimo zemlju.
       Čekali smo da dobijemo tenkove. Protivudar na Sremskom frontu je trebalo da počne 12. aprila. Naime, donesena je odluka u Beogradu da se izvrši velika operacija u kojoj će učestvovati tri armije: Prva armija Peke Dapčevića, Druga armija Koče Popovića i Treća armija Koste Nađa.
       Poslije proboja Sremskog fronta nastavili smo da se krećemo prema Zagrebu. Dvadeset petog aprila "Princ Eugen" divizija je izvršila protivudar napadajući na 42. diviziju koju su gotovo razbili. Ona je imala u tom napadu 264 mrtva, 870 ranjenih i 38 nestalih - 1 500 ljudi je izgubila ta divizija. Jedan potpukovnik po činu je komandovao, neki Milaševki, učitelj neki; on se bio dosta zbunio pa sam ga ja umirio: "Dobro, dešava se". Oni su posle toga došli u pozadinu naše 5. i 1. divizije i počeli da tamane.
       Znam za ta pitanja da li je Sremski front bio potreban?
       Bio je nužan, potreban. Ne slažem se sa tim da je to žrtvovanje mladića iz Srbije. To ne mogu nikako da prihvatim. Ja znam kako smo se mi odnosili. Došao je jedan seljak od Valjeva, mi smo bili na Sremskom frontu, došao kolima jer je čuo da mu je sin poginuo. Ja nisam znao da on zna. "Šta je sa mojim sinom?" Ja sam mu počeo pričati kako je to dobar mladić, kako se dobro tukao, kako se dobro snašao u vojsci, odličan je vojnik, može da se ponosi sa njime, i tako. On me je gledao, gledao i bilo mi je jako teško da mu kažem. Nisam prosto mogao. Tražio sam neki način. Međutim, on me je razumeo; "Sinko, moj sin je poginuo. Ja znam. I ja sam ratnik. Znam da se u ratu gine. Kad je već takva sudbina meni je drago da je moj sin poginuo na pravoj strani, što se borio za svoju domovinu". Tada me je prosto izlječio od svega. Prvi moj borac, zvao se Golub, je poginuo još '41. I onda sam razgovarao sa ocem. Nudio mu kakvu pomoć. On je rekao: "Nemoj sinko, znam ja da vi tu ne možete ništa uraditi." Ja sam uvek teško primao te gubitke. Nisu sve starešine. NJima je važno da se izvrši zadatak. Ja sam bio vrlo osjetljiv.
       Ali nije bilo drugog rešenja. Morali smo da završimo rat. Imali smo pomoć Rusa za oslobođenje Beograda, i pomoć saveznika u hrani i ostalom a morali smo svoju zemlju mi da oslobodimo. Morali smo mobilisati ljude. Uradili smo sve što smo mogli da obučimo ljude. I to je ono što se u takvim situacijama najviše moglo.
      
       U ZAGREBU: Dolazimo sada pred Zagreb. NJemci su organizovali Oborec, trebalo je boriti se za taj Oborec i ta manja mjesta. Mi smo došli do tamo, Štab divizije, i vidimo neku seosku kuću. Mi se organizujemo. Štab radi, izdajemo naređenja - kada ja čujem borbu oko kuće. Izađemo napolje. Šta je bilo? Kad ovdje nađemo u kuhinji dvojicu ustaša koji nisu mogli pobjeći nego su se preobukli u žensko odjelo i sakrili se u kuhinji i pretvarali da nešto rade. I kada je naše obezbjeđenje došlo, vidjeli su da su to muškarci i ovi su počeli da bježe pa su ih pomlatili.
       Pred Zagrebom, to je već maj mjesec - Peko Dapčević je došao i rekao mi - "Evo ti Đoko, imaš zadatak da zauzmeš Zagreb što je brže moguće. Dobro je da 13. hrvatska brigada, koju čine uglavnom Zagrepčani, prva uđe u Zagreb". Tako smo mi požurili. U Čazmi smo bili 5. maja, a u Zagreb smo ušli 9. maja uveče. Za to vrijeme, prije nas je došla 45. divizija iz Druge armije koja nije imala neke teške borbe i koja je zauzela taj deo grada i radio-stanicu dva dana prije nas. Mi smo sa glavninom divizije ušli 9. maja uveče, u stvari noću, u Maksimir. Ja sam sa štabom ušao u jednu kuću kad smo poslije vidjeli da su u toj istoj kući stanovali ustaše koje smo poslije zarobili.
       Borbe za Zagreb nije bilo: Pavelić je pobjegao na zapad, vojska je otišla na sjever, ali neki su se zadržali na Zagrebačkoj gori tako da smo mi vodili borbe sa ostacima ustaša. Poslije, kada sam došao na to bojište bilo je, možda, na hiljade pobijenih vojnika, starješina, popova, prostitutki - sve to pomiješano u grupama koje smo razbili. Tito dolazi u Zagreb i onda održi govor na Jelačićevom trgu. Masa svijeta ga je pozdravljala i tako to. Narod nas je dočekao stvarno dobro. Jedino smo imali jednu nesreću. U školi smo zatvorili zarobljenike, domobrane i ustaše, na Tuškancu, pa su se ovi noću pobunili, htjeli da se oslobode, tako da smo morali većinu njih pobiti jer su bili napali straže. To nam je poslije zamjerano, ali to je bila takva situacija.
       Prilikom zauzimanja Zagreba, Maksimira, zarobili smo dva pukovnika. I ja gledam pukovnika, vidim poznato mi lice. Pitam ga: "Kako se vi zovete?" "Ja sam Manola", pa sad reče neko ime, "oficir protivvazdušne odbrane". "Dobro , je l' vam Srećko Manola neki rod?" "Jeste, to mi je rođeni brat." I tako; jedan španski borac, komandant divizije, poslije postao general, a brat sa druge strane.
      
       IDEMO U RUSIJU: Mislio sam da poslije rata nastavim studije. Međutim, dok sam bio na odmoru u Crikvenici došao je komesar Druge armije, inače moj zemljak i komesar moje divizije Žigić, i rekao mi je da sam predviđen da idem u Sovjetski Savez u Vojnu akademiju. Bio sam malo iznenađen. Ali kad je bila reč o Sovjetskom Savezu, kad je trebalo da vidim tu zemlju socijalizma, onda tu nije bilo nikakvih dilema. To je bila velika radost. Inače nisam uopšte mislio da ću ostati vojnik.
       Koji su ljudi otišli u Sovjetski Savez? Navešću ih poimence: Gošnjak iz Hrvatske je bio predviđen, ali zamolio je Rankovića da ne ide jer on je bio dugo tamo. On je stolar i ne može da prati takve stvari. Umjesto Gošnjaka iz Hrvatske je otišao Mate Jerković. Bilo nas je 15: Arso Jovanović, načelnik Vrhovnog štaba, Peko Dapčević, komandant armije, Radomir Vukanović, Dušan Kreder, LJubo Vučković, Milutin Morača, Slavko Rodić, Mato Jerković, ja, Božo Božović, Pero Kosović, Sredoje Milošević, Momo Đurić i zadnji je bio potpukovnik Slobodan Radulović. Sve ratni kadrovi. Ovaj potpukovnik je bio bivši generalštabni oficir jugoslovenske vojske, bio je u zarobljeništvu, pa kada je kapitulirala Italija onda je došao u partizane a njega je dobro poznavao Arso Jovanović. Znači, pet Crnogoraca, četiri Bosanca Krajišnika, tri iz Srbije i jedan Slovenac. Osim nas bilo je u našoj grupi i tri Albanca. DŽin Marku, Nedžip Vićani i Helmut Keče. Marku je bio pukovnik, a ova dvojica potpukovnici. Većina smo bili generali, sem petorice: Sredoje Milošević, Pero Kosarić, Momo Đurić, Živojin Todorović i Radulović. Ostali su bili generali, general-majori, a general-pukovnici su bili Peko Dapčević i Arso Jovanović.
       Tako su nas rasporedili u dve grupe: prva je bila kod Arse, koji je bio šef te grupe. druga grupa je bila moja, ja sam bio rukovodilac grupe. Sa mnom od generala je bio i Božo Božović, a kod nas su bila i trojica Albanaca tako da je nas bilo deset, a njih osam. U drugu godinu školovanja u našu grupu je došao i priključio nam se na predavanjima Ranko Poljanac koji je bio naš vojni ataše u Moskvi, inače aktivni oficir, partizan. Imao je neki viši čin, majora mislim.
      
       U MOSKVI: Prije nego što smo otišli na školovanje Tito je priredio večeru za čitavu našu grupu. Tito nam je tada govorio: "Vi idete sada u Sovjetski Savez, to je zemlja socijalizma, i vi treba da što više naučite. Posle treba da predajete našim oficirima i vojnicima. Morate da iskoristite svaki dan. Tu ćete vi upoznati socijalistički sistem. Tu ima određenih slabosti još, ali treba da vidite ono glavno, da je tu narod taj koji vlada."
       Otišli smo 28. marta, a nastava je počela 8. aprila. Naša škola se zvala Generalštabna vojna akademija Imedi Vorošilova. To je najviša škola u Sovjetskom Savezu i obučavala je najviši kadar od pukovnika do generala. Škola je trajala dve godine i obučavala je od komandanta divizije do najviših komandnih dužnosti. Mi smo, pošto nismo imali preterana znanja, nešto više od mjesec dana imali uvodna predavanja i obuke da naučimo te termine.
       Naši predmeti su bili: vojna dužnost, znači morali smo da učimo dužnosti komandanta do načelnika pozadine, sve šta treba. Drugi je predmet bila politička nastava, dosta važan predmet; treći vojna istorija, a četvrti ruski jezik. U prvoj godini imali smo ispit iz artiljerije, morali smo tačno znati tu tehniku. U prvoj godini smo radili puk i diviziju, a u drugoj od divizije i korpusa do grupe armija tj. front i strategiju. Mi smo sve to iskustvo preneli na našu zemlju tako da je organizacija naše akademije slična, nalik na njihovu. Svaka grupa je imala svoga starešinu. Predavanja su držali oficiri iz akademije, a ponekad i oficiri iz Generalštaba kada su bila neka važnija predavanja. Šta je bilo karakteristično za to naše učenje? Mi smo vrlo mnogo radili i učili. Imali smo prvo problem sa jezikom. Nismo znali šta je to "tranšeja", a to je običan rov.
       U međuvremenu išli smo u Lenjingrad i obilazili njihova i finska utvrđenja na sovjetsko-finskoj granici. To je bilo za nas pravo otkriće. Kakvi su sve to radovi bili. Sve je bilo pod zemljom, i finska i sovjetska vojska. Kretalo se pod zemljom, živelo. Postojali su veliki bunkeri koji su mogli da prime i do bataljona vojske? Kažu da su i Englezi imali slične takve za odbranu.
      
       MOSKOVSKE FASCINACIJE: Ono što nas je fasciniralo u Sovjetskom Savezu bile su sledeće stvari: prvo, metro. Zatim muzeji, galerije, te velike crkve. Pa pozorišta. Jednom sam u Hudožestvenom teatru gledao, to je bilo u početku mog boravka, predstavu Car Fjodor Ivanovič. Za razliku od ostalih, recimo Boljšoj teatar je sav u zlatu i crvenoj boji, a ovaj je neupadljiv, sve je tako da ti je sva pažnja okrenuta ka pozornici. Nije niko bio sa mnom, i kada se završio komad, ja sam ostao i dalje da sjedim. Svi su odlazili a ja sam ostao da sjedim. Čudio sam se gdje sam ja to. Toliko sam bio opčinjen! Takav je nivo glume da sam ja prosto mislio da živim tamo. Slično je i sa operama: Kneza Igora smo slušali mnogo puta.
      
       UČITI, UČITI: Učili smo redovno 12-16 sati dnevno. Ali smo istovremeno organizovano gledali filmove, pozorišne komade, opere. Ja sam čak završio i dva kursa na Univerzitetu Lomonosov. Jedan je bio o zapadnoj književnosti i trajao je dva-tri mjeseca, a drugi o likovnoj umjetnosti. Pored toga su bili razni naučni skupovi iz ekonomskih, filozofskih tema.
       Došli smo tu da što više naučimo kako bismo mogli prenositi znanje na naše starešine. Ruski predavači su bili vrlo sposobni, ali grupa je imala starešinu, to je bio načelnik general Merterjov. To je bio jedan komesar iz Buđonijeve armije u građanskom ratu i znao je politiku. Bio je društven i igrao je sa nama šah. Međutim, on nije znao tehničke stvari, artiljeriju i to. Tako da nije mogao da nam da neke odgovore jer ovi nastavnici koji dolaze, pričaju, pa kad ih slušaš - izgubiš se. A mi smo teško dolazili u dodir sa tim stručnjacima sem kad nas ispituju. Od našeg starešine je zavisilo da nam objasni te razne pojmove. I mi smo tražili njegovu smjenu. I sad je poslednji sastanak sa njim tekao ovako: javio se jedan od naših i rekao: "Druže generale, mi smo tražili da dobijemo drugog nastavnika?" "Zašto?" "Vi ne možete da nam objasnite sve stvari. Vi ste dobar čovjek, ali mi hoćemo da naučimo što više tehničkih stvari, da to prenesemo našoj armiji." Bio je jako iznenađen, pa i ljut i pitao je: "Ko još tako misli?" Javio se i drugi i treći... Onda je on ustao i rekao: "Pošto je starešina vaše grupe general Jovanić, hoću da on kaže svoje mišljenje i ako i on to isto kaže onda ću ja otići". Ja sam rekao: "Generale, mi vas vrlo mnogo cenimo i poštujemo. Vi ste drugar. Mi smo mnogo puta šah igrali zajedno - Peko Dapčević je ne znam koliko partija odigrao sa njim, ja sam ga tukao u šahu - ali mi imamo taj zadatak da što više naučimo i voleli bismo da imamo nekoga sa više iskustva i znanja". Tako se on povukao i dobili smo novog nastavnika, toga Grečka Sija, koji je znao mnoge stvari. To je bilo malo čudno da su nam to dozvolili. Poslije su oni promjenili našeg načelnika fakulteta.
       Osim nas, u toj školi su bili Česi, Mongoli, jedna mala grupa Poljaka, a posle u drugoj godini Bugari. To su sve mahom bili generali, članovi CK bugarske partije. Mi smo se sa Česima takmičili u odbojci. Kod njih su bila svega dva generala, ostalo su bili pukovnici i potpukovnici. Bili su u toj grupi pukovnici antisocijalistički orijentirani, antikomunisti, koji su govorili da taj poredak ne valja, da mi treba da smo kapitalisti - takvih je bilo ljudi. Pa su jednog od tih Čeha Rusi vratili.
       Rusi su nas cijenili, našu borbu. I to što smo mi politički bili dobri. Čak su neki govorili da smo ispred njihovih generala. Mi smo bili manje-više intelektualci, predratni komunisti. Čitava grupa je uspešno završila nastavu, bilo je šestoro odličnih, a ostali su bili vrlo dobri. Stvarno su nas iscijedili na tim prethodnim ispitima, kolokvijumima i stvarno smo dobro učili i dobro smo znali.
      
       OMLADINSKA REZIGNACIJA: Ja i nekoliko drugova smo hteli da idemo u to sovjetsko društvo i da vidimo. Srećna je okolnost bila da su tamo i naši đaci koji su studirali na fakultetima pa su oni onda nas poznavali. Išli smo na žurke u njihove stanove gdje smo igrali, pjevali. Iznenadili smo se kada smo videli da je njihova omladina vrlo kritična u odnosu na sovjetsko društvo. Govorili su sa ironijom: "Mi smo najbolji, najveći su naši slikari, najbolji su ovi..." Bili su mnogo samokritični, iako, recimo, njihova književnost nema premca. Oni su nas mnogo voleli, ta ruska omladina, iako su bili nešto mlađi od nas (imao sam 29 godina, a oni negdje oko 20).
       Mi smo došli sa nekim idealističkim pogledima. Mislili smo da kad dođemo u Sovjetski Savez sve će biti naj, naj. Iznenadili smo se kad smo šetali ulicama i videli prosjake i to ne mali broj. Pitali smo našeg predavača iz političke nastave: "Kako to da ste socijalistička zemlja, a imate prosjaka, šta je to?" To je bio jedan mali Ukrajinac, zvao se Šećko, potpukovnik. On se nasmejao: "Ne znate vi koliko smo dali na razvijanje naroda, koliko nas je koštao rat u zlatnim dolarima, to su neke ogromne sume, prema tome, mi nismo imali mogućnosti da poboljšamo standard, pa eto, ima i prosjaka." Drugo, davala su pozorišta i naše komade. Gledali smo Gospođu ministarku i ljudi su uživali u tome.
       Mi smo došli tamo koncem marta, 28. marta, a 1. maja smo išli na paradu. Bili smo u civilnim odelima i tu se formiraju kolone daleko ispred Crvenog trga. I sad ide vojska, pa njihovi civili i mi među civilima. Svi smo gledali da vidimo Staljina. Staljin je bio bog za nas. I zaista, malo smo se gurali ali tamo na mauzoleju je bio Staljin.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Milošević, Tuđman        Na kraju pitaju me da li je tačno da je Slobodan Milošević pravi naslednik Josipa Broza? Pravi naslednik? Pa, ne bih rekao. Milošević, kada je došao na položaj, on je imao velike šanse. Mogao je mnogo više uraditi. On se nije, po mom mišljenju, snašao. Trebalo je mnogo više da se osloni na narod, da ima bolje ljude oko sebe. On je i mlađi čovek, on je trebalo, po mom mišljenju, da daleko demokratskije radi. Što se tiče poređenja njega, Miloševića i Tita, to ne može da se poredi. Jer je Tito veliki čovek, velika dela je napravio, a Milošević nije velika dela napravio.        Da pričamo ovih dana dok sam ja bio general, Franjo Tuđman je bio kapetan. Ali je poznato da je on ekspresno dogurao do čina generala. Da li je u pitanju njegova sposobnost ili nešto drugo? Tuđman je došao do čina zahvaljujući tome što je iz Zagorja. Mi smo imali malo generala iz Zagorja. Bilo je tamo nekih koji su bili sposobni, ali nisu dobili taj čin. Recimo, tamo Veljković Stjepan, on je bio sposoban, a nije dobio čin. Onda je Tito naredio da se pronađe neki oficir iz tih krajeva i personalna uprava je Tuđaman predložila. On je radio u personalnoj upravi, bavio se administrativnim stvarima i dobio čin generala. Inače, što se sposobnosti njegove tiče, da on ima širinu neku, bilo političku, bilo ličnu, to nema. On je nivo, kako bih rekao, jednog srednjeg oficira.               Tuđman kaže da sam ja jedan od glavnih krivaca da je on tako prošao. Glavni krivac je Bakarić, pa Jakov Blažević i ja. On je smatrao da smo mi krivi za njegovu havariju, ono prije. Ja nikada nisam sa njim radio, niti smo imali neke kontakte. On je jedan istoričar. Javio se on '41. u borbu, ali je bio izolovan, čitavu godinu. Otac mu je bio predsednik pokrajinskog odbora, prema tome, to je porodica koja ima neke veze sa narodno-oslobodilačkom borbom. Inače, što se njegovog vojnog znanja tiče, da komanduje sa nečim, to... Napisao je neke knjige, koje su vrlo slabe. To su čisti plagijati. Uzimao je samo misli drugih ljudi. Ja mislim da je on vrlo loš političar. Mi smo oslobodili svoju zemlju tu Jugoslaviju. Ja sam zadovoljan sa tim što smo mi napravili, bez obzira na ovo što se desilo. To je za mene strašno teško, svi mi patimo zbog toga, ali mi nismo krivi za to.        Vi ste se borili za jedno bolje društvo, ali, ako mogu tako da kažem, doživeli ste društvo u najcrnjem smislu reči.        Jeste, naše je društvo sada, moram da priznam, vrlo loše društvo. I moramo što prije poduzeti nešto.

      
      

Pre tri meseca je general Đoko Jovanić "otišao na raport svom vrhovnom komandantu". Ispratilo ga je više od sto generala. Ostala je legenda i, kao što će se čitaoci NIN-a uveriti, retko bogata biografija - retka i među najodabranijom "decom komunizma". Naš kolega Milan Šarac od jeseni 1996. susretao se s generalom. Snimio je opsežnu ispovest čije će delove NIN objavljivati od sledećeg broja. Sasvim je izvesno da generalovo autentično svedočenje značajno pomera granice naših znanja o događajima i ključnim ličnostima iz druge polovine XX veka istorije zemlje Južnih Slovena. Fotografije uz feljton su iz albuma generala Jovanića. Feljton je priredio Slobodan Reljić. Priču o generalu Jovaniću počinjemo beleškama autora NIN-ovog feljtona Milana Šarca a koje su nastale pre i posle "glavnog razgovora za feljton". Verujemo da će već ovo biti dobra preporuka za ispovest koja sledi.