Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko došao je na vlast pre šest godina, slično kao što je to pošlo za rukom sada odbačenom srpskom lideru, na talasu narodnog oduševljenja, ali to nije jedino, i najmanje je što im je zajedničko

      Beloruski pandan Slobodana Miloševića, Aleksandar Lukašenko, izvojevao je u nedelju još jednu od pobeda, na svoj način učvršćujući vlast koju je stekao jula 1994, kada je porazio nekoliko superiornijih predsedničkih protivkandidata, između ostalih dotadašnje predsednike Vrhovnog sovjeta i vlade Stanislava Šuškeviča i Vjačeslava Kebiča. Nije mu bio dorastao čak i jedan najdirektniji konkurent iz njegove branše i imenjak Aleksandar Dubko, direktor kolhoza kao i sam Lukašenko, samo što je to bio uspešan kolhoz, najpoznatiji u Belorusiji, a ne kao pobednikov, propali i
       besperspektivan. Beloruski narod je tog leta baš mogao da bira, ali je izabrao najgore što je mogao. Kao i Srbi pre jedne decenije.
       I svih proteklih šest godina je dobijao narodnu podršku, čak i kad nije skrivao da je spreman da se lako odrekne tek stečenog nacionalnog suvereniteta i nezavisnosti države - da bi s Rusijom stupio u "savez višeg tipa", ili kad je, pred istek mandata, promenio ustav i raspisao referendum da bi započeo još jedan, sedmogodišnji, bez izbora. Iako se iz tih primera vidi da je u mnogo čemu kopirao Miloševića, u ponečemu ga je i nadmašio. Miloševiću je došao kraj, a Lukašenkov se još ne vidi, kao što su pokazali ovi parlamentarni izbori. Pošto je video šta se kod nas dogodilo i kako izbori mogu da iznenade i kad se sve lepo zamisli i aranžira, Lukašenko je svojim sunarodnicima poručio da on neće dopustiti da se u Minsku reprizira "beogradski scenario". I nije se ponovio, jer se Lukašenko od takve mogućnosti zaštitio mnogo ranije i dobro se pripremio da mu se nešto slično ne dogodi.
      
       Za povratak dobrog imidža
       Lukašenkova Belorusija je, pored Miloševićeve Jugoslavije bila jedini evropski izgnanik: uskraćeno joj je članstvo u Savetu Evrope, iz čije je Parlamentarne skupštine na najgrublji način ekskomunicirana, OEBS je drži na ledu, a sve druge evropske i međunarodne strukture, uključujući finansijske, vide u njoj "anomaliju našeg doba". NJen predsednik, najzaslužniji za takav odnos prema njegovoj zemlji, pokušao je da ovim izborima za Predstavnički dom nacionalne skupštine popravi tu ružnu sliku i izbori se za drukčiji tretman kod međunarodne zajednice. Delimično je u tome uspeo, italijanski su predstavnici na izborima pohvalili njegov izborni zakon i obećali da će se založiti za povratak beloruskog parlamenta u odgovarajuće evropske institucije. Belgijanci su takođe, kako se tvrdi, bili blagonakloni i priznali da su izbori protekli uz poštovanje zakona i u skladu sa međunarodnim normama.
       A da će Lukašenkova Centralna izborna komisija saopštiti da su izbori bili legalni i demokratski nije se uopšte sumnjalo. Prema njenom saopštenju, izbori su pravosnažni jer je glasalo 60,6 odsto birača u 96 od 110 izbornih okruga. To jest, u 14 okruga će biti ponovljeni (prvobitno je komisija priznala da je u 28 okruga, uključujući prestonicu Minsk, glasalo manje od polovine upisanih birača).
       Belorusija je, međutim, podeljena. Lukašenkov apsolutizam i stalna presija na javnost - stavio je pod svoju kontrolu sve što je od uticaja na javnost (parlament i vladu, društvene organizacije, televiziju i štampu, postavivši proverene i odane urednike, umesto svojeglavih) - a naročito njegovi nepredvidljivi potezi na unutrašnjem planu i spoljnopolitički manevri koji su zemlju izolovali od sveta, izuzev od Rusije, izazvali su otpor značajnog dela nacije. Najupadljivije se ta polarizacija ispoljavala u vreme njegovih isforsiranih težnji za uspostavljanje najtešnjih odnosa sa Rusijom - od sklapanja Saveza suverenih republika do najnovijeg sporazuma o Savezu Rusije i Belorusije, koji predviđa da ta zajednica dobije i nadnacionalne organe. Lukašenko se sa političkim, i uopšte sa svim protivnicima i učesnicima demonstracija, obračunavao - policijskim palicama i suzavcem, i drugim sličnim sredstvima. Karakteristično je, međutim, da je Lukašenkov rejting upravo u vreme najžešćih društvenih konfrontacija skakao do neviđenog nivoa kakav je imao kad je u leto 1994. postao predsednik!
       Ipak, nisu svi aplaudirali Lukašenku, a verovatno i mnogi među onima koji glasaju za njega i njegove projekte u duši mu ne daju za pravo, što će se pokazati jednog dana, kao što se to dogodilo Miloševiću. Radikalna opozicija, a pre svega Nacionalni front (koji je on proglasio državnim neprijateljem broj jedan, pošto je prethodno njegove poslanike najurio iz parlamenta i sastavio nov, svoj, a njegove lidere oterao ili u inostranstvo ili u ilegalu) ne sede skrštenih ruku.
      
       Progon opozicije
       NJihova glasila, istina, nisu zabranjena, ali je državnim štamparijama zabranjeno da ih štampaju (štampaju se izvan Belorusije i sa teškoćama te novine mogu da se unesu u zemlju). Opozicija nije imala izbora nego da bojkotuje izbore, posle kojih je tvrdila da su izbori, u stvari, propali, da je u celini (a ne samo u 28 ili 14 okruga) glasalo manje od polovine birača. To, međutim, nije imalo nikakvog efekta, jer Lukašenko "ne dopušta ponavljanje jugoscenarija" u Belorusiji.
       Misija OEBS-a (odnosno njen Biro za demokratske institucije i prava čoveka), koja je pratila beloruske izbore, izrazila je sumnju u njihovu demokratičnost i ukazala na raskorak između beloruske prakse i međunarodnih standarda. U njenom saopštenju se tvrdi da vlasti nisu poštovale obaveze o slobodnim, pravednim, ravnopravnim, odgovornim i otvorenim izborima. Zvaničnom Minsku to nije pravo, ali ničim to ne može da pobije, pa će Moskva opet biti prinuđena da ga (Lukašenka) uzme u zaštitu pred međunarodnom zajednicom. Baš danas će Lukašenko stići u Soči, gde treba da se sastane sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Niko ne sumnja da će glavna tema njihovog razgovora biti rezultati nedeljnih izbora u Belorusiji, odnosno "zajednička pozicija" pred međunarodnom zajednicom.
      
       BRANKO STOŠIĆ