Od pada Slobodana Miloševića politički vrh Hrvatske hoda po tankom ledu; ne zna dovoljno o političkoj taktici novog predsednika Koštunice, ali zna da novac sada odlazi u Srbiju, a Zagreb gubi primat u regionu

      Smena vlasti u Beogradu dovela je Hrvatsku u stanje duboke frustracije. Dok građani Srbije željno čekaju prve međunarodne kredite, domaći političari cinično primećuju da su pare već završile u kockarnicama Bijarica. Nije u pitanju samo novac. Odlazak Slobodana Miloševića i dolazak novog predsednika Jugoslavije dr Vojislava Koštunice za Hrvate i aktuelnu vlast u Zagrebu znači samo jedno. Popularnost predsednika Stjepana Mesića i premijera Ivice Račana drastično opada, a u prvi plan izbijaju "istočni političari" koji su političkom establišmentu Hrvatske oduvek bili antipatični. Zlovolja prema novoj vlasti u Beogradu ide tako daleko da se govori o revoluciji, nasilju i pobuni protiv legalno izabranog bivšeg predsednika Slobodana Miloševića.
      
       "Neprežaljeni diktator"
       Navikla na svakojake političke besmislice, domaća javnost nije reagovala na ovakvo preispitivanje karaktera i motiva "beogradske demokracije", ali su to učinili zapadni političari. Premijer Ivica Račan upozoren je da smiri neraspoloženje svojih ministara i prestane sa radikalnim ocenama stanja u Beogradu. Ova opomena bila je tek vrh ledenog brega. Uskoro je počelo da se priča da predstojeći samit zemalja bivše Jugoslavije možda i neće biti održan u Zagrebu, nego u Beogradu. Razlog se nameće sam po sebi. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države zabrinule su se zbog tvrdog stava Hrvatske prema politici nove jugoslovenske vlasti, pa je Hrvatska u očima sveta ponovo postala rizična zemlja.
       Umesto da ublaži svoje neraspoloženje, vlast u Zagrebu uhvatila se za slamku. Ministar spoljnih poslova Hrvatske Tonino Picula koji Jugoslaviju, inače, isključivo naziva "jugoistočnim susjedom", procenio je da struktura srpskog društva ne može da podnese vrstu demokratije koja se sada tamo događa, pa je zadržao mogućnost da se smenjeni predsednik Slobodan Milošević vrati na vlast. Od novog predsednika Vojislava Koštunice šef hrvatske diplomatije očekuje da "otvori karte". Hrvatsku, više no išta, interesuju unutrašnji i spoljni prioriteti Srbije i Jugoslavije. Ministar Picula time je samo potvrdio pat-poziciju svoje zemlje. Kako prema međunarodnoj zajednici koja ju je, zbog promena u Beogradu, grubo stavila u drugi plan, tako i prema novim pravilima koja sada vladaju na političkoj sceni Jugoslavije.
       Mada se uporno tvrdi suprotno, Hag nije presudno mesto u novim odnosima Hrvatske i Jugoslavije. Slobodan Milošević ovdašnju vlast zanima isključivo kao "neprežaljeni diktator" s kojim su sve vlade u Zagrebu igrale po istim pravilima. U javnosti on je bio najomraženija ličnost koja je ikada obeležila politički prostor Hrvatske, ali je u diplomatskim krugovima bio jedina čvrsta tačka bivše vlasti pokojnog Franje Tuđmana i sadašnje administracije predsednika Stjepana Mesića i premijera Ivice Račana. Zli jezici zato kažu da je najtužniji dan u ministarstvu inostranih poslova u Zagrebu bio onaj u kome je iz Beograda potvrđeno da je Milošević predao vlast dr Vojislavu Koštunici. To praktično znači da državni i politički vrh Hrvatske počinje da hoda po tankom ledu. Ne samo zato što u Zagrebu još nema dovoljno informacija o novom predsedniku Jugoslavije, nego i zato što je postalo očito da Srbi sada bez kucanja ulaze na sva vrata koja su za Hrvate godinama bila zatvorena.
      
       Balkansko poniženje
       Vrhunac poniženja predstavlja odluka Evropske unije da Zagreb bude domaćin tzv. Balkanskog samita na kome će, sasvim je izvesno, predsednik Vojislav Koštunica biti glavna zvezda. Kad su već morali da progutaju gorku pilulu nazvanu "zapadni Balkan", domaći političari sve donedavno živeli su u uverenju da će na ovom samitu oni igrati glavnu ulogu. Niko u Zagrebu tada nije ni sanjao da će Milošević izgubiti izbore i da će u hrvatsku prestolnicu, krajem novembra, stići novi šef države koja je odjednom postala miljenica sveta. Stvari su otada počele da se dešavaju filmskom brzinom, a prosečnom građaninu Hrvatske nije bilo lako da prihvati sve promene koje svet od njega traži. Hrvati i dalje smatraju da su se njihovi susedi poslužili trikom i obmanuli zapadne vlade. Prave demokratije, ubeđena je vlast u Zagrebu, u Srbiji ne može da bude barem još deset godina. Toliko je, naime, Hrvatskoj trebalo da stigne do prvih obećanja o međunarodnim kreditima.
       Brojke, međutim, prognoziraju nešto sasvim suprotno. U idućih pet godina Evropska unija pomagaće Hrvatskoj, ali samo u paketu sa ostalim zemljama "zapadnog Balkana". Lavovski deo novca ponovo će pripasti Srbiji. U njenim bankama i privredi završiće 2,3 odsto sume od pet i po milijardi evra, a na Kosovo odlazi dodatnih 1,1 odsto ove svote. Sve ostale zemlje bivše Jugoslavije moraju da se zadovolje sa udelom od 1,5 odsto u međunarodnoj pomoći. Većina hrvatskih političara, od bivšeg ministra spoljnih poslova dr Mate Granića do šefa državnog parlamenta u Zagrebu Zlatka Tomčića, zaključila je da se radi o katastrofalnom padu uticaja hrvatske politike na događaje u regionu. Nervozu su pojačale izjave švedskog diplomate Karla Bilta koji je ponovo pustio u opticaj priču o regionalnom udruživanju zemalja bivše Jugoslavije. Ovaj put bila je to nešto modifikovana ideja o savezu nekadašnjih jugoslovenskih republika bez Slovenije koju treba da zameni Albanija. Nije teško zaključiti koliko su ovakve Biltove poruke iz Beograda užasnule hrvatske političare. Premijer Ivica Račan reagovao je neočekivano oštro. Uzrujan pritiskom evropskih političara na njegovu vladu, Račan je Bilta okarakterisao kao političara kome treba barem stotinu godina da dovrši svoju evoluciju, a Hrvatska toliko vremena nema. Karl Bilt naciji se žestoko zamerio još u vreme operacije "Oluja" u kninskoj krajini. Tada je rekao da Franjo Tuđman treba da odgovara za ratne zločine protiv civila jednako kao i bivši kninski policajac Mile Martić, pošto su obojica izdala naređenje za bombardovanje gradova. Prvi je naredio da se bombarduje Knin, a drugi je cevi okrenuo ka Zagrebu. Od avgusta 1995. godine švedski diplomata je za Hrvatsku praktično postao "persona non grata", a animoziteti su porasli kad je Bilt iz Beograda ovih dana odgovorio istom merom - da je strah od obnove Jugoslavije zapravo strah od duhova koji i dalje šire "Tuđmanovi ljudi" u Zagrebu...
       Najviše smisla za realnost i najmanje lične političke sujete pokazao je predsednik Hrvatske Stjepan Mesić. Svoju poznatu procenu da "Koštunica nije anđeo, ali je demokrat i legalist", sada je dopunio i finansijskom prognozom za Srbiju. Priče o golemim svotama novca čiji se trag opet gubi u Beogradu predsednik Mesić sveo je na razumnu meru rekavši kako je očito da se "Srbiji sada daje mrkva, jer je batinu već dobila bombardiranjem". Kabinet predsednika Stjepana Mesića na zagrebačkom Pantovčaku ne pokazuje nikakvu nervozu zbog promenjene situacije u Beogradu. Ono do čega im je bilo stalo, već se dogodilo. Predsednik Vojislav Koštunica obećao je daljnju demokratizaciju svoje zemlje, a što se odnosa sa susedima tiče, Jugoslavija je već podnela zahtev za prijem u Ujedinjene nacije.
      
       Izazivanje sudbine
       Stav premijera Račana i njegove vlade nije toliko fleksibilan. čuvena izjava šefa diplomatije Tonina Picule da je Koštunica u Zagrebu dobrodošao kao građanin, ali kao predsednik države još treba da se dokaže, možda najbolje ocrtava sukob političkih taština Račanovih ministara. Povređena sujeta ide tako daleko da su se hrvatski političari osetili pozvanim da rešavaju kadrovske ukrštenice u budućoj srpskoj i saveznoj vladi u Beogradu, postavljajući određene uslove. Ovde se prvenstveno misli na ličnost generala Momčila Perišića koji je u Hrvatskoj proglašen ratnim zločincem, ali, ruku na srce, nijedan od političara Demokratske opozicije Srbije ovdašnjoj nomenklaturi nije po volji. Nekima se zamera prenaglašen nacionalni momenat, nekima kontroverzna stranačka prošlost, nekima neskriven "politički imperijalizam". S obzirom da je svaka od tih ocena univerzalna i da s lakoćom može da se primeni na svakog drugog istaknutijeg političara ili ministra u Hrvatskoj, teško je proceniti da li se u sadašnjoj hrvatskoj vladi radi o neznanju ili o svesnom izazivanju sudbine.
       Kako bilo da bilo, kabinet premijera Ivice Račana konačno je odlučio da kaže odlučno "ne" euforiji kakva, smatra se, u svetu vlada zbog promena u Srbiji. Vlada Hrvatske zato je postavila ravno jedanaest uslova koje nova vlast u Beogradu treba da ispuni kako bi normalizovala odnose sa Hrvatskom. Dok je za srpsku stranu prioritet na rešavanju problema prognanih i izbeglih ljudi, hrvatska strana u prvi plan ističe pitanje sukcesije i svoj princip po kome su sve bivše jugoslovenske republike ravnopravne naslednice nekadašnje zajedničke države. Sudbina Slobodana Miloševića i njegovo izručenje Hagu pali su na treće mesto, a pitanje Prevlake sada se nalazi na začelju podužeg spiska "uslovljavanja". U međuvremenu javnost u Hrvatskoj teši se analizama da Srbija možda i neće dobiti svu pomoć koja joj je obećana, jer je romansa između izbornih pobednika u Srbiji i Evropske unije navodno već pri kraju. Hrvati najbolje znaju šta sledi iza toga. Oni su svoje šargarepe već dobili, ali im je batina zauvek ostala nad glavom....
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ