NASLOV: "Čovek bez senke", SAD 2000
REŽIJA: Pol Ferhufen
SCENARIO: Endrju V. Marlou
ULOGE: Elizabet Šu, Kevin Bejkon, DŽoš Brolin, Kim Dikens

      Vuk Pavlović
      
       Neki reditelji su spremni da zarad holivudskih pravila i poena upropaste sopstveni film iako su u njemu postojali potencijali za visoke domete. Među takvima je i Pol Ferhufen, Holanđanin na radu u Holivudu, čija karijera neprestano ide po sistemu toplo-hladno ("Totalni opoziv", "Robokap", "Niske strasti", "Striptiz"), i čiji bi film "Čovek bez senke" ispao sasvim pristojan miks fantastike, horora i trilera da nije obezvređen zašećerenim i besmislenim hepiendom.
       Ova savremena kamerna priča odvija se u vašingtonskoj istraživačkoj laboratoriji. Mladi uspešni i arogantni doktor Sebastijan Kejn (Kevin Bejkon) na čelu je male ekipe naučnika koja za potrebe Pentagona na životinjama isprobava novi serum pomoću kojeg se postaje nevidljiv. NJihov zadatak je da pronađu formulu za povratak iz nevidljivosti u normalno stanje. Kejn uspeva da nađe antiserum, ali je uveren da se on mora isprobati na čoveku i, željan slave, predlaže sebe za pokusnog kunića. NJegove kolege Linda i Metju (Elizabet Šu i DŽoš Brolin) protive se tome, no Kejn je uporan, ubrizgava sebi serum i postaje nevidljiv. Međutim, pokušaj da ga posle tri dana povrate natrag ne uspeva, Kejnova psiha se postepeno menja na gore, i uskoro u laboratoriji nastaje pravi pakao.
       Ideja da se kroz vizuru ambicioznog i beskrupuloznog čoveka prikaže koliko je magično biti nevidljiv jeste golicljiva i pruža širok spektar mogućnosti, ali je utisak da scenarista Marlou ili ne poseduje baš bujnu maštu ili nije želeo previše da istražuje. Ovako, ograničio je radnju filma uglavnom na dešavanja u laboratoriji, postavivši interes pojedinca (i to negativca) nasuprot interesu grupe (svi su pozitivci). S te strane mu se nema šta prigovoriti - karakteri su odlično osmišljeni, posebno Kejnov, čiju fizičku transformaciju u stanje nevidljivosti istovremeno i postepeno prati i psihička mutacija koja ga postupno vodi u ubistveno ludilo. Takođe, dijalog je izvestan, a paralelni tokovi radnje fino teku sve do poslednjih deset minuta filma, a onda...
       E, onda se zaigralo po holivudskim notama koje reditelj Ferhufen očito voli da sluša i dotle uzbudljiv i zanimljiv film odlazi do đavola. Do tog trenutka ne može se pokuditi Ferhufenov rediteljski postupak, naprotiv - sekvence su veoma dobro razrađene i odslikane, priča se ravnomerno zahuktala, i mada u njoj ima proizvoljnosti, izvesnih predvidljivosti i klišea, pravilno se približavala svom napetom vrhuncu - a tada najednom dolazi do radikalnog zaokreta od 180 stepeni i film se pretvara u šarenu lažu po cenu teških nelogičnosti. Kao da su dobri junaci naprosto morali da pobede nevidljivog zloću iako su u tom trenutku polumrtvi i potpuno nadvladani.
       Marlou i Ferhufen su do tih poslednjih deset minuta imali u rukama veoma zanimljivu kombinaciju horora i naučne fantastike, ali su jednim neshvatljivim potezom obesmislili prethodni trud i dotadašnja lepa šansa "Čoveka bez senke" preobratila se u nesnošljivu košmarnu ljigariju made in Holldžnjood. I džaba solidna priča i režija, džaba sjajna gluma, džaba perfektno oslikan film sa prvoklasnim specijalnim efektima, džaba zapravo ceo "Čovek bez senke". Da postoji američki SPS, Ferhufen bi zacelo bio ministar za gubljenje vremena, uništavanje dobrih filmova i kidanje živaca publi