Ugledni tajvanski reditelj, koji već dugo živi u Americi, o svom najnovijem filmu "Tigar i Zmaj" ali i onim prethodnim - "Razum i osećajnost", "Ledena oluja", "U sedlu s đavolom"...

      Za Anga Lija svet je saznao posle neočekivanog uspeha njegovog filma "Svadbeni banket" 1993. godine u Berlinu kada je osvojio "Zlatnog medveda". Iz (gotovo) potpune anonimnosti, Li se ubrzo vinuo visoko snimajući "Jedi Pij Muškarac Žena" (1994), zatim "Razum i osećajnost" (1995), "Ledenu oluju" (1996) i "U sedlu s đavolom" (1999). NJegov poslednji film "Tigar i Zmaj" prikazan je premijerno na poslednjem Kanskom festivalu (van konkurencije) i bio istog časa proglašen najboljim, najlepšim i najzabavnijim ostvarenjem ukupne ponude, rečju - remek-delo. Zaista to i jeste. Nedavno, u San Sebastijanu, taj film je otvorio izuzetno popularni program festivala "Otvorena zona".
       Reč je, grubo rečeno, o ljubavnom kung-fu filmu ili bajkovitoj akcionoj priči o čežnji i suparništvu, odanosti i izdaji, ljubavi i osveti, potrebi da budeš svoj i ideš tamo gde te srce vodi bez obzira na silne prepreke koje su date u formi briljantnih koreografskih rešenja. Sve je tu dopušteno, najpre ono nemoguće: ljudi lete i preskaču brda, mora i doline, potom se pentraju i skaču po krovovima i iznad šuma najvećom brzinom jureći, recimo, na trenutak ispušteni mač a onda, opet, uzdižu, i to u jednom skoku, ne bi li stigli protivnika. Pred gledaocem je, ukratko, kineska verzija palp-fikšna ali sa puno, puno emocija.
       Ang Li je, inače, rođen na Tajvanu 1954. godine a od 1978. živi u NJujorku. Posle velike američke karijere on se upravo filmom "Tigar i Zmaj" (u originalu "Croaching Tiger, Hidden Dragon") vraća, u stvari, svojim korenima, staroj kineskoj kulturi oličenoj i u famoznim borilačkim veštinama...
      
       Proletos ste mi u Kanu rekli da ćete celu ovu godinu posvetiti filmu "Tigar i Zmaj". Odista, evo vas i u San Sebastijanu. Šta se događalo u međuvremenu?
       - Film je posle Kana dva meseca kružio Azijom i ja sam ga u stopu pratio, bio na svim festivalima, maltene na svakoj premijeri. Sada smo ovde došli. Odavde bi trebalo da krene njegova evropska, a onda i američka promocija. Pomalo strepim od toga, pogotovo od Amerike...
      
       Da li zbog toga što je film na kineskom jeziku?
       - To jeste krupna barijera, ali mislim da nije presudna. Nije zato što je jezik tu manje važan, gotovo zanemarljiv u odnosu na njegovu vizuelnost i koreografska rešenja bitaka koja predstavljaju srž filma. Pri tom je i sama priča univerzalna. Meni najviše liči na grčku tragediju u kojoj ima svega, od ljubavi do bola, od strasti do gubitka, s tim što je ovde to ponuđeno na jedan, rekao bih, duhovit način.
      
       Od izuzetne pomoći vam je izvesno bio Juen Vo-Ping, zadužen upravo za atraktivnost niza scena u kojima dominiraju borilačke veštine?
       - Bez Vo-Pinga ovog filma ne bi bilo, bar ne bi bio u toj meri estetski stilizovan do savršenstva. Juen Vo-Ping je moj idol, danas najbolji koreograf na svetu, čovek koji je stvorio DŽekija Čena dajući klasičnom karateu mačo lepotu. Ko je gledao "Matriksa", znaće o kakvom je maestru reč.
      
       Kako ste se i zašto posle filmova kao što su "Razum i osećajnost", "Ledena oluja" i "U sedlu s đavolom" odlučili za jedan sasvim drugačiji žanr, pri tom se i vratili zavičaju?
       - Mnogo puta sam to već rekao: "Tigar i Zmaj" je film koji predstavlja moj san o Kini, Kini koja verovatno nikada takva nije postojala osim u mojim dečačkim fantazijama. Svi smo mi u detinjstvu gutali, ne čitali već gutali, knjige i stripove o kung-fuu. Priča "Tigra i Zmaja" uzeta je iz istoimene četvrte knjige nekada veoma popularnog petotomnog romana kineskog pisca koji se zove Vong Du Lu. Taj petotomni roman napisan je još pre Drugog svetskog rata.
       Kada sam pre nekoliko godina uzeo iznova da čitam to obimno štivo, rodila mi se ideja da bi se tu i te kako našlo materijala za film. Film u kome bi sve bilo dopušteno, odnosno ništa ne bi bilo nezamislivo pri ovolikom tehnološkom uzletu, pri svim mogućnostima virtuelne stvarnosti i digitalnog zvuka. Ta bajka kao da je samo sve to čekala. Verujem da ona isijava čistu filmsku energiju, hoću reći razlog zbog kojeg se uopšte bavim režijom. U knjigama Vong Du Lua sam, osim toga, našao i ono što je oduvek bilo moje prioritetno autorsko interesovanje: jake ženske likove. Moji filmovi se bave ženama pošto njih smatram superiornijim bićima od muškaraca. "Tigar i Zmaj" takođe je film o sukobu dve žene. One su te koje vode celu igru, one se bore i koriste svu svoju veštinu da bi došle do onoga koga vole...
      
       Nešto dakle slično, veoma slično, filmu "Razum i osećajnost"?
       - Čim se pojavio "Tigar i Zmaj", mnogi su komentarisali da je to kung-fu varijanta "Razuma i osećajnosti". Naravno da jeste. To su zaista vrlo bliski filmovi, jedino se po formi razlikuju. Osećajnost je, po definiciji, romantična snaga koja - ako pređe granicu - postaje destruktivna; s druge strane postoji razum kao oprezni, restriktivni kôd ponašanja koji ne dozvoljava ljubavnom zanosu preveliki mah. Moji filmovi se uglavnom i bave upravo razrešenjem tog osnovnog konflikta. Samo jedna stvar čini "Tigra i Zmaja" donekle drugačijim: nikada do sada nisam otišao toliko daleko sa romantizmom kao u tom filmu. Romantizam se nametao pošto je reč o bajci ili o ljubavnom stripu, svejedno. Možda se nekome neće dopasti, možda neko naprosto ne voli taj žanr. Znam da će se naći i neko ko će sa potcenjivanjem gledati moj film i reći kako je Ang Li sada otišao u takozvanu B produkciju. Tu ja baš ništa ne mogu. Pokušao sam da dam sve od sebe. To znači da u film unesem što više i drame, i akcije, ali i emocija, i lepote. Zato sam obrnuo stvari. Videli ste film pa znate: dramske sekvence urađene su u žestokom koreografskom tempu dok su scene mnogih okršaja snimljene tako da istaknu posebnost situacije i, pre svega, emocionalno stanje. Možda "Tigar i Zmaj" i nije moj najbolji film, ali je to sigurno film na koji sam najponosniji.
      
       Gde ste ga snimali? To pitam pošto u filmu gledamo neverovatno lepe predele...
       - "Tigar i Zmaj" je sniman u svim krajevima Kine uključujući pustinju Gobi i Taklamakan plato blizu Tibeta. Koristili smo, inače, studio u Pekingu, muziku smo snimali u Šangaju a postprodukciju uradili u Hongkongu. Prema tome, cela Kina je unutra, i to ono najbolje od nje.
      
       Ako vratimo vašu priču malo unazad, šta biste izdvojili kao bitan momenat u svojoj karijeri?
       - Pa, sigurno pobedu u Berlinu 1993. godine. Bio sam ne iznenađen nego čak i zaprepašćen, kada su mi rekli da ostanem do kraja pošto sam jedan od favorita za glavnu nagradu koju sam najzad i dobio. Iskreno, sam bog zna zbog čega je taj moj film pobedio te zime u Berlinu! Da li je stvarno bio najbolji, ne znam. Međutim, tog trenutka se desio preokret, ljudi su odjednom čuli za mene, mene koji sam do tada uglavnom radio za televiziju ili kratke, dokumentarne filmove.
      
      
       Koliko znam, Ema Tompson vas je, upravo videvši "Svadbeni banket", pozvala da režirate "Razum i osećajnost"?
       - Upravo je tako bilo. Našla me je preko producenta verujući da sam prava osoba za interpretaciju romana DŽejn Ostin. Kako je do toga došla, to samo ona zna. Nisam je pitao. Pretpostavljam da je prepoznala moj, nazovimo ga, "ženski rukopis". Meni se, s druge strane, veoma svidela zamisao da režiram nešto englesko, nešto britansko, iako je film "Razum i osećajnost" snimljen u američkoj produkciji. Pokušao sam da sačuvam njegov "ostrvski duh", duh koji je po mnogo čemu osoben i zato je, valjda, meni kao potpunom strancu, bio utoliko zanimljiviji i, ako hoćete, izazovniji.
       Ema Tompson je, osim toga, apsolutno neodoljiva ličnost. NJoj teško možete reći "ne", a i zašto biste! Konačno, mada ne na poslednjem mestu, ja sam se uvek plašio Holivuda, i sad ga se plašim pošto tamo računaju profit i ništa drugo, tako da mi se film "Razum i osećajnost" činio mudrim potezom: približavam se Holivudu, ali ne previše.
      
       Kasnije ste se Americi još više primakli, najpre "Ledenom olujom"?
       - Da, ali na koji način?! Filmom rađenim prema istoimenom a vrlo uvaženom romanu Rika Mudija o dekadentnim šezdesetim godinama kojih se u Americi mnogi nerado sećaju. Da mogu, potpuno bi ih izbrisali od stida. Grupni seks, prevare kao najnormalnija pojava, pogubni uticaj na decu koja sve to posmatraju i rastu uz takve roditelje, i tome slično. Verujem da sam, opet kao stranac, dobro izbalansirao taj mračni period Amerike koji je najavio raspad porodice. Danas je to očigledna činjenica, jedan od vrhunskih društvenih i, jasno, ličnih problema u Americi. Rad na "Ledenoj oluji" nije, međutim, bio težak iako je sama tema bila mučna. Imao sam potpunu kreativnu slobodu, potpuno sam kontrolisao priču, a Kevin Klajn, Sigurni Viver i DŽoan Alen su dobro razumeli šta od njih tražim i kakav film u stvari snimamo, tako da smo zapravo uživali u procesu rada. Verujem da su oni čak bili ponosni što igraju u takvom jednom filmu, u takvoj jednoj priči, dotad zamračenoj, pa i nedodirljivoj.
      
       Najveći iskorak ste načinili filmom "U sedlu s đavolom". Otkuda da se vi, znani po tananosti, odlučite za takav jedan film?
       - Baš zato! Poželeo sam jedan pravi, čisti, muški film. I tako, tragajući, otkrio tu knjigu Danijela Vudrela po kojoj je DŽejms Šejmus, inače scenarista gotovo svih mojih filmova, napisao odličan scenario. Ono što ste videli u filmu, to je nudila i sama knjiga, vrlo malo smo je izneverili: vestern varijantu američkog građanskog rata. Smatrao sam da je dobra ideja to što se dva mladića bore na pogrešnoj strani, nešto kao gerila, situacija recimo slična onoj u Vijetnamu ili u Bosni. To je, ukratko, film o jenkijevskoj invaziji s kojom sam odrastao i naslušao se o njoj, možda i previše.
      
       To je, ipak, i vaš najslabiji film. Ili vi ne mislite tako?
       - Na sve svoje filmove gledam kao na sopstvenu decu kojoj sam pružio najviše što sam mogao i znao. Koje je od njih više uspelo u životu, to je drugo pitanje. Zaboli vas da neko možda i nije, ali je ono ipak vaše i vi ga svejedno volite. Tako ja to vidim. Mislim da je nemoguće drugačije a bilo bi i nepravedno. Naravno, iz mog ugla.
      
       JASMINA LEKIĆ