Dopisnici iz Kine javljaju da o ovogodišnjem dobitniku Nobelove nagrade Kinezu Gao Singđenu, naturalizovanom Francuzu, nema nijedne reči u novinama, nikakvog pomena na radiju ili na televiziji. Vlast u Pekingu je nagradu osetila kao šamar koji joj je neko iznenada opalio i zato uglavnom ćuti. Ali, po pravilu, iza takvog mučka sledi veliki hučk

      Svaki put kad Nobelov komitet u Stokholmu saopšti ime dobitnika Nobelove nagrade za književnost, u nekom delu sveta, ili u delu književničkog bratstva - zavlada tajac, a onda usledi galama.
       Tako je bilo 1997 - dobitnik italijanski dramski pisac Dario Fo, koji je po mišljenju većine kritičara pisao "političke vodvilje" bez značaja i težine, morao je da sluša kako ga Vatikan naziva "lakrdijašem". Tako je bilo i 1998 - dobitnik portugalski pisac Žoze Saramago odmah je proglašen za "notorno komunističkog pisca", što je izazvalo novo nezadovoljstvo Vatikana i poviku svih antikomunističkih literarnih i vanliterarnih snaga. Tako je bilo i 1999 - dobitnik nemački pisac Ginter Gras morao je da sluša kako je "svoja najbolja ostvarenja napisao još pre četrdeset godina, te da nagrada taman toliko i kasni".
       Najzad, tako je i ove godine objava Nobelovog komiteta (12. oktobra, 2000) da se nagrada za književnost dodeljuje kineskom piscu i naturalizovanom Francuzu Gao Singđenu "za delo univerzalnog dometa, obeleženo gorkom saznajnošću i jezičkom ingenioznošću, koje je otvorilo nove puteve kineskoj romanesknoj i dramskoj umetnosti", ta objava, dakle, u autorovoj rodnoj Kini dočekana je potpunim mukom iza kojeg, po običaju, treba očekivati da će naići veliki huk.
      
       Dvostruki disident
       Dopisnici iz Kine javljaju da o ovogodišnjem dobitniku Nobelove nagrade nema nijedne reči u novinama, nikakvog pomena na radiju ili na televiziji. Vlast u Pekingu je to osetila kao šamar koji joj je neko iznenada opalio, a portparol Ministarstva inostranih poslova ispratio je odluku žirija samo jednom rečenicom da "to još jednom pokazuje kako se Nobelova nagrada koristi u političke svrhe, što ne zaslužuje komentar".
       Bilo je i violentnijih reakcija. Kad se u intelektualnim krugovima Pekinga prošlog četvrtka raščula vest o nagradi Gao Singđenu, jedan poznati pisac besno je tresnuo telefonsku slušalicu o pod, dok se samo jedan od kineskih pisaca te večeri mašio telefona da bi, gutajući gorčinu, čestitao nagradu svom kolegi po peru koji, istina, piše na kineskom, ali je po narodnosti - Francuz.
       Objašnjenja za takvo ponašanje nije teško pronaći. U očima zvanične Kine, naime, Gao Singđen ostaje dvostruki disident, i u bukvalnom i u književnom smislu. U književnom, jer vlasti ne zaboravljaju da je 70-ih i 80-ih godina Singđen izrastao do šampiona (kineskog) modernizma već svojim Prvim esejom o umetnosti savremenog romana. Kod njega se već zapaža osvešćenje, on praktikuje diskontinualni diskurs, nije mu stran ni teatar apsurda ili strave i užasa. A ništa od toga nije "politički korektno" za režim kojem je najmiliji socijalistički realizam, to jest čist naturalizam na seljački ili proleterski način. Osim toga, znalo se da Gao Singđen nikada nije verovao u "navodnu kulturnu revoluciju" i da je odgojen u krugu "liberalne" porodice, najvećma pod uticajem majke, glumice koja se obrazovala u Americi.
       Sve je to previše za jednu Kinu i sve je to razlog što Gao Singđen ostaje uglavnom nepoznat široj publici. Nešto se malo o njemu čulo kao o dramskom piscu kome je 1982. Narodna umetnička trupa izvela dramu Apsolutni znak, izrazito simboličan komad u kojem se ukazuje na protivurečnosti savremenog kineskog društva, da bi već sledeće godine cenzura znatno oštetila njegovu dramu Autobuska stanica koja je završila s polovičnim uspehom.
       U bukvalnom smislu, Gao Singđen postao je disident 1988. godine, to jest kada se kao egzilant našao u Francuskoj i odlučio da tu i ostane. U 58. godini života (rođen je 1940. u kineskoj jugoistočnoj pokrajini Jangce), znači 1998. godine, Singđen je i zvanično primio francusko državljanstvo.
      
       Muke s jezikom
       Ni u Francuskoj Gao Singđen ne postiže neke velike i brze literarne uspehe, pogotovo što podleže nedoumici u pogledu jezika. Neki prijatelji ga ohrabruju da piše direktno na francuskom i on se najpre oprobava na drami. Na festivalu u Avinjonu prikazuje se njegova drama Na ivici života, ali on i sam uviđa da roman, romaneskna struktura, traže mnogo veće bogatstvo jezika i zato se u tim formama vraća kineskom.
       Koliko je ta odluka važna, to će se videti već 1995. kad, u prevodu s kineskog, izađe njegov monumentalni roman Planina duše koji njegov prevodilac označuje istovremeno kao "klasičnu i divnu pikarsku priču" i kao "zazivanje apsurdne i kafkijanske stvarnosti". Po fabuli, to je priča o hodočasniku u kojoj je narator jedan pisac "prevaspitan" pod Maoom koji odlazi u planinu da traži daleko sklonjeni gral "gluposti ljudske vrste" i prevlađujuće konfučijanske ideologije. Pred čitaocima se prostire ceo jedan planinski pejzaž s Besmrtnima i Carstvo zmija (klasične kineske teme)... ali tom tradicionalističkom maniru pridružuje se Gaova sveukupna umetnost verbalne veštine. To je ujedno i jezička igra u kojoj se mešaju vremenski pojmovi (u kineskom nema glagolskih promena) i u kojoj se "ti" zamenjuje sa "ja" čime se možda i naknadno uviđa značaj jezika za koji se pisac opredelio.
       U saopštenju Nobelovog komiteta Planina duše je i prvocitirani razlog koji je presudno uticao na dodelu prestižne nagrade, pa se čak i tu uviđa da "zahvaljujući slobodnoj upotrebi ličnih zamenica Gao postiže brze promene perspektiva, primoravajući čitaoca da dovodi u pitanje svaku ispovest..." Za drugi roman koji pominje Nobelov komitet, Knjiga usamljenog čoveka, kaže se da je u tematskom smislu nastavak prvog "ali u mnogo shvatljivijoj optici".
       Da li će veliki huk koji se očekuje izneti Gao Singđena na dobar glas kao pisca, ili će nastojati da ga unizi, to će se brzo videti.
       U Kini tvrde: "Nagrada je smešna, niko ne zna za tog pisca. Nije li se žiri odlučio za neko kinesko jelo pripremljeno na francuski način?"
       Iz Francuske odgovaraju: "Gao se u Francuskoj otvorio prema svetu, postao je univerzalniji. Malo je pisaca koji su ostali u Kini i koji imaju tu dimenziju."
      
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
      
      

Anticipacija Drama "Autobuska stanica" ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade Gao Singđena premijerno je izvedena u našoj zemlji 1984. godine na sceni Ujvideki Sinhaza u Novom Sadu.        Pošto je Singđen za tadašnje partijske strukture (ne samo u Novom Sadu) važio za "kineskog disidenta" iskazan je izvestan otpor prema tom projektu, ali je drama ipak izvedena. Prisustvovali su čak i neki predstavnici ambasade NR Kine u Beogradu!

      
      

Jedan glas Ovoga puta u stokholmskoj staroj sali "Berze" gde se po tradiciji proglašava dobitnik Nobelove nagrade za književnost, nije bilo kao prethodnih godina mnogo gužve. Da li zbog direktnog TV i radio prenosa, ili zbog dosadne oktobarske kiše i magle, ili slutnje da će se ponovo desiti skandal sa proglašavanjem nepoznatog pisca za laureata. Tačno u određeno vreme otvorila su se čuvena "velika vrata" i novoizabrani stalni sekretar Akademije Horacio Engdal na nekoliko jezika kazuje obrazloženje Nobelovog komiteta. "Za literarni opus od univerzalnog značaja koji se odlikuje gorkom saznajnošću i jezičkim senzibilnim bogatstvom za kineski novi umetnički roman i dramatiku dobitnik Nobelove nagrade za ovu godinu je kineski pisac, dramaturg i slikar Gao Singđen." Tišina, upitni pogledi prisutnih, kurtoazni aplauz i neko je uzviknuo: "Zaboga, zar opet?"               SLOBODAN KLJAJIĆ