Zašto, umesto razgovora o novim knjigama, predsajamski dani protiču u znaku oštre kritike i nezadovoljstva postojećim asocijacijama pisaca i izdavača

      Zahtev da se za izvesno vreme odloži održavanje 45. međunarodnog sajma knjiga u Beogradu ostao je neuslišen, ali arogantno odbijanje nije, izgleda, ostavilo ravnodušnim ni one izdavače koji za to nisu pokazivali neku posebnu zainteresovanost. Jer prevladalo je mišljenje da se tim pomeranjem možda i ne bi bogzna šta dobilo. Veća korist sagledana je u konačno stvorenom kolektivnom uverenju da ovakvo kakvo je, Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije više ne zastupa interese onih koji su ga stvorili i da se ova asocijacija izdavača na volšeban način pretvorila u svoj surogat koji parazitira na ionako oslabljenom organizmu srpske i crnogorske izdavačke delatnosti.
       Cela priča, dakle, nije dobila svoj epilog potvrdom da će se Sajam održati u već uobičajenom terminu, od 24. do 30. oktobra i vesti da je umesto "visokog pokroviteljstva" Slobodana Miloševića iskamčena nekakva pokroviteljska, odnosno blagoslovska uloga(?!) patrijarha Pavla, a za govornika na svečanom otvaranju određen je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Dejan Medaković. To je samo izazvalo dodatne negativne reakcije, ali pre nego što njih pomenemo valja citirati reči prvog čoveka izdavačke kuće Narodna knjiga Milička Mijovića, koje veoma precizno izražavaju prirodu nezadovoljstva izdavača institucijom koja pretenduje da ih predstavlja.
      
       Odlaganje revolucije
       "Pomeranje Sajma knjiga za tri-četiri nedelje ne rešava ključne probleme", kaže on. "Verujemo da se neće mnogo izgubiti ako se ova manifestacija, koja je inače u svim svetskim katalozima, održi u već dogovorenom terminu. Teško da će bilo ko znatno popraviti svoj izlagački bilans za tako kratko vreme. Ključna stvar je osnivanje novog udruženja profesionalnih izdavača koje će imati drugačije ustrojstvo i uspostaviti, između ostalog, nova pravila ponašanja u toj delatnosti. Postojeće udruženje, tačnije njegov direktor gospodin Ognjen Lakićević potpuno je privatizovao to udruženje i zanemario sve realne interese profesionalnih izdavača. Pomenimo samo to da je unutar Udruženja napravio privatnu izdavačku kuću za svog sina Gorana Kostrovića-Lakićevića; da ne bude zabune, prvo prezime je majčino devojačko."
       Posle ovakve dijagnoze postaje jasno i zašto je čitava kampanja za odlaganje Sajma imala dva toka i dve vrste motivacije. U jednom slučaju, radilo se zaista o izdavačima koje je drastičan skok kursa marke i nestašica hartije onemogućila da na normalan način završe svoju izdavačku produkciju i na sajamske štandove iznesu ono što su i planirali. U drugom, u pitanju je bila grupacija izdavača koja smatra da postojeću društvenu klimu treba iskoristiti pre svega za raskrinkavanje ovakvog Udruženja i njegovih čelnika, da bi ubuduće zastupali njihove autentične interese a ne bili puki poslušnici režima, što su skupo naplaćivali.
       Tako je došlo čak do formiranja jednog Inicijativnog odbora jugoslovenskih izdavača sa Banetom Gojkovićem na čelu, direktorom izdavačke kuće Plato, koji je otvorenim pismom Ognjenu Lakićeviću tražio njegovu ostavku i brzo sazivanje Skupštine izdavača na kojoj bi se kritički razgovaralo o dosadašnjem radu Udruženja i njegovoj problematičnoj privatizaciji: "Ostavivši u zapećku sve vitalne ciljeve svoga postojanja, Udruženje se pretvorilo u organizaciju koja brine isključivo o sopstvenom interesu, a pre svega u ličnom interesu najužeg kruga ljudi kojima Vi stojite na čelu", zamera, između ostalog, Ognjenu Lakićeviću glasnogovornik oštećenih izdavača.
       Gojković je pribavio i dokumenta iz Privrednog suda u Beogradu iz kojih se vidi da se Udruženje još 1991. godine registrovalo kao preduzeće koje sačinjava samo trinaest osnivača, danas dobrim delom već nepostojećih ili izvan SR Jugoslavije. Više ono, dakle, ni suštinski ni formalno ne predstavlja asocijaciju koja bi objedinjavala srpske i crnogorske izdavače i zastupala njihove interese. Tako nešto moglo se dogoditi samo u režimu koji je ignorisao svaku legitimnost i legalnost a lojalnost i udvorištvo dobro nagrađivao i stimulisao.
       Žalosno svedočanstvo toga su i "pokojni" i još živi "osnivači" sadašnjeg Udruženja koje ovde navodimo po registarskom listu Privrednog suda. To su: Eksportpres, Sportska knjiga, Grafos, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Jugoslovenska revija i Građevinska knjiga iz Beograda, Nota iz Knjaževca, Forum i Matica srpska iz Novog Sada, Pobjeda-promet iz Titograda, Obod sa Cetinja, Mosta iz Mostara i Svjetlost iz Sarajeva.
       Obavešteni o svemu ovome, neki ljudi iz DOS-a bili su mišljenja da se ne bi trebalo ustručavati ni od stvaranja kriznog štaba koji bi izvršio upad u Udruženje i odmah inicirao njegovo vraćanje izdavačima. Sugestija da se stvari reše revolucionarnim putem ipak nije prihvaćena, pa će posle Sajma izdavači prionuti ili zakonitom preuzimanju upravljanja ovim udruženjem (preko Skupštine izdavača) ili kako već nagoveštavaju, stvaranju novog.
      
       Prosvetljavanje "Prosvete"
       U telefonskom razgovoru sa kolegom Jovanom Janjićem, osim što je ostao gluv za sve optužbe i razloge izdavača koji su zahtevali odlaganje Sajma, Ognjen Lakićević je tvrdokorno branio i postojeću fizionomiju Udruženja, čak i uspostavljanje samostalne izdavačke delatnosti kojom je postalo konkurent "upravo onima koji su ga osnovali i koje bi moralo da zastupa". On je, kaže "izgleda dežurni krivac", a sa izdavačima nije "ni u kakvom sporu".
       No, kad je reč o rukovodiocima u izdavačkoj sferi i književnoj branši, ovo nije ni prva ni poslednja fotelja koja je uzdrmana posle demokratskih promena koje su zahvatile srpsko društvo. Prozvan je i direktor Prosvete i savezni ministar u ostavci Čedomir Mirković koga dvojica urednika, Milutin Stanisavac i Dejan Mihailović, optužuju kao najodgovornijeg za "katastrofalno stanje" u ovoj kući. Tražeći njegovu ostavku, zameraju mu, između ostalog, i što je danas Prosvetin "ugled kao izdavača sa 90 godina tradicije srozan na najniži nivo". I što "rukovodstvo Prosvete, koje pod zamašnom produkcijom podrazumeva pre kvantitet nego kvalitet objavljenih knjiga, i dalje nije spremno da radi onako kako to nalažu običaji i norme u izdavačkoj i kulturnoj delatnosti uopšte i po zakonima tržišne konkurencije". Iako spolja postoji utisak da redakcijski tim Prosvete deluje harmonično, i Milisav Savić je, posle pobune pomenutog uredničkog tandema, izjavio da mu je Mirković "uskratio svaki bitniji uticaj na uređivačku politiku, koja je, to se mora priznati, dobrim delom bila u službi dnevne politike, koja je bacala senku na sve što je Mirković uradio".
       U intelektualnim krugovima kao najveće Mirkovićevo ogrešenje, počinjeno zajedno sa drugim uticajnim urednikom Prosvete i glavnim urednikom časopisa Književnost Vukom Krnjevićem, beleži se učešće u promociji spisateljskih ambicija Mirjane Marković, kojoj je ova izdavačka kuća štampala čak i jednu kupusaru "sabranih" intervjua. Onih koji su zlokobno najavljivali i usmeravali kurs režimske politike, oličene u današnjem brodolomu srpskog i jugoslovenskog društva. Srozavanje Prosvetinog ugleda, po mnogim viđenjima, počelo je upravo u trenutku kad se na ovakav način počela da kupuje naklonost režima kojem je knjiga i kultura, sem kada se njima manipulisalo, bila, inače, poslednja briga. Najgore je u svemu tome što u takvom koketovanju sa vlastima kuća nije nešto posebno materijalno profitirala; nastavila je da životari kao oronuli gigant, s izbledelim sjajem i sve slabijim vezama sa najznačajnijim autorima srpske književnosti. Stanisavac kaže za NIN da direktor Mirković sve primedbe jednostavno ignoriše, a da zaposleni, manje-više, ćute, tako da je teško predvideti kako će se ovakvo stanje rasplesti.
      
       Presvlačenje dresova
       U središtu ove predsajamske halabuke i novog pospremanja kulture našlo se i ime predsednika SANU Dejana Medakovića, pošto mu je Ognjen Lakićević, po nekom svom ekskluzivnom pravu, poverio čast da otvori sajamsku priredbu. U književnoj čaršiji mnogi su nezadovoljni takvim izborom. Postoje, kažu, pisci i većeg renomea i značajnijeg dela, a s manje sinekura, počasti i funkcija. Na Medakovićevu izjavu da podržava i nove, odnosno demokratske promene u Srbiji, nesuzdržanim izlivom srdžbe reagovao je akademik Bogdan Brukner. U pismu objavljenom u novosadskom Dnevniku optužio je predsednika SANU da je u proteklim godinama bio "deo miloševićevske elite" i zapitao ga zašto nikada nije potpisao protestno pismo "protiv represivnog režima Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice".
       Medaković je, naravno, ove i sve druge optužbe odbacio, ostajući "lagodno" zavaljen u fotelje prvog čoveka SANU i Vukove zadužbine. A kakve su sve nelagodnosti doživljavali oni koji su se pridruživali poznatim peticionaškim osudama režima, može se videti i na primeru akademika Antonija Isakovića. NJegovo zakasnelo, ali pozdravljeno i kao takvo, distanciranje od politike u kojoj je intelektualno participirao, izdavači koji su delovali kao produžena ruka režima u kulturi, kaznili su organizovanim bojkotom njegovih knjiga i odbijanjem novih rukopisa.
       Verzal pres je tako ekspresno još uoči prošlogodišnjeg Sajma knjiga odbio već prihvaćeni rukopis Isakovićevih pripovedaka, da bi kriterijum političke podobnosti u svojoj izdavačkoj praksi zaoštrio do kraja kad je tzv. literarna inteligencija počela da se oslobađa fascinacije nacionalnim programom Slobodana Miloševića. Stičući identitet kao ekskluzivni izdavač i promoter knjiga sačinjenih od intervjua i dnevničkih zapisa Mirjane Marković, ova izdavačka kuća je i u izboru drugih autora i dela nastupala kao agitprop totalitarnog režima.
       Suvišno je i napominjati da je takvu izdavačku orijentaciju država raznim kanalima finansijski obilato pomagala, pa je Verzal pres gotovo munjevitom brzinom stekao status najpovlašćenijeg izdavača. Istine radi, mora se priznati da je takvu poziciju znao da iskoristi i za izdavačku ekspanziju s beletrističkom literaturom, posebno stranom, i upravo zahvaljujući tome izrastao u, bar dosad, moćnog izdavača sa dobro razgranatom prodajnom mrežom. Kako će se Verzal pres prestrojiti u novim okolnostima i hoće li i dalje ostati miljenik JUL-a i Tomićevog Jugopetrola, videće se veoma brzo. U razgovoru za NIN Milomir Kragović, direktor ove izdavačke kuće, već negira ovu očiglednu spregu s doskora vladajućom ideologijom i izjavljuje da se "oni ni do sada nisu bavili politikom u svojoj izdavačkoj produkciji pa neće ni ubuduće".
      
       Novo udruženje
       "Pranje" biografija i pretrčavanje na pobedničku stranu niko, naravno, neće da obavlja pod reflektorima javnosti ali od onih koji su do kraja ostali u pokornoj službi propalom režimu teško da će se iko provući neokrznut sadašnjom erupcijom nezadovoljstva. To važi, izgleda, i za sadašnju upravu Udruženja književnika Srbije kojoj pisci, kao i izdavači svom Udruženju, prebacuju da odavno ne zastupa njihove esnafske interese a da je nekada glasovitu disidentsku tribinu u Francuskoj 7 pretvorila u servis bivšeg režima. Po rasprostranjenom uverenju pisaca, takvo udruženje odavno nikom ne treba, sem jednom istom uskom krugu pisaca koji su ga koristili radi lične promocije.
       Dok ispisujemo ove redove, pesnik Nenad Jovanović sakuplja među piscima potpise za zahtev da sadašnje rukovodstvo podnese ostavku i da se sazove Skupština. O stanju u UKS i oko njega govori na svoj način i paradoks da neki najznačajniji pisci srednje generacije, od kojih je traženo da stave potpis na ovaj zahtev, to odbijaju jer su odavno iz raznih vrsta revolta napustili svoju stalešku organizaciju ne misleći da će se u nju više vraćati.
       Ipak, nije mali broj pisaca koji misle da je sada prilika da se Udruženje vrati piscima. U tom smislu, pored pomenutog zahteva, i redakcija Književnih novina pokreće anketu s pitanjem Kakvo nam udruženje treba. I dobitnik ovogodišnje Andrićeve nagrade književnik Aleksandar Gatalica smatra da se neke promene moraju dogoditi i Udruženje sačuvati, ali u intervjuu banjalučkom Reporteru ističe: "Udruženje srpskih pisaca mora postojati, ali je apsolutno nedopustivo da ono bude bastion nacionalizma, ili da još preciznije kažem - šovinizma. Ne kažem da i tamo nema mnogo ljudi koji su zapravo patriote i sve su činili s najboljim namerama, ali kažem da su, možda i nehotično, naneli ogromnu štetu ugledu našeg naroda i da bi trebalo da se zamene nekim mlađim koji su imali fleksibilniji stav prema svemu, pa i prema patriotizmu."
       Ova dešavanja s piscima i izdavačima bacila su na neki način u zasenak predsajamski uvid u rezultate tekuće književne sezone koje izdavači iznose na svojim konferencijama za novinare. Ali Sajam je na pragu, pa će biti prilike i za to.
      
       SAVA DAUTOVIĆ