Smatram sebe ozbiljnim novinarom, bio sam prilično siguran da ne može ništa ružno da mi se desi. Govorim istinu i za nju imam dokaze, dokumentaciju, svedoke. Naravno, prevario sam se

      Sve ono što se događalo od 24. septembra kao i moje puštanje iz zatvora čine nezaustavljiv proces koji će omogućiti da više nijedan kolega neće strahovati za život i slobodu, kaže u razgovoru za NIN, Miroslav Filipović. Kao dugogodišnji novinar "Ibarskih novosti", lokalnog lista u Kraljevu, Miroslav je specijalizovao problematiku sandžačkog regiona, što ga je i preporučilo za mesto dopisnika agencije AFP, lista "Danas", kao i Centra za rat i mir u Londonu. Posle nekoliko tekstova objavljenih na Internet sajtu ove globalne medijske kuće, Miroslav je uhapšen, pušten, ponovo uhapšen i osuđen na sedam godina robije. Bila je to jasna poruka režima Slobodana Miloševića upućena nezavisnim novinarima.
      
       KO JE UGASIO SVETLO: Za moj slučaj važna je činjenica da je region Kraljeva imao najviše mobilisanih rezervista na Kosovu. Postoji zvaničan podatak da je 23 000 vojnih obveznika u opštini bilo uključeno u tu kampanju što u vojsci, što u policiji. S obzirom na to da region Kraljeva ima 140 000 stanovnika, u proseku svaka porodica imala je po jednog mobilisanog člana. Kad su se ti mladići vratili sa Kosova, počeli su da opisuju šta su tamo videli i šta im se događalo. Slušao sam te priče i kao profesionalac zapisivao ih, pravio nekakve fajlove. Početkom proleća došlo je do protesta nekoliko hiljada rezervista u Kraljevu zbog mobilizacije i njihovog prisilnog odvođenja u kasarne, priprema oko učešća Vojske Jugoslavije u onom što se nazivalo destabilizacija Crne Gore. Tad su se njihove priče o iskustvu sa Kosova aktuelizovale, dobile nov impuls, ali primetio sam da su ti momci već pozaboravljali sve što se dole dešavalo, osim slika ubijene albanske dece. Naročito je to bilo izrazito za one koji su imali svoju decu. Ispostavilo se da su neki ljudi upravo iz tih razloga imali velike psihičke probleme. Bio sam svedok priča: Gledali smo mrtvu decu u Slavoniji, Bosni, Kosovu, ne želim da gledam takve prizore u Crnoj Gori. Pričalo se da će ta kraljevačka jedinica biti prva poslana u Crnu Goru, i to je izazvalo njihovu burnu reakciju.
       Bio je to povod da napišem tekst, smatram da je on razlog za ono što se meni kasnije događalo. Nazvao sam ga "Dečije suze protiv Miloševića". Kroz čitav tekst provlače se potresne slike koje su ti momci videli na Kosovu i zbog kojih su odlučili da nikad više ne učestvuju u bilo kakvim borbama i vojnim operacijama protiv lokalnog stanovništva. U tekstu sam objavio i dva svedočenja o zločinima pojedinaca (insistiram na toj reči), u redovima jugoslovenske vojske, koje su počinili na Kosovu. Znači, to su dve kratke priče ljudi koji su to videli i meni ispričali. Ja te ljude poznajem, živim sa njima. Oni nisu krvoločni, njihova priča je tipa: Bio sam u dilemi da li da prihvatim vojni poziv. Otišao sam da me ne bi odvela policija, izvršavao nekakva naređenja, i za tri meseca ni jednog jedinog pripadnika OVK nisam video. Ni na koga nisam pucao, ničiju kuću zapalio, nisam silovao niti pljačkao a u celom svetu pričaju o nama kao zločinačkoj vojsci! Pohapsite one koji su činili zločine protiv civilnog stanovništva, sudite im. Ako ne znate ko su, pitajte nas! Smatrao sam te priče logičnim i normalnim, ako se imenuju pravi krivci neće važiti princip kolektivne odgovornosti. Nije Kosovo prvi sukob u kome je učestvovala srpska vojska, a odjednom postaje sinonim za zlo u civilizovanom svetu. Dela srpskih vojvoda, pa i partizanskih komandanata izučavaju se na velikim vojnim akademijama, sada se dela srpskih generala i oficira izučavaju na Tribunalu u Hagu. Meni kao pripadniku ovog naroda to veoma smeta i želeo sam da započnem nekakvo istraživanje: Šta se desilo kad je ugašeno svetlo. Kako je ovaj narod, oduvek smatran viteškim, prihvatio zločin?
       Izgleda da sam definitivno prevršio meru nečijeg strpljenja tekstom "Crna Gora ante portas". U njemu se govori o tri generala jugoslovenske vojske koji su postali savetnici Mila Đukanovića. U tekstu postoji rečenica da je na vest o prebegu generala kod Đukanovića, Milošević doživeo zdravstvene probleme, morao je da zatraži pomoć lekara. Po meni benigna rečenica, ali sam u zatvoru saznao da je upravo ona odredila moju sudbinu.
      
       DB U AKCIJI: Bio sam svestan da hodam po ivici, ali uveren da eventualno mogu da odgovaram za uobičajena krivična dela: širenje lažnih vesti, uznemiravanje građana ili povreda ugleda vojske i države. Smatram sebe ozbiljnim novinarom, bio sam prilično siguran da ne može ništa ružno da mi se desi. Govorim istinu i za nju imam dokaze, dokumentaciju, svedoke. Naravno, prevario sam se.
       Moja supruga, kao pronicljiviji deo porodice, primetila je da nas neko prati, da kola čačanske registracije stalno stoje ispred naše zgrade i da iz njih neko motri na nas. Ja sam to, onako, u šali odbacivao: "Pa ti si kao Ilija Čvorović!" Onda se dogodio taj 8. maj. Sređivali smo grob mog oca, umro je nekoliko dana ranije, i oko dva po podne, kad sam ulazio u hol zgrade, prišla su mi dvojica, ljubazno se predstavivši kao službenici Državne bezbednosti. Legitimisali su se, ali to je ono, pokazivanje legitimacije na 10 sekundi. Kad smo ušli u stan, došla su još dvojica sa dva navodna građanina. Supruga je u njima prepoznala neke lokalne žbire. Na zahtev da pokažu nalog za pretres, rekli su: "Ma, dobro, dajte, pokazaćemo vam kasnije!" Sa nama je bio sin, njega i suprugu zatvorili su u sobu i upozorili ih da ne izlaze na terasu, a ako koriste NJC da ne zatvaraju vrata. Jedan od njih, pretpostavljam da je bio glavni, držao je u ruci neki papir na kome je bio popis dokumenata koje treba pregledati na mom kompjuteru. Odštampali su 90 stranica teksta, preturali po mojim papirima i potom me odveli u MUP Kraljevo, deo u kome se nalazi DB.
       Saslušanje je trajalo oko 24 sata, od mene je traženo da potpisujem razne izjave. Znam da u zatvoru nema heroja, to što traže možete da potpišete odmah bez batina ili posle toga. Bilo je to klasično ispitivanje, tražili su da otkrijem izvore informacija. Recimo, Kraljevom se pronela vest da je posle detonacije na Kopaoniku nestao televizijski signal u širem regionu. Zaista se ne sećam od koga sam to čuo, ali kao profesionalac slažete materijal u datoteku. Oni su to pokupili i počinje ispitivanje: Ko vam je rekao ovo? Od koga ste saznali za ovo? Pisao sam ono što su oni želeli. Kad ispišem jednu stranu, potpišem je i oni to odnesu. Potom su me priveli istražnom sudiji Okružnog suda u Kraljevu, sa krivičnom prijavom. Razmišljam o mogućnosti da me optuže za širenje lažnih vesti; istražni sudija čita krivičnu prijavu i ja saznajem da sam optužen za špijunažu. Kažem: Pa to je smešno! I polako shvatam da moja situacija uopšte nije smešna. Došli su policajci, vezali mi ruke na leđa i kao pravog kriminalca odveli u kraljevački zatvor.
      
       KOŠMAR, LUDILO: Sutradan je saslušanje nastavljeno, dobio sam pritvor od 30 dana. Istovremeno, tužilaštvo u Kraljevu zahtevalo je da se Okružni sud oglasi nenadležnim i da budem predat vojnom pravosuđu. U Vojni istražni zatvor u Nišu sproveden sam 10. maja.
       U glavi mi je bio potpuni košmar, ludilo. Pokušavao sam da se saberem, da shvatim da li se to meni stvarno dešava, da li ja to sanjam?! Saznanje da sam optužen za špijunažu ukazivalo je na ozbiljnost onih koji su zavrteli ringišpil. Ujutro mi je sprovodnik rekao da vodim računa šta radim, jer on mora da me odvede u Niš - "živog ili mrtvog". Sedeo sam vezan na zadnjem sedištu službenog 101. Strašan je to osećaj kad vas vezanog vode kroz mali grad u kome živite. Gledate decu koja idu u školu, poznata lica prelaze ulicu idući svojim poslom... A u vašem životu se odvija drama.
       Prenoćio sam u Vojnom zatvoru i sutradan naprasno pušten rešenjem predsednika suda, odnosno istražnog sudije, u kome stoji da vojni tužilac odbija da pokrene krivičnu odgovornost protiv mene. Odjednom, puj pike ne važi. A optuženi ste za špijunažu?! LJudi iz vojnog pravosuđa sa kojima sam se konsultovao, procenjivali su da je sve završeno - neko je pokušao da nešto uradi, potom odlučio da se postupak obustavi. Vojno pravosuđe je smatralo da ne treba da se bavi mnome, a ako neko želi da me tereti za širenje lažnih vesti, onda je to posao opštinskog suda u Kraljevu.
       Na slobodi sam bio 10 dana, polako se vraćao u normalno stanje. Sudija koji je odlučio da ne treba da budem gonjen za špijunažu, ili je sklonjen ili je smenjen, tek došao je drugi koji je smatrao da me treba teretiti za to krivično delo. A možda je to dobio kao zadatak.
      
       OČAJ I NADA: Dobio sam telegram da se javim Vojnom sudu u Nišu. Pretpostavljao sam da me pozivaju da bi mi vratili pasoš, ličnu kartu i oduzeti hard disk. Međutim, bilo je to novo saslušanje. Obavešten sam da je vojni tužilac ipak pokrenuo istragu. Otpočeo je drugi pritvor koji će trajati pet meseci.
       Odjednom, nađete se pred nizom problema, čitav kaleidoskop. Prvo imate problem sa samim sobom, šta će biti? Znate, čovek promeni krevet pa ne može da spava, a kamoli takva drastična promena ambijenta. Zatvor u Nišu je kao turski zatvor. Nema razloga da se žalim na odnos osoblja prema meni, čak, trudili su se da mi ne otežavaju muke. Ali, ambijent je grozan. Zatvoreni ste sa još trojicom ljudi u prostoriju veličine četiri sa dva metra, ljudima različitih navika i osobina, nacionalnosti, godina.
       Zatim, šta će porodica bez mene? Jedini sam zarađivao; ćerka studira, sin upravo završava gimnaziju... Šta će biti sa mojom porodicom? Za špijunažu je zaprećeno kaznom do 15 godina zatvora - niko ne pokreće takvu optužbu ako ne misli da je istera do kraja. S druge strane, optužba za špijunažu je užasno nečasna. Neki moji prijatelji, poznanici, građani Srbije šalju svoju decu u vojsku, a ja, baveći se "špijunažom", otkrivam tajne neprijatelju i time dovodim u pitanje njihove živote! Kako se izvući iz svega toga? Pretila mi je dugogodišnja robija, u mojim godinama to može da bude i doživotna. Znam da treba uzeti najbolje advokate upravo zbog ozbiljnosti situacije. NJihova tarifa zavisi od zaprećene kazne, a moj slučaj pripada najvišoj tarifi. Jedan izlazak advokata na sud košta 300 maraka - ko to može da plati? Pri tom, svestan sam da mi se priprema političko suđenje. To čoveka razara. Gde god se okrenete, zid!
       Da li sam ja kao otac porodice smeo da ih dovedem u takvu situaciju? Gde mi je bila pamet, zar sam morao da napišem takve tekstove?! U zatvoru vas uhvati malodušnost, amplitude očajanja i nade. Imao sam dobrog istražnog sudiju, profesionalca. Ponovo smo sa mog hard diska skinuli sve sporne tekstove. Još na prvom suđenju zahtevao sam da u zapisnik uđe to da sam u policiji izjave potpisivao pod prinudom i da ih se odričem.
      
       PRESUDA: Nasmejao sam se kad sam čuo presudu. Nijedna tačka optužnice nije dokazana, naprotiv. Odbrana je apsolutno dokazala moju nevinost. U istoriji ovog pravosuđa nije zapamćeno da je neko dobio maksimalnu kaznu zbog širenja lažnih vesti! U meni se probudio bes, ljutnja. Zašto nisu doveli lažne svedoke koji bi potvrdili da su me videli sa dvogledom u rukama, pored aerodroma Lađevci, ili da ceo dan provodim u restoranu Doma vojske i prisluškujem oficire... Onda bi presuda sa mog stanovišta bila legitimnija - u pitanju je klasičan montirani proces u kome sudija može da kaže: Izvinite, ali ja verujem policiji!
      
       DIREKTAN PRENOS: Nadu mi je davala moja porodica, moja supruga Slavica fascinantno je odradila posao. Morala je da se brine za sopstveno psihičko stanje, za decu i mene. Praktično, bila je frontmen kampanje za moje oslobađanje vođene u čitavom svetu. U nju su bili uključeni kolege novinari i političari opozicionih partija, ali i ministri spoljnih poslova zapadnih zemalja, kao i humanisti tipa Nelsona Mandele i Martija Ahtisarija. Sve ih je ona povezivala i držala, davala im podsticaj. Dugujem joj veliku zahvalnost.
       Svi u zatvoru bili su svesni da je glavni uzrok našeg zatočenja režim u Beogradu. Kad smo saznali da je Milošević izgubio izbore, dobili smo mnogo razloga za optimizam, za svoju nadu. Slušali smo direktan prenos događaja pred Skupštinom, trebalo je videti tu atmosferu u zatvoru. Navijali smo upola glasa ne verujući ušima da se to zaista događa. Svi smo bili jedno, iako raznih nacionalnosti, godina i obrazovanja. Kad sam čuo glas koji najavljuje Novi Radio Beograd, znao sam da ću ubrzo biti pušten. Usledila je teška noć, Koštunica nikako da položi zakletvu.
       Tako se i dogodilo, hvala bogu i ljudima koji su me podržavali. Na slobodi sam više od 24 sata i još je deo mene tamo, u zatvoru. Sud je ukinuo presudu i vratio moj predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S obzirom na to da je kampanja za postupak abolicije već pokrenuta, očekujem i nadam se da će predsednik Koštunica doneti akt o aboliciji koji će konačno staviti tačku na slučaj Filipović. Želim i verujem da se nešto slično nikad više ne dogodi kolegama. Kad sud počne da sudi kao u mom slučaju, onda takva zemlja mora da ode do đavola. Narod koji trpi takav režim ne zaslužuje da postoji. Na sreću, građani Srbije shvatili su da je poslednji čas za promene. Možda je i moj slučaj nekom pomogao da progleda, i drago mi je što sam sedeći u zatvoru bio deo pobede demokratije u Srbiji.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ