... ima izgleda da po ubrzanom postupku poskočimo za nekoliko spratova. Ako ne možemo iz podruma na osmi sprat, onda možemo bar na treći, četvrti. Ne moramo ceo put da pređemo peške

      Ekonomista Danko Đunić izjavio je pre nekoliko godina: "Jugoslavija po svaku cenu mora da se poveže sa ostatkom sveta i nijedna cena nije suviše visoka da bi se to uradilo." Đunić je tada bio potpredsednik jugoslovenske vlade tokom kratkog "reformskog proleća" od 1997. do 1998. godine. Danas je jedan od šest partnera u jednoj od pet najvećih svetskih konsultantskih i revizorskih kuća Deloitte Toushe - centralna Evropa. Prvi put od aprila 1998. godine, kad je dao ostavku na mesto u saveznoj vladi, Đunić u intervjuu za NIN govori o jugoslovenskoj javnosti, o političkim preprekama s kojima se suočavao u svom mandatu, o tome šta savetuje novoj saveznoj vladi koja treba da bude formirana ovih dana i kako, očima čoveka koji po zadatku ima priliku da posmatra tranziciju u 17 zemalja u jugoslovenskom bližem i daljem okruženju, procenjuje izglede SRJ da se vrati u evropske tokove.
      
       Kolika je danas cena povratka Jugoslavije u svet?
       - Najveći deo te cene je u ovom trenutku plaćen, to se dogodilo tokom i posle izbora i to je ono što je bila cena koja se od nas de facto tražila i koju smo mi na kraju dragovoljno platili. Šta još ima da se plati? Što se tiče direktnog pristupa međunarodnim finansijskim institucijama, ne vidim da će biti nekih neprihvatljivih cena. Ukoliko je želja Zapada da nas reintegriše iskrena, a prema onome što gledamo u poslednjih desetak dana tako izgleda, onda u tom procesu ne bi trebalo da bude problema. Mislim da će neko dalje plaćanje tog povratka biti odloženo za kasnije i ono se zove tranzicija i restrukturiranje. Ali to će višestruko biti nadomešteno različitim povlasticama i slobodama. Time ne želim da kažem da uz med i mleko tu neće biti i žuči, jer to bi bilo nekorektno.
       Nadam se da kao narod nećemo biti glupi da ne iskoristimo priliku koja nam se pruža i da nećemo nastaviti da se iscrpljujemo neprijatnim unutrašnjim svađama i isterivanjima principa koji to i nisu. Biće dovoljno objektivnih teškoća da ne samo formalno nego i suštinski promenimo sistem, i druge teškoće, koje bismo sami mogli proizvesti, nisu nam potrebne.
      
       Jedna od važnih komponenti koja će odrediti budućnost Jugoslavije jeste i pitanje otpisa jugoslovenskog spoljnog duga. Vi ste se svojevremeno zalagali za otpis 80 odsto tog duga kod komercijalnih banaka kreditora okupljenih u Londonskom klubu, s argumentacijom da Jugoslavija nema ekonomsku snagu da otplaćuje više od toga. Grupa stručnjaka okupljenih oko bivšeg guvernera Dragoslava Avramovića, u još nepublikovanom stabilizacionom programu, smatra da bi otpis 40 odsto duga bio prihvatljiv. Kakvu bi pregovaračku poziciju trebalo da zauzme nova savezna vlada?
       - Pitanje otpisa duga ima dva aspekta, jedan je tehničko profesionalni, drugi je politički. U onaj politički deo u prethodnom pokušaju pregovora nisam mogao da se mešam. Što se ekonomskog dela tiče, on je bio i ostao isti - da u razgovorima sa međunarodnim poveriocima dođemo do toga šta mi možemo realno da platimo. Ne šta smo dužni, jer to je polazna tačka i to je posao knjigovođa. Teza koja je, čini mi se, bila ispravna i onda i sada jeste da se otvore knjige, da nema tajni i da kažemo koliko smo u stvari bedni, koliko smo osakaćeni sankcijama, ratovima, bombardovanjem, smanjenim društvenim proizvodom i odlaskom mladih pametnih ljudi. Treba da vidimo kolika nam stopa rasta treba da bismo počeli da se vraćamo tamo gde smo nekad bili, koliko realno možemo da izvezemo, koliko zaista stranog kapitala možemo da privučemo i šta nama stvarno ostaje za isplatu naših ranije napravljenih obaveza.
       Naša računica koja je 1997. godine rađena u Ekonomskom institutu pokazala je da mi možemo da vratimo oko 700 miliona dolara za 15 ili 20 godina. Mi smo onda dokazivali da smo loši, što, nažalost, nije bilo teško dokazati i bili smo gotovo na pragu dogovora sa poveriocima. Ali onda se isprečio politički aspekt pregovaranja i ništa se nije desilo. Sada se to promenilo i ja verujem da možemo da dobijemo uslove koje je dobila Bosna, a to znači otpis više od 80 odsto duga.
      
       Još jedno pitanje koje je bilo zakočeno politikom jeste pitanje sukcesije bivše Jugoslavije. O tome će se uskoro razgovarati u Zagrebu. Vi ste bili uključeni i u taj posao.
       - Na sreću, nisam bio uključen u te razgovore spolja, ali jesam u neke razgovore unutra. Poznato je da se nisam slagao sa stavovima o kontinuitetu koje su zastupali jugoslovenski pregovarači akademik Kosta Mihajlović i dr Oskar Kovač. Verujem da smo tu, nepotrebno, izgubili dosta vremena a nismo dobili ništa. Sada je mnogo povoljnija politička klima za rešavanje tog pitanja, ali ne treba potceniti stručni aspekt pregovora jer druge bivše jugoslovenske republike imaju svoje neraščišćene račune i bilo bi krajnje neumesno da mi platimo nešto što ne bi trebalo da platimo.
      
       Šta su vaše tadašnje analize pokazivale? Da li bi Jugoslavija trebalo da plati nešto drugim republikama ili će i sama biti mali dobitnik? Da li će Jugoslavija morati drugim republikama da isplati deo deviznih rezervi koje su ostale u trezoru bivše NBJ, da li će morati da plati ratnu štetu?
       - Narodne banke u svim Jugoslavijama, od ove sadašnje do bivše i one pre nje, bile su iz nekih razloga uvek institucije koje su za jedan stepen bolje funkcionisale od ostalih državnih institucija. U NBJ i Saveznom ministarstvu finansija postoje dosta precizni podaci koji mogu da posluže kao materijal za dokazivanje pozicija koje nas štite. Sada treba izvući iz svega toga ono što dokazuje našu poziciju, a ona bi, čini mi se, trebalo da bude da, u najmanju ruku, mi ništa ne treba da platimo. Što se tiče neke eventualne dobiti, to će se na kraju završiti tako da svakom ostane ono što sada ima. Sve drugo bi za nas bilo neprihvatljivo, ne zato što smo tvrdoglavi već zato što imamo argumente.
      
       Kada je Milo Đukanović pobedio 1997. godine na izborima, vi ste bili inicijator nekoliko sastanaka sa crnogorskim rukovodstvom, na kojima se razgovaralo o ekonomskom funkcionisanju savezne vlade. Kolika je onda bila moć te vlade i da li mislite da će nova jugoslovenska vlada imati šanse da bude poštovana "na celoj svojoj teritoriji"?
       - Savezna vlada je i u ono vreme imala svu moć na papiru i očigledno nikavu moć u suštini. I sadašnja vlada će po Ustavu biti u takvom položaju. Kakva će biti njena moć u praksi, zavisiće od toga ko će formirati tu vladu i kakav će politički konsenzus biti postignut. U interesu je svih da vlada funkcioniše na celoj svojoj teritoriji, a kada to kažem mislim, pre svega, u interesu Crnogoraca. Jugoslavija je jedina realna ekonomska opcija za Crnu Goru. Za Srbiju nije, ona može da funkcioniše i drugačije iako bi to bilo loše i za jedne i za druge. Jer, ipak je to jedan narod koji deli isti jezik, istoriju, kulturu, pa i nekulturu.
      
       Razlozi zbog kojih opširno pričamo o vašem iskustvu u prethodnoj jugoslovenskoj vladi leže i u tome što se u krugovima bliskim predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici ozbiljno priča o tome da bi vam slično mesto moglo biti ponovo ponuđeno. Da li ste razmišljali o tome?
       - Za to sam prvi put čuo pre dva, tri dana i smatram da je to uobičajeni folklor u ovakvim situacijama. Politikom se ne bavim, a verujem da ljudi koji su učestvovali u izborima i dali doprinos pobedi treba da budu oni koji će nositi i slavu i odgovornost za ono što se desilo. Reč je verovatno o spekulaciji koja nema nikakve veze sa mnom.
      
       Pre tri godine vi ste prihvatili takav izazov bez obzira što su uslovi bili daleko lošiji.
       - Katastrofalni.
      
       Da preformulišem pitanje - da li biste sada, kad teren za reforme izgleda raščišćen, takvu ponudu smatrali profesionalnim izazovom?
       - Onda, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mislio sam da je ovo što se sada dešava iza ugla. To je možda bilo naivno. Naravno, nisam mislio da je to sto odsto moguće, ali sam mislio da treba da se proba. Ja, i ne samo ja, jer je tu bilo i drugih ljudi, mislili smo da samo treba malo da poguramo pa da se što bezbolnije desi "srpska baršunasta revolucija". Mi tu priliku nismo iskoristili, na stranu da li je nje bilo ili je, gledano s ove distance, uopšte nije bilo. Sada su došli neki drugi ljudi, vrlo kvalitetni, zaslužni za tu pobedu i osećao bih se kao neko ko hoće da bude centarfor, a niti sam trenirao, niti učestvovao u utakmici. Sada ima mnogo onih koji se preporučuju kako bi mogli ovo ili ono. To uopšte nije u redu. Ta igra ima svoja pravila. Ja u njoj nisam učestvovao i ne želim uopšte da komentarišem da li bi to bio izazov ili ne.
      
       Postoje dve teorije koje su bile aktuelne, a i sada su se posle nagoveštaja ukidanja svih sankcija pojavile i među stranim konsultantima i u domaćoj javnosti. Jedna teorija kaže da je Jugoslavija obećano mesto za strane investitore, a druga da smo upropašćena i zaparložena zemlja u koju niko neće.
       - Obe teorije su glupe i bez stvarnog pokrića, ili da budem malo manje grub, istina je uvek negde u sredini. Jugoslavija jeste zaparložena, ali koja zemlja to ne bi bila da je prošla kroz ono kroz šta smo mi prošli. Ne želim da opravdavam našu ekonomsku stvarnost koja je tužna, ali nije to prirodno stanje za ovu zemlju, za ove instalisane resurse, za ove ljude. Deloitte Toushe centralna Evropa pokriva 17 zemalja centralne Evrope, od Estonije i Belorusije do Albanije i Makedonije, uključujući, na primer, i Rumuniju i Moldaviju. Ja sam 50 odsto svog radnog vremena na putu, sve te zemlje redovno obilazim. Sigurno sam subjektivan, tu nema nikakve dileme, ali i dalje mislim - objektivno, da je Beograd, ili Srbija bolje mesto za život i za posao danas nego najmanje trećina od tih 17 zemalja. Ne govorim o utiscima, nego o onome što znam jer sam tamo prisutan.
       S druge strane, potpuna je legenda, koja može skupo da nas košta, da smo mi eldorado, i da investitori čekaju na granici sa koferima novca i da će nas za tri godine pretvoriti u Švajcarsku. To je bilo samo deo nekih snova da se preživi ova golgota.
       Najvažnija komparativna prednost Srbije jeste što smo mi poslednje netaknuto tržište u razvoju u istočnoj Evropi, što je veličina zemlje relativno atraktivna, što je lokacija takva da ne budemo baš preskočeni i lako zaobiđeni, što instalisani kapaciteti, bez obzira na desetogodišnje neinvestiranje, postoje i, na kraju, a možda i pri samom početku, to što je naša radna snaga konkurentna i po ceni i po kvalitetu. Kod nas i dalje ima dobrih inženjera čija plata ne bi bila viša od 300 do 500 dolara mesečno. Kad se tome doda i sadašnja politička situacija, onda ima izgleda da po ubrzanom postupku poskočimo za nekoliko spratova. Ako ne možemo iz podruma na osmi sprat, onda možemo bar na treći, četvrti. Ne moramo ceo put da pređemo peške.
       U kratkom roku neće se desiti nikakva čuda. Mi ćemo dobiti nešto struje, nafte i lekova, i to će imati svoj kraj. Bojim se samo da kroz pomoć ne dobijemo sindrom zavisnih od pomoći, kao što se to desilo u Bosni. Čim se konstituiše nova vlast, pojaviće se direktne i konkretne investicije u preduzeća, a veliki igrači, poput "Er Fransa", "Lufthanze" ili nekog trećeg koji bi kupili JAT, pojaviće se za godinu, dve.
      
       Mnogi strani mediji posvetili su ovih dana veliku pažnju smenama direktora u Srbiji. U domaćoj javnosti pojavile su se i teze da je u ovom trenutku radničko samoupravljanje dobro iako smo godinama pokušavali da se od njega odučimo.
       - Te smene nanele su veliku štetu. Jasno je da se sa novom vlašću menjaju ljudi u državnim preduzećima, ambasadori i ministri. Ali se ne menjaju piloti, kondukteri i hirurzi jer oni svoj posao rade nezavisno od političkih opredeljenja. Menjati ljude na tim pozicijama je samoubistvo. To što neko pripada jednoj partiji još ne govori da će on dobro obavljati i neki posao. Moji kontakti u vrhu Demokratske opozicije Srbije govore da to sa njihove strane nije ni inicirano ni podržano.
      
       TANJA JAKOBI