"Policija nema više razloga da posle izbornih rezultata čuva režim koji nema legitimitet, naročito da štiti nekoga ko je drugi put uhvaćen u krađi", kaže Marko Nicović

      Samo je zaslepljeni vrh Miloševićevog režima verovao da će 5. oktobra policija brzo i lako ugušiti narodni gnev zbog još jedne izborne krađe i produžiti njegovu vladavinu. I bilo je i brzo i lako, ali po režim pogubno. Čitav sistem policije, izgrađivan deset godina, raspao se za dva sata - u stvari, pokazalo se tačnim pravilo poznato još od starog Rima da "ne drži Cezar pretorijance, već pretorijanci Cezara".
       I pre izbora Demokratska opozicija Srbije imala je procenu da je režim bukvalno u krizi. Analize i praćenje šta se dešava u tvrdim državnim strukturama ukazali su na velike pukotine, odnosno na evidentno nezadovoljstvo u policiji i vojsci, što se potvrdilo i na izborima jer su oni 83 procenta svojih glasova dali Vojislavu Koštunici.
       Zolje
       Kada je bilo jasno da režim nema nameru da opoziciji prizna pobedu na predsedničkim izborima, počeo je da se ostvaruje plan DOS-a za takvu situaciju. Plan je predviđao da se po pojedinim i posebno odabranim centrima u Srbiji, gde je DOS bio najjači, policija privoli da pređe na njegovu stranu ili bar razvuku njihove snage i vežu za ta mesta, kako bi što manje snaga bilo u Beogradu. Plan je uspeo. Videlo se to najbolje po fingiranim barikadama kroz koje su mase iz Srbije prolazile kao kroz sir hrleći ka Beogradu. Stvorila se realna situacija da je bilo nemoguće intervenisati protiv naroda.
       "Bez obzira na sve to, nismo mogli znati kako će se ponašati pojedini delovi, najtvrđi krug oko režima", priča Sveta Đurđević, bivši glavni inspektor policije i načelnik Uprave za javni red i mir, organizaciju i funkcionisanje policije beogradskog SUP-a, koji je u DOS-u bio zadužen za ovu problematiku. "U svakom slučaju mi bismo podigli celu Srbiju da je bilo potrebno."
       Sličnu procenu su, izgleda, imali i u MUP-u a sa situacijom su bili upoznati i komandanti specijalnih jedinica s kojima je DOS uspeo da uspostavi vezu. Oni su bili u delikatnom položaju i nedoumici kako da postupe jer su, očigledno, imali sasvim drugačije naređenje. Prema saznanjima NIN-a, komandanti specijalnih jedinica su odlučili da formalno pokažu lojalnost ministru policije Vlajku Stojiljkoviću i Slobodanu Miloševiću ali da u kritičnom momentu ni po koju cenu ne izvrše naredbu.
       Jasno je to bilo još tokom štrajka rudara u kolubarskim kopovima, kada policija nije intervenisala, kao ni vojska koja se u nekim momentima pojavljivala u Lazarevcu. Bio je to jasan znak kako će se ponašati policijski specijalci, što se pokazalo kasnije, na prilazima Beogradu gde je policija, zadužena da spreči građane zapadne Srbije da 5. oktobra stignu u Beograd, bila naoružana "osama" i "zoljama". Jedan od visokih policijskih oficira MUP-a Srbije u "Nedeljnom telegrafu" je to ovako opisao: "Na izvršenje tog zadatka Ministarstvo policije poslalo nas je naoružane do zuba a kada su prepreke bile bukvalno oduvane lično od "Dede" (Vlajka Stojiljkovića) stiglo je naređenje da upotrebimo oružje. Naravno, nikome od nas to nije padalo na pamet. Ko je lud da puca u svoj narod?"
       72. brigada
       Slično je bilo i na beogradskim ulicama gde su se nalazile spremne za akciju brojne specijalne jedinice policije i Državne bezbednosti koje nisu izvršile glavno naređenje - da povrate objekte koje je narod zauzeo (Saveznu skupštinu, RTS, policijske stanice...), po cenu upotrebe oružja. Prvi je poslušnost javno otkazao jedan od generala u policijskom vrhu rekavši ministru Stojiljkoviću da to "ne može tako da se radi". Nije pomogao ni Stojiljkovićev vapaj vojsci da uputi bar nekoliko tenkova ka centru Beograda dok on ne konsoliduje svoje komandne linije. Iako je dva dana uoči "demokratske revolucije" u Beograd iz Pančeva raspoređena 72. specijalna brigada Vojske Jugoslavije, ona nije delovala.
       Kada se uzme u obzir šta je od policije traženo još u predizbornoj kampanji, kada su vršena masovna, protivzakonita privođenja na informativne razgovore, očigledno je da su u policiji mnogi shvatili da je upotreba sile, posle izbora, vrhunac nezakonitog ponašanja, i odlučili da ne budu slepi izvršioci i izazivači građanskog sukoba koji bi bio katastrofalan i za državu i za narod.
       Apstinencija
       "Takvo držanje policije rezultat je uverenja da policija nema više razloga da posle izbornih rezultata čuva režim koji nema legitimitet, naročito da štiti nekoga ko je drugi put uhvaćen u krađi", objašnjava za NIN Marko Nicović, bivši šef kriminalističke policije Beograda. "Narod već gleda na policiju sa simpatijama. Nema čak ni nekadašnjih verbalnih duela. Iako je posle 5. oktobra došlo do neke vrste profesionalne apstinencije policije, narod se samoorganizovao i podigao svoju bezbednosnu kulturu. Za deset dana u Beogradu nije bilo nijedno ubistvo."
       Primetno odsustvo policije sa beogradskih ulica ne znači da se ona u potpunosti raspala. Napetost se odvijala van očiju javnosti i to na relaciji vojska - policija. Iz Generalštaba su prvo izlazila saopštenja da je opšta bezbednosna situacija u zemlji "veoma složena i zahteva plansko konsolidovanje snaga MUP-a radi potpune kontrole narušenog sistema bezbednosti", da bi, po rečima Marka Nicovića, vojna Kontraobaveštajna služba pokušala da okupira resor državne bezbednosti i specijalne snage u njenoj nadležnosti. Policija se suprotstavila, takođe oružjem, pa se od akcije odustalo. "Ta pogrešna odluka da se zauzimaju specijalne jedinice mogla je da bude katastrofalna jer bi se ponovio slučaj Rumunije. Došlo bi do građanskog rata koji bi ko zna koliko nedelja trajao. Beograd i gradovi po Srbiji bi se pretvorili u urbana ratišta tipa Libana i Bukurešta što bi, verovatno, dovelo do kopnene invazije od strane međunarodne zajednice."
       Jedno od osnovnih pitanja koje se sada postavlja, bar dok se ne formiraju organi prelazne republičke vlade, jeste ko drži policiju i čime se ona u ovom trenutku bavi? Poznavaoci tvrde da je njen najveći deo, do najvišeg starešinskog kadra, u stanju iščekivanja i da sa rezervom očekuje rasplet događaja. Zna se da je apsolutna vlast samo ona vlast koja raspolaže polugama sile - vojskom i policijom. Za novu vlast to je pitanje vremena jer svako odugovlačenje može dovesti u sumnju njenu sposobnost da organizuje državu.
       Pročišćavanje
       I režim i deo službe pokušava da to što više prolongira jer su i jedni i drugi u velikoj meri kompromitovani i uključeni u prljave oblasti privrednog kriminala, pa, možda, čak i likvidacije koje su se dešavale u Srbiji. Nova vlast, s druge strane, pokušava što pre da se domogne policije jer je i za njih važno da što pre blokiraju dokumentaciju koja bi mogla biti od važnosti za anatemisanje odlazećeg režima. Naročito sada dok mnogi iz dosadašnjeg establišmenta ne mogu da putuju u inostranstvo zbog sankcija koje prema njima primenjuje međunarodna zajednica. Policija čeka svog lidera kojeg će slediti, a zasad je to, zbog svoje pozicije i moralnog autoriteta, jedino predsednik SRJ Vojislav Koštunica.
       Stoga je na sceni psihološko-propagandni rat oko policije i toga čija naređenja ona sluša. Iznuđenom ostavkom ministra Stojiljkovića SPS pokušava da u javnosti stvori utisak da je komanda nad policijom u rukama još uvek aktuelnog republičkog premijera Mirka Marjanovića, što se u DOS-u energično demantuje. Prema saznanjima NIN-a u samoj policiji, Marjanovića ne sluša ni širi sastav, a ni rukovodeći sastav policije. Velika grupacija, od drugog ešelona pa sve do baze, sledi predsednika Koštunicu. Osim najviših rukovodilaca koji znaju da im sledi sudbina eliminisanja iz policije, ako ni zbog čega drugog, ono zbog nesposobnosti i nerešenog problema organizovanog kriminala u Srbiji. Najuspaničeniji je onaj deo koji je profitirao između establišmenta i podzemlja jer će novoustrojena policija sprovesti istragu i u svojim redovima.
       "Sada će, verovatno, deo policije koji je ranije bio korumpiran krenuti u trgovinu kompromitujućim materijalom sa novom vlašću, sa DOS-om, kako bi sebi obezbedio poziciju u službi, ili na tihi način, bez tragova, izašao iz nje, pa čak to i naplatio jer deo službe se u velikoj meri bavio opozicijom i ljudima u njoj", predviđanje je Marka Nicovića. Po njegovim rečima policiju pod hitno treba rekonstruisati i organizaciono ojačati njen kriminalistički deo koji je za ovih deset godina najviše devastiran, a najveći deo specijalnih jedinica, borbeno osposobljenih prevesti u vojni sastav. "Običan čovek državu posmatra kroz to kako ona štiti njegov život, porodicu i njegovu imovinu, a to radi kriminalistička policija", kaže Nicović.
       Dosad se policija bavila najviše zaštitom vladajuće porodice zbog čega je u narodu prozvana "pretorijanskom gardom". Kritičnog 5. oktobra ona je pokazala da to više ne želi da bude jer je i sam "cezar" pao na izborima a da ništa nije naučio iz istorije.
       SLOBODAN IKONIĆ
      
      

Sastav policije JAVNA BEZBEDNOST:        Redovni sastav čini uniformisana policija po policijskim stanicama opšte nadležnosti i specijalizovanim policijskim stanicama (stanice za kontrolu drumskog, rečnog, železničkog i aviosaobraćaja i na granici - KPDG).        PJP - Posebne jedinice policije: Posebne jedinice (nekada milicije) nastale pre 20 - 25 godina koje se formiraju po principu okupljanja. Iz svake od redovnih jedinica po posebnom kriterijumu uzima se određen broj ljudi i upućuje na obuku kako bi se osposobili, u najvećem delu, za delovanje u slučaju narušavanja javnog reda i mira u većem obimu. Vremenom su ove jedinice prolazile i odgovarajuću borbenu obuku i sve više narastale. Takva je Beogradska brigada koja ima stalni sastav. Korišćena je i za batinanje građana u izbornim protestima 1996/97. godine. Poslednji komandant joj je Boško Buha.        Specijalna jedinica MUP-a (takođe davno formirana) direktno podređena Ministarstvu unutrašnjih poslova. Sada je to SAJ (Specijalna antiteroristička jedinica). Pored zadatka borbe protiv terorizma veruje se da je imala i ulogu zaštite režima. Poslednji komandant - pukovnik Živko Trajković.        U okviru posebnih jedinica postoji samo Specijalna jedinica za izvršavanje najdelikatnijih zadataka.               RESOR DRŽAVNE BEZBEDNOSTI:        Oružana jedinica stvorena 1991. godine kada se zvala Jedinica za posebnu namenu (JPN). Odskora je to Jedinica za specijalne operacije (JSO). Komandant joj je bio Franko Simatović Frenki, a poslednji - njegov naslednik sa nadimkom Legija. Ovu jedinicu još zovu i Crvene beretke.        Pored navedenih jedinica postoje i parapolicijske jedinice, čija je organizacija najčešće u okviru firmi za obezbeđenje lica i imovine. Često su se pojavljivale na ulici kao batinaši.        Savezni MUP je odavno izgubio svoj značaj, iako je žabljački Ustav predvideo da savezna policija ima primat nad republičkim. Ostao je samo deo nekadašnje Savezne brigade čiji je zadatak obezbeđivanje saveznih ustanova i diplomatsko-konzularnih predstavništava u zemlji i inostranstvu. Zato je u Saveznoj skupštini 5. oktobra bilo svega stotinak policajaca.        Dok je Slobodan Milošević bio predsednik Srbije o njegovoj bezbednosti je brinula isključivo republička policija. Kada je prešao na mesto predsednika SRJ došlo je do kombinovanja vojne i civilne policije, s tim što je neposredno to činio i dalje MUP Srbije sa Sentom Milenkovićem na čelu. U okviru vojnog obezbeđenja to su bili ljudi iz jedinice "Kobre", iz sastava 72. specijalne brigade.