Ako se vrate jugoslovenski vojnici na Kosovo, svakog dana će po jedan biti ubijen. Ako dovedete 2000 jugoslovenskih vojnika na granicu, moraće ih čuvati 100 000 vojnika Kfora, tvrdi Baton Hadžiju

      Što se kosovskih Albanaca tiče, Slobodan Milošević je otišao kad im je bio najpotrebniji. Bili su na dobrom putu ka nezavisnosti: 28.oktobra su im se smešili lokalni izbori, a na proleće pokrajinski, Bernar Kušner je svaku njihovu nepodopštinu nad nealbanskim življem pred blagonaklonom svetskom javnošću pravdao njihovom razumljivom željom za osvetom, NATO nije hteo da im se suprotstavi kako ne bi ugrozio živote svojih vojnika, a u izgledu je bio i neki privremeni ustav koji bi im u dogledno vreme i formalno predao upravu nad Kosovom.
       Novi čovek u Beogradu primio je prošle sedmice ličnog izaslanika američkog predsednika i već u prvim minutima razgovora rekao mu da će se strogo pridržavati tri dokumenta: Ustava SRJ, Dejtonskog sporazuma i Rezolucije UN broj 1244. Potom je predsednik Koštunica dao DŽimu O'Brajenu do znanja da je Rezolucijom 1244 o Kosovu (to je onaj dokument što Albancima obećava "znatan stepen autonomije" na Kosovu, a Jugoslaviji garantuje suverenitet nad Pokrajinom, bez ikakvog nagoveštaja o konačnom ishodu problema) da je američka vlada, zajedno sa drugim zapadnim državama, preuzela mnoge obaveze koje do danas nisu realizovane; jugoslovenska strana tražiće da se te obaveze ispoštuju.
      
       Pretnje
       Svet kao da se okrenuo naopačke. U razgovoru čiji je ton jedan američki zvaničnik kasnije opisao "na trenutke emotivnim", američka strana sa uvažavanjem je primila k znanju srpsko negodovanje zbog nerazjašnjene sudbine nestalih Srba na Kosovu, i izaslanik američkog predsednika takoreći iz istih stopa otputovao je prvo u Podgoricu, potom i u Prištinu, kako bi im odneo istu poruku: nema otcepljenja, SAD podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije.
       Zato nije čudno što danas istaknuti albanski borci za nezavisnost Kosova osećaju i ispoljavaju simptome slobonostalgije, valjda snažnije i od Gorice Gajević. Albanski politički spektrum pri tom ne odaje nikakve ideološke ni klasne razlike. Hašim Tači izjavio je ovih dana da "Kosovo neće biti deo Srbije, bila to diktatorska ili demokratska Srbija", no Veton Suroi ga je davno preduhitrio izjavom da se Albanci ne bi vratili pod "upravu Beograda" čak ni kad bi Srbi umesto Slobodana Miloševića izabrali Majku Terezu. NJegov zamenik Baton Hadžiju je još izričitiji: U Srbiji se ništa nije promenilo, samo je došlo do transfera vlasti iz jednog nacionalističkog centra u drugi nacionalistički centar. I kaže: Ako se vrate (jugoslovenski vojnici na Kosovo), svakog dana će po jedan biti ubijen. Ako dovedete 2 000 jugoslovenskih vojnika na granicu, moraće ih čuvati 100 000 vojnika Kfora.
       No ako se prvaci albanskog javnog mnjenja u političkom sentimentu prema Srbima slažu kao braća, metode njihove idejno-političke borbe nisu sestre. Dok jedni (liberalna "Koha ditore" struja) na naslovnim stranama preštampavaju "najjači argument" koji im je pao na pamet, fotografiju Vojislava Koštunice iz leta 1998.godine u poseti Zubinom Potoku, sa kalašnjikovim u ruci, drugi (tvrda "Bota Sot" struja) svoje čitaoce i ne obaveštavaju o smeni režima u Beogradu. Na dan prevrata, "Bota Sot" nijednom rečju nije spomenula postojanje Vojislava Koštunice: urednik je to znatiželjnicima objasnio činjenicom da je Srbija "neprijateljska zemlja".
       Sve su prilike, međutim, da fotografija Vojislava Koštunice, sa kalašnjikovim ili bez njega, neće u budućnosti mnogo pomoći kosovskim Albancima da nasilje nad nealbanskim življem na Kosovu prikažu kao bilo što drugo nego smišljeni zločin većine nad manjinom s ciljem otcepljenja od matične države. Kao što Zapad već godinama objašnjava Srbima, legitimno je i patriotski služiti interesima svog naroda, no počiniti zločin u tobožnjoj službi svog naroda i dalje nije ništa drugo no zločin, samo sa nacionalističkim predznakom. "Vašington post" je već protekle nedelje zapazio da je na Balkanu, posle beogradskog prevrata, ostao još samo jedan opasan nacionalizam: albanski, kao i da bi Srbija pod Koštunicom uskoro mogla da tvrdi da zastupa toleranciju, nasuprot albanskom fanatizmu.
      
       Kušner
       Svet se zaista promenio preko noći, kad se može desiti da predsednik Jugoslavije domaćoj i stranoj štampi daje izjave o tome kako se zalaže za referendum o volji za zajedničku državu u Srbiji i Crnoj Gori, a da ga niko ne upita: Gospodine Koštunica, važi li ta ponuda i za Kosovo? Svet se promenio, kada se može desiti da u Beograd doputuje Kušnerov zemljak Iber Vedrin, kome se Koštunica "požali" na Kušnera, a francuski ministar spoljnih poslova na to uzvrati ne samo odobravanjem već i još većom pizmom na račun svog nepopularnog sunarodnika. Slične pritužbe kod Amerikanaca su navodno izazvale sledeću reakciju: Ne obraćajte mnogo pažnje na njega. Pa tu je kod vas u gostima trenutno njegov naslednik.
       U Beogradu se u tom času nalazio Pedi Ešdaun, britanski opozicioni političar koji odavno iskazuje interesovanje za naše krajeve. (Ovih je dana u londonskom "Gardijanu" objavio komentar iz kojeg se vidi da nije takav poznavalac za kakvog sam sebe smatra: "Gospodin Koštunica kaže da je nacionalista. Ja mislim da on hoće reći da je patriota, ali srpskohrvatski jezik ne razlikuje ta dva termina.") On se plaši da bi "preterana euforija" Zapada u vezi sa Koštunicom mogla da ugrozi "mir koji smo stvorili u Bosni i na Kosovu".
       Svet se nije, dakle, toliko promenio da bi "rešavanje nerešivog" (Koštunica Kosovo, na užas kosovskih Albanaca, poredi sa Jerusalimom) postalo bilo lako, bilo izgledno. Ali je, sa stanovišta srpskih interesa, svakako neuporedivo bolje mesto nego što je do juče bio.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ