NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Revanšizam

Pitanje je mere i dobrog ukusa, odnosno nultog stepena građanske pristojnosti da revanšizma ne bude. Ali, zbog toga niko ne sme da pobegne od odgovornosti

      Glavna teza tokom ali i po završetku predsedničke kampanje Vojislava Koštunice, predsednika savezne države, predstavljala je obećanje da revanšizma i osvete nad ljubiteljima, aktivistima i čelnicima poraženih stranaka levičarsko-radikalske koalicije neće biti. To je i dokazao onog četvrtka kada je učesnicima "oktobarske revolucije" koji su pokazali interesovanje da posete Dedinje sa balkona gradske skupštine iste večeri poručio: "Draga Srbijo, ne idemo mi na Dedinje. Mi ostajemo ovde"... LJudožderstvo je tako, kao i pred zgradom RTS-a, sprečeno ali se nije moglo sprečiti demoliranje imovine, prebijanje direktora i lokalnih čelnika SPS-a i JUL-a širom Srbije.
       Posle ove prve faze koja se teško mogla kontrolisati usledila je druga (ova se mogla, ali iz nekih razloga nije htela) u vidu kriznih štabova koje su navodno formirali nezadovoljni radnici sa političkim komesarima na čelu u gotovo svim preduzećima na čijem su čelu levičari a, koje ovih dana metlama izbacuju napolje. Nova vlast katkada, čini se, ne zna gde joj je glava, ne snalazi se baš najbolje u nasleđenom haosu i dopustila je da se samoproglašeni "prvoborci" iživljavaju nad "grešnicima".
       Kome ovakva situacija odgovara?
       Ovih dana insistira se, često, na krivici, ali ne uvek u okviru zakona. Neistomišljenici su tako, u nekim slučajevima, prinuđeni da dokazuju nevinost umesto da tužioci dokažu njihovu potencijalnu krivicu. Sve je, dakle, pobrkano. To je samo jedan korak do revanšizma pa nije ni čudno što smo svedoci licemerstva, potiskivanja krivice, uzajamnog pranja ideoloških fleka, neumerenog ulagivanja novim vlastima, potkazivanja dojučerašnjih bosova i saučesnika. Iskustvo je pokazalo da totalitarne i diktatorske vlade inficiraju i korumpiraju čitava društva, što nove vlasti prisiljava na trezveni realizam. Ko ovde sebi može priuštiti luksuz hipermoralisanja i olakog osuđivanja?
       Mogu li baš svi opozicioni lideri za sebe da tvrde da su navodno bili "višedecenijska žrtva režima"? Ne mogu, jer njihova pozicija, ako hoćemo da budemo iskreni, nije uvek bila takva. Uloga pojedinih opozicionara pod Miloševićevom vlašću mogla bi se čak nazvati i lagodnom. U zatvoru su nakratko od čelnih ljudi opozicije bili Vojislav Šešelj, bračni par Drašković i na kraju brojni aktivisti Otpora. Zato oni bar četiri godine (a svakako i više) kasne kao donosioci promena. Nije im se, izgleda, žurilo jer su, bar neki od njih, odlično naplatili svoje više na papiru antimiloševićevsko raspoloženje. Licemerni Zapad ih je tetošio, putovali su koliko i gde su hteli, primani su bili na najvišim nivoima, odsedali u najskupljim hotelima. Utešno je što opoziciju ipak, ne čini šačica lidera...
       Sada je zanimljivo da su čak i najbliži saradnici bračnog para Milošević-Marković sa oduševljenjem dočekali i kao za slamku se uhvatili Koštuničinog obećanja da revanšizma neće biti. Oni koji su ga onoliko sprovodili, sada kume za poštovanje minimuma demokratske procedure zaboravljajući koliko su je puta sami pogazili. Zbog svega nabrojanog pitanje je mere i dobrog ukusa, odnosno nultog stepena građanske pristojnosti da revanšizma ne bude. Ali, zbog toga niko ne sme da pobegne od odgovornosti. Ako se tim pitanjem pozabave legalne institucije kao problematikom političke, moralne i krivičnopravne krivice zasnovane na dokazima, onda niko kao sada neće moći da kaže da se radi o odmazdi, nepravednoj politici pobednika.
       Analitičari ovdašnjih prilika tvrde da treba da težimo otrežnjenju koje će dovesti do samooslobađanja ne samo pojedinaca nego i čitavog društva. Histerično upiranje prstom, lavina logorejičnih bombi kao vid "oralnog" terorizma samo nas udaljuje od puta koji je pred nama. Zbog toga se ne sme čekati sa demonstriranjem garancija osnovnih ljudskih prava, uz podrazumevajuće pravo na odbranu i zaštitu ličnog dostojanstva. Dakle, da u okviru zakona ne sme biti amnestije za zločine, pljačku, a ako se tako dogovori, i za ogromno poniženje koje smo deceniju trpeli. Mnogi će se, naravno, izvući. Ako je za utehu, ni u pobedničkom dugotrajnom planski sprovedenom procesu denacifikacije u Nemačkoj "čišćenje" nije moglo temeljno da se obavi. Zbog neophodnog prevaspitavanja, tamo se posebna pažnja usredsredila na nastavnike i sudije. U sovjetskoj zoni taj kadar je bio dosledno pročišćen a u zapadnoj zoni većina nastavnika i sudija ostala je u službi.
       Predstavnici katastrofične škole mišljenja do u najsitnije detalje upoznati sa efektima višedecenijskog silovanja koje se vršilo nad ovdašnjim građanima i vrsni poznavaoci mentaliteta mogu da odahnu jer od njihovih opravdanih slutnji - potoka krvi kao posledice zadrtog bratoubilačkog mlaćenja do poslednjeg Srbina ili inog građanina - za sada nema ništa. Zahvaćeni postrevolucionarnim mamurlukom, predstavnici pesimističkog pravca gledanja na događaje "uspehom" mogu smatrati činjenicu da dojučerašnji prvi ljudi ne vise na banderama svuda oko nas dok mi ispod njihovih oklembešenih tela mirno ispijamo kafu u "oslobođenim" kafićima i restoranima.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu